Почетна / Култура / Драма као предсказање судбине

Драма као предсказање судбине

Премијера у част Нушићевог јубилеја

Пише Рашко В. Јовановић

Међу драмским делима што их је Нушић написао у Сарајеву, где је од 1925. до 1928. године био управник Народног позоришта, посебно место заузима „Књига друга“

На сам дан Нушићевог рођења, Народно позориште у Београду премијерно је приказало његов ређе извођен комад у три чина „Књига друга“. Међу драмским делима што их је Нушић написао у Сарајеву, где је од 1925. до 1928. године био управник Народног позоришта, посебно место заузима „Књига друга“, иако то дело приликом првог извођења није постигло успех који се очекивао, посебно због тога што се у њему необично занимљиво приказује живот „иза сцене“. Иако је у српској драматургији и пре појаве Нушићеве „Књиге друге“ било комада који су обрађивали теме из позоришног живота, ниједан од њих није тако верно приказао глумце и њихове преокупације, као и њихово међусобно понашање у сферама приватнога живота. Попут Ежена Скриба и његове чувене „Адријане Лекуврер“, упустио се Нушић у сликање живота иза кулиса, али без романтичарске сентименталности. Може се чак рећи да је желео да буде модеран у третману једне драмски захвалне теме. Очигледно је да се у овој драми Нушић донекле инспирисао пиранделовским театром, што није чудно, будући да је Пирандело управо крајем двадесетих година освајао наше позорнице, изазивајући различите реакције како гледалаца, тако и самих извођача. Зато се са разлогом може претпоставити да је управо та околност што је Пирандело тада био све више у средишту пажње нашег позоришног света могла дати Нушићу одређене импулсе да напише „Књигу другу“. У овом комаду писац је најбоље обрадио експозицију, која је, поред тога што доноси основу самога заплета, још и живописна слика позоришнога амбијента. Већ у првом чину окупљена су сва лица драме − поред првакиње Рајне Маретић Долске и Драмског писца (који би могао бити Нушић) ту су редитељ, глумице, уредници листова и ревија, критичари па и они што се обично називају „обожаваоцима театра“. Експозицију Нушић театарски вешто компонује: тему дела саопштава кроз препирку о томе да ли је сиже комада што га је Драмски писац окупљенима ишчитао реалан или није. То је мала распра током које Драмски писац саопштава да се у животу све уистину догодило што је он приказао у свом комаду. Расправу ће прекинути млади Иван Ивановић износећи властити пример: читав његов дотадашњи живот подударао се са догодовштинама главнога јунака романа једног францускога писца, чију је прву књигу прочитао. Та га је подударност страсно заокупила па је стога настојао да дође до друге књиге тога романа. После низа перипетија он не успева да дође до друге књиге, јер је писац није ни написао, пошто га је у томе омела смрт. Ипак, Иван је у Француској, код пишчеве родбине, успео да нађе недовршен рукопис књиге, који га је ужаснуо сазнањем, пошто је тај манускрипт прочитао, будући да се роман завршава злочином: починитељ злочина неће бити нико други до главни јунак романа, чији се животни пут подударао са Ивановићевим, а жртва жена коју ће заволети! – И баш то саопштење исказано у првом чину драме узрок је основне слабости заплета, па тако и читаве драме. Наиме, казивањем Ивана Ивановића драма већ унапред добија назнаку разрешења, што је, разуме се, уочила критика.
Редитељка Анђелка Николић приступила је сценској поставци Нушићевог комада са очигледном намером да текст надгради, у смислу оживљавања ове претежно конверзационе драме, једном спектакуларном сценом пропраћеном музицирањем на хармоници. То је била прва погрешка режије, и то већ у првом чину! Наиме, редитељка је конверзацију о драми и позоришту, иначе веома занимљиву, потиснула у други план. Разговор се прекида доласком хармоникаша и салон драмске првакиње Рајне Маретић Долске претвара се у друмску механу! Уместо да слушамо музицирање на пијанину и гледамо плес уз репродукцију плоча на старинском грамофону са трубом, видели смо како се игра „Кокоњеште“ уз хармонику! Ваљда у жељи да сцену „оживи“, редитељка интерполира овај призор, што је излишно будући да стилски одудара од комада и теме коју писац обрађује. Друга грешка свакако је у томе што је преиначавала, било ублажавањем, било пренаглашавањем, дејствовање појединих особа у комаду. Нушић је одличан драматичар и тачно је знао шта хоће са сваким лицем. Ако додамо и чињеницу да је 1927. године сâм режирао прво извођење овога комада на сцени сарајевског Народног позоришта, онда можемо претпоставити да му је било стало да се његов текст долично прикаже. За ово извођење поводом великог пишчевог јубилеја може се рећи да је у томе само делимично успело. Глумци су се трудили да што упечатљивије оживе ликове, али − у свему у вези са овом представом остао је утисак да је то мало за стопедесетогодишњицу Нушићевог рођења!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *