ЕУ неслобода и братство у сиромаштву

за „Печат“ из Љубљане Светлана Васовић-Мекина

Парола о слободи, братству и једнакости, под којом се окупила савремена Европа, све више се претвара у своју супротност; у европским државама је много сиромашних а тиме и неслободних људи

Борба против социјалне неједнакости и за праведније друштво била је, бар декларативно, један од најважнијих циљева Европске комисије и других институција Европске уније. Разлози за такав курс ЕУ били су, у прошлости, више него очигледни: пораст неједнакости ствара друштво које потресају растућа стопа криминала, насиље и неравноправност. Укратко, то је увод у неправедније друштво у целини. Упркос начелном залагању европских институција да ће се борити против свих споменутих зала, у пракси видимо да се догађа управо обрнут процес − политика „стезања каиша“ уз ригорозне мере штедње, коју притисцима преко Брисела спроводе најјаче чланице ЕУ, уродила је неочекиваним нежељеним резултатима. Парола о слободи, братству и једнакости, под којом се окупила савремена Европа, све више се претвара у своју супротност; у европским државама је много сиромашних а тиме и неслободних људи. Химна ЕУ „Ода радости“ постала је песма најимућнијих, а не већине грађана који са стола богатих вребају понеку мрвицу.

ШТЕДЊА НА БУДУЋНОСТИ Тренутно четвртина од 503 милиона становника ЕУ живи у беди, без изгледа да се из ње извуче. Суморној свакодневици 120 милиона сиромаха расутих у 28 држава Уније придружиће се у наредној деценији, по анализама британског „Оксфама“, још најмање 25 милиона људи. Британска организација за помоћ најугроженијима закључује да је (из Брисела дириговано) спасавање банака упумпавањем државних пара (дакле новца пореских обвезника) заиста помогло посрнуле банкаре (углавном немачке и француске) али је у исти мах разарајуће утицало на стање финансија у појединим државама ЕУ. Мере штедње свакодневно уништавају будућност читавих генерација, оних које би − да имају посао а пре свега новац − могле да покрену привреду. Паре су у међувремену приграбили − најбогатији. Искуства Велике Британије, Грчке, Португалије и других земаља ЕУ откривају да се друштвена неједнакост драстично повећала после увођења мера штедње. Речју, криза најтеже погађа сиромашне, младе и децу.

Неједнакост унутар чланица ЕУ расте и сада је много већа него што је (у истим државама) била пре 20 или 30 година. Данас око 40 одсто прихода у ЕУ покупи неколико процената најбогатијих, док најсиромашнији морају да се задовоље са само 8 одсто прихода. То показује и најновија студија о Индексу социјалне (друштвене) правичности, коју је објавила Бертелсман штифтунг. Студија која је мерила 35 различитих критеријума потврђује сумње да се током последњих година срозао ниво социјалне правичности у свим државама ЕУ. То је доказ више да у ЕУ већ годинама не теку мед и млеко, да су социјалне разлике огромне и све веће, да је раслојеност друштва све радикалнија и да се са стварношћу посвађана и издашно плаћена њена врхушка сасвим отргла контроли. Чланице ЕУ су поређане од оних у којима је забележена најмања неједнакост до оних са највећом неједнакошћу: на првом месту је Шведска, на другом Финска, следе Данска, Холандија, Чешка, Аустрија, Немачка, Луксембург, Словенија, Естонија, Белгија, Француска, Велика Британија, Малта, Литванија, Пољска, Словачка, Кипар, Португалија, Шпанија, Хрватска, Летонија и Италија, Мађарска, Бугарска, Румунија, Грчка.

Криза је свуда најтеже погодила младе, па је стопа незапослености млађих генерација у просеку 28 одсто. У државама са дна листе коју је објавила фондација незапосленост младих достиже готово 60 одсто (Грчка) односно 55 одсто (Шпанија). У „успешнијим“ државама са севера ЕУ стопа незапослености међу младима јесте дупло нижа али је и даље алармантна: 23,5 одсто (Шведска) односно 19,9 одсто (Финска). Вођа истраживања, др Јерг Дрегер упозорава да би растућа неједнакост у државама ЕУ „могла да доведе до тензија“. На исту опасност указују и подаци студије ОЕЦД-а из јуна ове године. У периоду од 2007. до 2011. године скочили су за 10 одсто приходи најбогатијих људи у најразвијенијим државама света, док су најсиромашнијим слојевима у истом периоду опадали приходи домаћинстава по просечној стопи од 1,6 одсто годишње.

