Почетна / Култура / Године које су уздрмале Србију

Године које су уздрмале Србију

Пише Војислав Коштуница

Први програмски уводник Вучелић је објавио на Сретење 2008, два дана пре него што су привремене косовске институције једнострано и противправно прогласиле независност Косова, чему су се затим придружиле водеће западне силе, Европска унија и већина њених чланица

У књизи Милорада Вучелића „Има ли овде Срба“ сакупљени су сви уводници објављивани на првој страни „Печата“ у протеклих седам година. То је више од три стотине уводника на 1.150 страна. Бележећи једном седмично о ономе што је било битно и што је обележило протеклу недељу Вучелић је писао и својеврсну историју Србије у протеклих седам бурних и тешких година. Ништа мање важно, први програмски уводник Вучелић је објавио на Сретење 2008, два дана пре него што су привремене косовске институције једнострано и противправно прогласиле независност Косова, чему су се затим придружиле водеће западне силе, Европска унија и већина њених чланица. Том приликом је брзо и олако изречена беспризивна оцена да је косовски случај посебан изузетак, а не преседан за будуће случајеве. Уместо изузетак, нелегална сецесија Косова постаје данас изазов за многе друге мањине и етничке заједнице широм света и у самој Европи.

ШТО МАЊА СРБИЈА, ТО ВЕЋА… Сви текстови сабрани у књизи представљају својеврсни пишчев дневник. То уосталом и сам аутор у уводној речи истиче: књига говори о стварним догађајима и личностима, али ништа мање и о његовим уверењима и настројењима.

Да почнем од утисака које читалац понесе држећи у рукама ову књигу. Писац уводника пре свега у обавези је да забележи све оно што је обележило једну недељу. Каткад из данашње перспективе то може бити мање значајно, али и такви текстови ништа мање не сведоче о приликама у којима су настали. У другом, немалом броју случајева, писац је био подстакнут и исписао је више надахнутих уводника који су прави мали огледи. У њима има реченица и места које имају афористичан карактер. Рецимо, у једном од уводника из 2008. који се баве судбином Косова и Метохије после противправног проглашења његове независности и улоге коју су у томе имале тадашње проевропске политичке снаге и власт у Србији наилазимо на следеће место: „Како се Србија смањује, тако се повећава брига наших власти за народ. Што мања Србија, то већа брига за народ и његов бољи живот. Намеће се тако основно питање: Колико нам је то мала Србија потребна да би нам коначно било боље?“ Неки уводници представљају праве сатире у малом. Рецимо, уводник из 2012. године „Руси у Влади Србије“. За оне који су заборавили на овај текст само кратко подсећање. После свих наших заправо у иностранству школованих експерата, у земљу дошавших министара и страних саветника у различитим владама и око влада, замислимо и Русе у Влади Србије. Додуше, запитаће се уводничар можда је проблем у томе што Руси нису довољно странци.

НА ПУТУ БЕЗ АЛТЕРНАТИВЕ Кроз Вучелићеве уводнике пролази читав низ историјских личности, догађаја и асоцијација које оне побуђују. У њима ћете наићи не само на ангажоване коментаре већ и на догађаје којима други штампани медији сматрају да се није опортуно бавити, односно који за њих и нису догађаји. У уводницима и на страницама „Печата“ отвара се такође простор за текстове и полемике којима су врата била затворена у другим листовима. Уводници су искоришћени и да се овде објаве текстови документарног карактера: од уговора између две Немачке из 1972. који је понуђен у преговорима 2007. године као начин за нормализацију и успостављање међудржавних односа између Косова и Србије до, рецимо, списка посланика Народне скупштине Србије који су на Велику Среду уочи Васкрса 2010. године поносно изгласали Декларацију о Сребреници. Најзад, ови уводници су несумњиво настали не само да би се забележило и коментарисало оно што се десило, већ имају наглашено мобилизаторски карактер. Можда је тај мобилизаторски карактер и дух оно што повезује преко триста фрагмената од којих је саздана ова књига тако да се има утисак да она није прости збир својих делова већ јединствено дело.

[restrictedarea]

Неколико тема у уводницима и у овој књизи су доминантни. По сопственом, личном избору издвајам оне које повезује опредељење две последње владе у Србији, а то је да ЕУ на овај или онај начин нема алтернативу. На том безалтернативном путу Србија се смањује, разбија, губи свој духовни и културни идентитет, речју обезличава се. Требало је да на једном скупу евроатлантских присталица и посвећеника у Београду један страни дипломата, бивши руски амбасадор Конузин запрепашћено постави најумесније могуће питање, које ће и аутор узети за наслов књиге која је пред вама: Има ли овде Срба.

На томе безалтернативном, али и неизвесном путу Србију чека услов за условом, уцена за уценом, губитак за губитком. Реч је о скраћењу и унутрашњем преуређењу Србије и економској штети због потпуног укидања царина на производе из ЕУ и будућег губитка повластица које доноси Споразум о слободној трговини са Русијом. Затим, реч је о могућном увлачењу земље у НАТО уз објашњења да Европска унија ипак није само трговинска заједница и најзад, отвореном покретању питања промене историјске свести српског народа. Све су ово можда дугорочнији и спорији процеси, али погледајмо које су свакодневне последице оваквог евроунијског пута Србије по правну државу и демократске институције и процесе у Србији. О томе се на више места говори у књизи која је пред нама.

КАКО СЕ САОБРАЗИТИ ДОГМИ Подсећајући на то да је Србија стара држава и подсећајући на њену готово двовековну уставну традицију Вучелић с разлогом закључује да би још више требало да се развије поштовање према свом Уставу и идеји правне државе. Али све је управо супротно од тога. Приказивати се као Европљанин, а непоштовати правни поредак своје државе постало је нормално. Прво од потписивања Споразума о стабилизацији и придруживању 2008. године, доласка ЕУЛЕКС-а на Косово и познатог саветодавног мишљења Међународног суда правде, а затим од 2011. године Србија се кроз бриселске преговоре повлачи са Косова, укида и уништава своје институције. Пред нама је читав један низ игнорисања Устава уз подршку и одобравања који су властима у Београду долазили из Брисела.

Нема ниједног разговора односно дијалога између Београда и Приштине, уз посредовање бриселских званичника, а да на њему није повређен Устав и правни поредак Србије. Бити део бриселске бирократије, а непоштовати устав и правни поредак једне земље кандидата за чланство у ЕУ постало је нормална појава. Заправо бриселски преговори су вођени као да Устав Србије не постоји. И то све уз крупне речи и фразе о правној држави, владавини права и људским правима у познатим документима Европске уније. А на крају, када је већ о правима реч не представљају ли Срби на Косову једини народ у Европи којима су доведена у питање или ускраћена мање-више сва људска права, укључујући и најважније – право на живот.

Са становишта Брисела све оне стандардне, од давнина знане правне процедуре, демократска правила и институције могу се заобићи или игнорисати ако би се кроз њих могао пробити глас против чланства Србије у ЕУ. Ако је важећа идеолошка догма постала парола да ЕУ нема алтернативу онда и политичке институције, које могу да представљају препреку или сметњу на путу европских интеграција, укључујући и сам парламент, требало би саобразити тој догми. Тако се у Србији постепено ствара један политички систем без алтернативе, односно уз номинално мноштво партија ствара се заправо монопартијски систем. Постојеће странке у парламенту једне другима конкуришу, такмиче се у успешности спровођења владајућих вредности, које се у основи своде на евроатлантски систем вредности. Све изван тога није политички подобно, односно није политички коректно.

У једном од уводника из 2013. Вучелић ће записати да у Народној скупштини постоји само двадесет и један опозициони посланик, док се остали деле или се труде да деле иста стратешка опредељења, заправо опредељења власти. Данас, после последњих парламентарних избора таквих посланика односно опозиције у Скупштини више нема. Надметање између странака се одвија око тога ко ће у Бриселу задату политику боље спроводити. Парламентарни избори се тако претварају, како се на једном месту ефектно каже, у тендер за спровођење бриселске политике.

ЕВРОПСКЕ БЕБЕ Та одсечна промена, евроунијско просветљење у програмима неких странака наступа после потписивања Споразума о стабилизацији и придруживању са Европском унијом и после избора 2008. године. И све то, наравно, уз „малу помоћ наших пријатеља“ са Запада. А како је та помоћ стварно изгледала и како су тада вођени разговори између појединих наших званичника са западним дипломатама подсећамо се кроз познате, отрежњујуће и по истину лековите Викиликсове београдске депеше. Имајући у виду баш ту промену, то евроунијско преображење аутор књиге се пита: „Зашто би данас било који члан, било које партије, ишао било где и мењао странку ако се у њој у само једној деценији могу иживети сва могућа политичка и идеолошка опредељења? Од крајње левице до крајње деснице. И све у једној јединој партији.“

Наравно, рећи ће се шта је било било је. На то се не би  требало враћати нити се оптерећивати са политичком прошлошћу појединаца и странака. Тако је настао још један од памтљивих уводника „Печата“ о водећим политичарима у Србији који су ето политички рођени баш те пресудне 2008. године. „Тако касно рођени и лишени своје прошлости, немају са чим да се суочавају, одмеравају и упоређују. Та новорођенчад се с правом могу назвати – европским бебама.“

Ако су власти у Србији прихватиле да ЕУ нема алтернативу односно, како се то данас каже, да је чланство у ЕУ наш стратешки циљ, онда је сасвим природно да је пред Србијом избор само једног пута. Поводом ситуације у Украјини и досадашње сарадње Србије са Русијом из Брисела и водећих западних амбасада у Београду учестале су опомене и упозорења да Србија не може да буде неутрална јер је изабрала ЕУ и да би Србија требало да одлучи где припада, а зна се опет где припада јер се налази у преговарачком процесу о чланству у ЕУ. То нас упућује на нешто што би поодавно требало да буде јасно. Србија једино може да заштити своје основне државне и економске интересе ако је политички неутрална, само ако није члан ЕУ. Односно Србија може да заштити те интересе ако сарађује са свим државама у складу са својим државним и економским интересима, а не на своју штету као што је то у случају безрезервног везивања чланством за Европску унију.

Рекао сам већ да је књига о којој говоримо вечерас и хроника и пишчев дневник, али и подсетник. Она је подсетник о догађајима и пишчевим ставовима, али је ту да и самог писца подсећа не само на објављене текстове већ и на ставове које је у њима заузимао. Последњи текст у овој књизи носи назив „Крај новог светског поретка“ и Вучелић закључује да је започео процес успостављања нове и много правичније равнотеже снага, а када је Србија у питању њен избор зато није више тако тежак. Избор није тако тежак, али и даље тај избор зависи од Србије, од тога да ли ће Европска унија остати њен стратешки циљ или ће стратешки циљ Србије бити Србија сама.

Поменуо сам вредност и занимљивост књиге о којој вечерас говоримо, чији су делови, заправо уводници, и ангажовано и полемички и подстицајно и маштовито и духовито и лепо писани. И баш зато ће, једном прочитани, бити читани изнова. Мени који сам се нашао у једном од уводника под насловом: „Докле тако, Коштунице“ на крају овога обраћања остаје да аутору пријатељски узвратим равном мером: „Докле тако, Вучелићу!“

Ауторово излагање на Трибини Фонда „Слободан Јовановић“ посвећеној представљању књиге

„Има ли овде Срба“

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *