Долазак Евроазије

Излазак велике евроазијске силе на границе Западне Европе јесте геополитички план Кремља и одговор на све агресивније акције Вашингтона и зато Путинову посету Србији треба тако посматрати

Зa „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Само дан пре него што је, 11. октобра, председник Србије Томислав Николић боравио у званичној посети Јерменији, шеф ове државе Серж Саргсјан потписао је у Минску Споразум о приступању Евроазијском савезу (ЕАС). Ова, не само економска већ све више и геополитичка унија тако је постала богатија за још једну чланицу, поред њених оснивача, Русије, Белорусије и Казахстана. Већ у следећој години очекује се прикључење и Киргизије, чиме ће се број учесника повећати на пет. И поред јавних заклињања највиших америчких функционера да „неће дозволити“ обнављање нове Руске империје – па су због тога Европу снажно гурнули у вртлог украјинске кризе – ЕАС ће заживети већ од 1. јануара 2015. године.
[restrictedarea]

ТО ЈЕ ТЕК ПОЧЕТАК Тако је створена највећа по територији наддржавна творевина планете, то јест конфедерација земаља, на површини од преко 20 милиона квадратних километара, као и шеста најмоћнија привреда света, односно тржиште са више од 170 милиона становника. Но, то је тек почетак, што и Американци добро знају и зато се тако грчевито боре да униште ЕАС. У пракси се показало да територије земаља чланица не морају имати непосредне географске везе са Русијом, што се види из примера Киргизије, али ни са било којом другом државом ЕАС. Такав је случај са Јерменијом, која је у потпуности окружена чланицама НАТО и Партнерства за мир. И поред свих огромних притисака којима је изложена, Јерменија је свој интерес пронашла у чланству ЕАС. У последње време, такође, приметан је следећи механизам: све оне државе које размишљају да се прикључе ЕАС, или да сарађују са њим бивају изложене опасности од „обојене револуције“ у режији Вашингтона.
При томе, ЕАС жели да сарађује са Европском унијом на свим пољима, све до највише фазе интеграције која укључује најтешњу кооперацију, и у економској, и у политичкој сфери. То је, међутим, сценарио који није пожељан у Вашингтону, јер тада НАТО губи своју основну улогу – антируске организације. Истовремено, САД и њихова валута, долар, постају само један од неколико равноправних полова светске моћи, што би представљало крах свих америчких напора у последњих сто година. Јасно је да ће Вашингтон „учинити све“ да такав исход спречи, а то је пре две године отворено најавила тадашњи државни секретар Хилари Клинтон. Санкције су уведене Русији, припремају се и нове, а потпредседник САД Џо Бајден недавно се јавно похвалио да је Европа увела казнене мере Русији после притиска из Беле куће.
Будући европски комесар за безбедност и дипломатију Федерика Могерини демантовала је Бајденове тврдње (мада се поставља питање да ли она поуздано зна шта су њени претходници радили) али извињење од Бајдена за овако понижавајућу квалификацију није тражила. По логици: кога је молити, боље је не срдити. Јер, за разлику од турског председника Тајипа Реџепа Ердогана, који је и тражио, и одмах добио Бајденово извињење за изјаву да је Анкара спонзорисала терористе Исламске државе – Брисел је кротко савио кичму пред Вашингтоном и сада одушевљено ради у корист своје штете. Ердоган можда ризикује да добије „обојену револуцију“, али не показује ни најмању намеру да уведе санкције Москви и тиме добровољно себе одсече од Евроазијског савеза.

ОШТРИ ТОНОВИ ИЗ МИНСКА На Самиту у Минску, прошлог петка, окупила су се десеторица лидера Заједнице Независних Држава, групације настале после распада Совјетског Савеза. Од укупно 15 бивших република, у Заједницу у старту нису ушле три прибалтичке, а Грузија ју је напустила после Кавкаског рата 2008. године. Украјина, која је почетком ове године чак председавала Заједницом, од фебруарског преврата приметно се дистанцира од бивше сабраће. Овог пута, председник Петар Порошенко није ни дошао у Минск, нити је званично „оправдао изостанак“. Напросто, он се не осећа добро у овом друштву, а сам најбоље зна зашто. Са друге стране, десеторица председника држава (са изузетком, донекле, Молдавије) који остају верни заједничком пројекту, у последње време – упркос израженим притисцима са стране – исказују све већи степен блискости.
Порошенков гест засметао је лидерима ЗНД. Посебно домаћину, Александру Лукашенку, који је прокоментарисао чињеницу да колега из Кијева верује да ће „западни пријатељи“ боље решавати његове проблеме од „рођака“ из ЗНД. „Недопустиво је да се животно важна питања која се тичу такве земље као што је Украјина решавају негде далеко, у Берлину или Милану. Тада се поставља питање: А зашто се онда нама обраћати у вези са другим питањима – економским, политичким, дипломатским? Треба и њих, вероватно, решавати у Берлину или Милану!“, разгневио се, с разлогом, Лукашенко. Како би подвукао своје неуважавање према колегама, Порошенко је на Самит председника 10 држава у Минск послао свог амбасадора.
На то се осврнуо и Ислам Каримов, председник Узбекистана. „Хајде да себи поставимо питање: Ко се од нас, шефова држава ЗНД, лицем у лице сусрео са господином Порошенком? Само ретки. У протеклом периоду он је боравио у многим земљама Европе, у Бриселу и другим државама, нећу их сада спомињати. Али, није искористио данашњу могућност да посети Самит ЗНД и учествује на заседању, а у њеном се саставу Украјина још увек налази. Ствара се утисак да је он подвојен и да не може да се одреди да ли му је излазак из ЗНД на корист, или није“, подвукао је Каримов. Председник Киргизије Алмазбек Атамбајев на то је додао: „Ми смо се очигледно уверили да за сада ЗНД не може да замени ниједан други форум. А они који из неких разлога одустају од овог форума, наносе штету пре свега себи.“
Лукашенко, Каримов и Атамбајев су добрим делом у праву. Пре свега, примена украјинског споразума о асоцијацији са ЕУ одложена је до краја идуће године, због најаве Русије да ће увести ригорозне економске мере заштите према Кијеву, јер је уговор са Бриселом закључен на штету Москве, како је указао руски председник Владимир Путин. Тако је Порошенко, исхитреним и недобронамерним потезима, себе и народ који представља довео у непријатну ситуацију да нити припада Европи, нити ЗНД. О Евроазијском савезу да се и не говори. Наравно, на Украјину се још увек примењују споразуми о слободној трговини унутар ЗНД, али оштри тонови из Минска сведоче да се такво понашање неће још дуго толерисати.
Тренутни економски положај Кијева, који се добровољно, а по „савету“ из Вашингтона, лишио и руског гаса, и инвестиција, и слободне трговине, умногоме подсећа на сумануте потезе украјинског врха у сфери геополитике и безбедности. Уместо да, попут Белорусије, ужива у лагодној позицији руског савезника и конзумента готово бесплатних енергената и свих других привилегованих облика сарадње и безбедности – Кијев се окренуо конфронтацији са моћним суседом и братом. У тој, благо речено, бесмисленој борби, за кратко време изгубио је не само десетине хиљада људских живота и огромне комаде територије већ је и животни стандард грађана више него преполовљен. Исти такав сценарио, на пољу привреде, уследиће и применом европског трговинског споразума, па се поставља логично питање: Да ли ће, и када, ико у Кијеву да одговара за сву штету нанету сопственим грађанима? Мада је више него очигледно да су курс према НАТО и ЕУ две смртне опасности за Украјину, „демократе“ из Кијева сада још ригидније спроводе ову политику.

МОСТОВИ ИСТОК- ЗАПАД За разлику од њих, политички врх Јерменије зна где припада. У Јеревану су спремни да до краја искористе све погодности које им пружа више од 70 споразума на постсовјетском простору, којима се дефинишу трговинске и друге олакшице, као и заједничка транспортна инфраструктура и вишевековне привредне везе. Конкретно, Јерменија приступањем ЕАС сада добија бесцарински приступ свим тржиштима, снижене цене енергената, могућност добијања кредита под повлашћеним условима, неограничено кретање радне снаге. Чак и према проценама опозиционо настројеног руског „Комитета грађанских иницијатива“, додатни годишњи раст бруто друштвеног производа Јерменије, самим приступањем ЕАС, износиће четири одсто годишње!
Са друге стране, немерљиве су и политичке и безбедносне предности на које Јерменија може да рачуна. Више нико са Јереваном неће моћи да разговара језиком претњи и ултиматума, јер иза ње, и званично, од сада стоји Русија. Сваки напад на Јерменију, ма које врсте био, директан је удар по интересима Русије, која има право да користи Оружане снаге и све друге инструменте „тврде“ и „меке моћи“ у заштити својих савезника. И Азербејџан и Турска, са којима Јерменија има традиционално сложене односе, мораће од сада много више да узимају у обзир руски фактор. Исто тако, не треба заборавити да и Баку и Анкара у последње време трпе притиске Вашингтона због своје политике сарадње са Москвом, па нове дипломатске комбинације треба посматрати и у светлу ових чињеница.
Осим бивших совјетских република, интерес за интеграцију и сарадњу са ЕАС изражава читав низ држава Евроазије, пре свега на југу и истоку Европе. Управо такве земље играће у будућности све важнију улогу моста између Истока и Запада. У Москви више не потцењују њихов значај. То је, заправо, велики геополитички план Кремља, као одговор на све агресивније акције Вашингтона у последњих двадесетак година, који на Западу називају обновом „Совјетске империје“. Излазак велике евроазијске силе на границе Западне Европе, као што је речено, неприхватљив је за САД. Америчко незадовољство плановима Кремља главни је узрок вештачки изазване економске и безбедносне кризе на континенту. Али, многима у ЕУ је већ сада јасно да „долазак Евроазије“ није могуће а није ни пожељно спречавати. Лидери ЗНД ову поруку су већ схватили. Нека се припреми ЕУ. Путинову посету Србији једино је исправно тако тумачити.
[/restrictedarea]