[restrictedarea]

НЕПРАВЕДНА ДИСТРИБУЦИЈА Истраживања која се баве овим проблемом, попут књиге Томаса Пикетија „Капитал у 21. веку“, као и анализе Павлине Черневе са Универзитета Бард − јасно показују на како неправедан начин оперише данашњи „дистрибутивни систем“ унутар појединих држава. То се нарочито односи на најразвијенији клуб држава „слободног тржишта“ и његове „невидљиве руке“ која би наводно морала да се побрине за исправљање свих неравноправности.

Истраживање Павлине Черневе под насловом „Када економије расту − ко профитира?“ анализира како настају разлике и онда када привреде доживљавају конјунктуру. Поучан је графикон наводно „егалитарне“ Шведске, из којега се лепо види на какав начин су најсиромашнији и најбогатији „профитирали“, односно „поделили“ приходе од 1963. до 2011. године. Подаци откривају да је у Шведској 10 одсто најбогатијих све до средине осамдесетих година прошлог века већи део нових прихода препуштало (на расподелу) већини у друштву, али то се драстично мења од тренутка почетка кризе, када су приходи сиромашних почели да се топе, док су се приходи богатих масно товили. Сличан тренд је већ дуже време уочљив и у САД. А ако је ситуација до те мере драматична чак и у једној „егалитарној“ Шведској, онда није тешко замислити шта ти подаци значе за сиромашније и најсиромашније државе у Европи.

Франсис Фукојама, који је пре тридесетак година објавио књигу о победи западног модела друштва и „крају историје“, сад упозорава на опасност од „неопатримонијалне државе“ и устоличења „ветократије“ која омогућава богатима да блокирају и онемогуће промене. Државе ЕУ и САД су у том смеру начиниле велики историјски искорак, али унатраг, у моменту када су одлучиле да су банке (које су довеле до кризе) „превелике да падну“, и то упркос злоупотребама у којима су ухваћене. Што је те исте банке учинило још већим и још опаснијим.

БУЂЕЊЕ СЕПАРАТИЗМА У ЕУ је све то лансирало нов феномен − буђење сепаратистичких покрета. Дистрибуција социјалних разлика често је, наиме, и „регионална“. Фиона Хил и Џереми Сафиро у „Форин аферсу“ узроке за сепаратизам Шкота, који је на недавном референдуму скоро сахранио Велику Британију, оцењују следећим речима: „Када се Шкоти жале због Енглеске, онда мисле на политичаре који седе у Вестминстеру, као и на Лондон и јужну Енглеску који су се веома развили, постали скупи и одвојили се од остатка државе. Финансијска и економска моћ Велике Британије је изразито концентрисана у Лондону и око њега, а то важи и за шансе за запослење. Инфраструктура Велике Британије је много боље развијена на југу него на северу, или у Шкотској, или Велсу… Док у главном граду живот буја ноћ и дан, градови и села у другим деловима земље изгледају напуштено, чак и усред дана. Становницима Шкотске се Лондон чини као друга држава…“

Слични разлози − поред културних и историјских − утичу и на све гласније захтеве за отцепљење Каталоније од Шпаније. У том случају не ради се о напору сиромашних да се реше јарма богатих, већ обрнуто − богатија и незадовољна Каталонија жели да се ратосиља сиромашнијег остатка Шпаније. „Данас је Каталонија суочена са дубоком економском кризом, као све европске земље, али ипак мора да плаћа 8 одсто свог бруто друштвеног производа, више од осталих европских држава, за одржавање скупе шпанске државе“, пише у Декларацији каталонског парламента. Каталонија свој референдум о отцепљењу планира за 9. новембар ове године. На једној од интернетских страница које „преигравају“ опције каталонског отцепљења, аутори наводе да „подаци показују да се у Каталонији у односу на број путева налази неколико пута више фиксних радара за надзор брзине (у односу на друге делове Шпаније) као и да покрајину сваке године ‚посети‘ много више пореских инспектора него друге делове државе.“

Политика штедње и увођење евра са свим његовим манама, због чега су заоштрене друштвене неједнакости уздуж и попреко у ЕУ, сада јој се враћају као тежак и опасан бумеранг. Уколико Брисел, који зна да наметне тешке услове новим чланицама ЕУ, ускоро не покаже довољно спремности и снаге за промену курса што води ка све опаснијој неједнакости унутар држава чланица, онда је не само за Србију него и за неке друге кандидате за чланство у Унији право питање колико је целисходно срљати у наоко просперитетни клуб. Јер тај „клуб“ (како се последњих деценију и по рекламира ЕУ) очигледно није способан да оствари напредак друштва у целини нити да понуди бар приближно једнаке шансе за све.

[/restrictedarea] payday loan как получить займ на qiwiзаймер первый займзайм на карту езаем

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *