Европска економија и српска криза

Пише Ђорђе Ђукић 

Изгледи да се ситуација у наредне две-три године поправи у корист Србије су врло мали, не само зато што ће увозна тражња у еврозони бити смањена због стагнације или рецесије у оквиру највећих чланица еврозоне, већ и због чињенице да предузећа из Србије нису способна да понуде велике количине квалитетних производа и услуга страним купцима у ЕУ и Русији

После избијања светске финансијске кризе 2007. и 2008. године, централне банке у развијеним земљама прибегле су не само класичним мерама монетарне политике као што је смањење кључне каматне стопе на нулу, већ и широком спектру неконвенционалних мера експанзивне монетарне политике које нису виђене у монетарној историји. Циљ је био да се спречи слом националних банкарских и финансијских система и одржи ред у финансијама у свету. Европска централна банка (ЕЦБ) је, као и централне банке САД и Велике Британије, кроз енормно штампање новца спасавала пропале приватне банке и друге финансијске институције, омогућавајући њиховим менаџерима и акционарима да социјализују губитке узроковане лошим управљањем ризицима пре избијања светске финансијске кризе.

 

МЕРЕ БЕЗ РЕЗУЛТАТА ЕЦБ је пред невиђеним изазовима јер све мере које је предузимала у претходних шест година на плану подстицања банака да одобравају кредите компанијама и домаћинствима у функцији повећања привредне активности нису дале резултате. После недавног свођења кључне каматне стопе на нулти ниво – 0,05 одсто, повећања негативне (казнене) каматне стопе на депозите које банке држе код ње на 0,20 одсто почетком септембра 2014. године, те упумпавања у банкарски сектор прве од две рате (у укупном износу од 400 милијарди евра) ЕЦБ-у преостаје да прибегне употреби мера које је упорно избегавала – куповини државних хартија од вредности и/или хартија од вредности које су емитоване на подлози одобрених хипотекарних кредита, какве су већ примењивале централне банке САД-а, Велике Британије и Јапана. Ово све у циљу спречавања уласка привреде еврозоне у опасну спиралу пад цена (дефлација) – стагнација производње, што је већ виђени јапански синдром. Раст цена износи свега 0,4 одсто на годишњем нивоу, што је далеко од циљане стопе инфлације – нешто испод два одсто. Раст реалног БДП-а за целу еврозону ће у 2014. износити свега 0,8 одсто, уз рецесију у привреди Италије и вероватно Немачке, и стагнацију производње у Француској. У 2015. се, према последњим проценама, може очекивати раст привреде еврозоне од свега 1,3 одсто, што је све далеко испод просечне стопе раста пре кризе – од три одсто (1997-2007).

Председник ЕЦБ-а Драги је почетком октобра 2014. најавио нове стимулативне мере, које укључују куповину државних хартија од вредности, упркос снажном противљењу академских кругова и челника политичких партија у Немачкој, као и председника Бундесбанке и чланова Управног савета ЕЦБ-а из Немачке. Уставни суд Немачке сматра да се тиме крши статут ЕЦБ-а јер су то мере ван њених овлашћења, а могу се тумачити као финансирање презадужених држава чије су привреде у кризи штампањем евра, што је забрањено Мастрихтским споразумом. О томе се мора изјаснити Суд правде Европске уније.

[restrictedarea]

ШТА ЧЕКА СРБИЈУ Једна од последица невиђене експанзивне монетарне политике ЕЦБ-а и наведених централних банака ће бити скок каматних стопа на средњи и дуги рок, после њихове историјски најниже вредности. Проблем сервисирања дугова презадужених земаља ће бити израженији код земаља које нису чланице Европске уније и које ће у дугом периоду бележити стагнацију или успорен привредни раст, што је случај са Србијом. Тим пре ако је просечна каматна стопа по којој су се задуживале драстично већа од стопе раста реалног БДП-а. Србија се у време Цветковићеве владе задуживала на 10 година, по каматној стопи од преко седам одсто. То је приказивано као велики успех, јер, ето, Србија је први пут успешно емитовала еврообвезнице на међународном тржишту капитала. То што ће терет дугова бити пренет на будуће генерације са перспективом да живе у дужничком ропству, за власт није било битно.

Изгледи да се ситуација у наредне две-три године поправи у корист Србије су врло мали, не само зато што ће увозна тражња у еврозони бити смањена због стагнације или рецесије у оквиру највећих чланица еврозоне, већ и због чињенице да предузећа из Србије нису способна да понуде велике количине квалитетних производа и услуга страним купцима у ЕУ и Русији. После очекиваног пада реалног БДП-а у Србији од 0,5 одсто у овој години, већина прогноза указује да би раст у 2015. години могао бити око један одсто. Међутим, стопа раста реалног БДП-а требало би да буде бар 3,2-3,5 одсто да би се несметано сервисирале само камате по кредитима који се користе код међународних финансијских институција и других кредитора. Свакако, битан је раст и прилив девиза засниван на извозу, а не раст проистекао из домаће потрошње који је потпуно небитан за капацитете привреде Србије да сервисира камате и главницу код спољног дуга.

Удео спољног дуга Србије у БДП-у је нагло повећан у кризној 2009. години у односу на претходну за приближно 10 процентних поена – са 65,2 одсто на 75,0 одсто. На крају 2013. повећан је на 80,8 одсто. Званичници владе су у јавности често наводили да је учешће јавног дуга у БДП-у мало (31,7 одсто крајем 2009). То је стварало нереалну слику и илузију, као да до великих поремећаја у функционисању домаћег финансијског система не може доћи због неспособности приватног сектора да сервисира дуг према иностранству. То ће наступити у случају веће депресијације динара. Спољни дуг јавног сектора расте брзим темпом. Његово учешће у БДП-у повећано је крајем 2009. године на 34,7 одсто, а на крају 2013. на 63,8 одсто. То је више него удвостручен износ у односу на 2008. годину.

Учешће јавног дуга израженог у америчким доларима износило је крајем 2013. око 28 одсто, тако да ће јачање долара повећати терет отплате дугова, уколико није обезбеђена заштита од промене курса долара. У претходних 12 месеци долар је ојачао према евру за више од шест одсто, а може се очекивати његово даље јачање на таласу процењеног раста америчке привреде од три одсто у 2015. години. Полазећи од тога да је око 24 одсто спољног јавног дуга Србије закључено по променљивим каматним стопама, терет сервисирања тог дуга ће се нагло повећати у будућности. Одговорна влада и Централна банка неће дозволити да земља буде доведена до тачке да нема избора осим проглашења банкрота.

Како упозорава К. Рогоф, последњи случај банкротства Аргентине не представља добар предзнак за финансијску стабилност на глобалном нивоу. За презадужене земље отежавајућа околност је најава могуће темељне промене политике ММФ-а приликом преговарање о „репрофилисању“ дуга, што је друго име за реструктурирање спољног дуга тих земаља после банкрота. Због лоших искустава у преговорима са земљама на периферији еврозоне које су запале у дужничку кризу, ММФ вероватно неће дозволити да се одобрена средства у оквиру његовог аранжмана искористе углавном за отплату краткорочних обавеза према банкама и другим приватним кредиторима. Захтеваће да се прво приватни кредитори усагласе око услова отписа дела дуга који није одржив за дату земљу, и репрограмирања преосталог дела дуга. Тек после тога ММФ ће бити спреман да уђе у аранжман пружања финансијске подршке реализацији стабилизационог програма. У изузетним случајевима ће обезбедити земљама чланицама приступ његовим средствима на основу аранжмана „репрофилисања“ дуга који би подразумевао ограничен продужетак рока доспећа дуга, без било каквог смањења главнице и камате. Ово у околностима када земља чланица не може више да се задужује на тржишту, а процени се да је спољни дуг земље одржив, али не са великом вероватноћом. Формулација је довољно растегљива да ће омогућити одлучујући утицај центара политичке моћи развијених земаља при доношењу коначне одлуке за дату земљу. Сличан приступ ММФ је већ примењивао приликом решавања кризе дугова у Латинској Америци током осамдесетих година прошлог века.

Сматрам да би председник Владе Републике Србије у склопу преговора са ММФ-ом требало да тражи хитне преговоре иза затворених врата са приватним кредиторима како би се наслеђени дугови заменили новим дуговима (старе обвезнице новим обвезницама) по нижим каматним стопама које дуг Србије чине одрживим на средњи и дуги рок. Тиме би била тестирана воља САД-а и Европске уније да ли заиста желе да привреда Србије, уз све напоре носилаца власти које оцењују високом оценом, осим декларативно, подржи великим финансијским растерећењем, без којег нема раста инвестиција, побољшања стандарда грађана и бржег раста производње засноване на извозу.

 

Аутор је редовни професор Економског факултета Универзитета у Београду

[/restrictedarea]