ДО ЧЛАНСТВА У ЕУ ПРЕКО ГМО

Пише Филип Родић

Вашингтон од Брисела захтева да укине све рестрикције везане за генетички модификоване организме и дозволи њихову продају на тржишту Уније. Притисак на Брисел је толики да се он прелива и на земље кандидате од којих Европска комисија тражи да испуне захтеве које ни сама ЕУ још није спремна да прихвати

Србија планира у наредних годину дана да испуни све услове за улазак у Светску трговинску организацију, укључујући усвајање новог закона о генетички модификованим организмима, изјавила је шефица преговарачког тима са Европском унијом Тања Мишчевић и додала да тренутно „не знамо шта једемо јер нема добрих механизама контроле“, а да ћемо, када будемо имали законодавство усклађено са ЕУ бити „много боље заштићени“.

Звучи лепо на прву лопту, али иза бриге за заштитом грађана у ствари се крије известан безобразлук и извртање теза. Пре него што уђемо у далеко компликованије поље које се тиче истинске потребе за увођењем ГМО и производа од ГМО на територију Србије, позабавимо се оним што је очигледно и прво упада у очи. Да бисмо били „заштићени“ и да бисмо „знали шта једемо“ није нам потребан нови закон, него доследно спровођење већ постојећег законодавства. Наиме, Закон о генетички модификованим организмима који је усвојен пре пет година веома је једноставан и недвосмислен: „Ниједан модификован живи организам као ни производ од генетички модификованог организма не може да се стави у промет, односно гаји у комерцијалне сврхе на територији Републике Србије“. Ако ово није довољно да нас заштити и осигура да „знамо шта једемо“, какав је то закон усклађен са ЕУ потребан? Са друге стране, требало би имати на уму да ни ЕУ није у вези са овим питањем усклађена сама са собом и не зна како да се постави у односу на овај проблем, па је јуна ове године, после петнаест година натезања и четири године преговарања, пронађено лаконско решење којим се предвиђа да се одлучивање о ГМО са Брисела пренесе на национални ниво и тако притисак који САД врше на Унију пребаци на поједине државе чланице од којих многе немају довољно снаге да се одупру вољи Вашингтона и великих корпорација.

Трговински тројански коњ

Противници ГМО производа унутар саме ЕУ, чије је законодавство још претерано рестриктивно из визуре ГМО лобиста, сматрају да већ постоји одређени парадокс у европској регулативи и да САД покушавају да на мала врата, преко Трансатлантског трговинског споразума, „угурају“ ГМО у Европу. Организација „Пријатељи Земље“ анализирала је трговински споразум који је ЕУ постигла са Канадом крајем септембра, који се сматра обрасцем по којем ће се правити и споразум са САД, и дошла до закључка да је Брисел већ пристао да дозволи низак ниво ГМО контаминације у храни и семену. Поред тога, писмо бившег шефа европске агенције за безбедност хране, које је процурело у јавност показује спремност Европе да се, у оквиру споразума са Канадом, повећа увоз генетички модификоване уљане репице. Европски грађани, који су у више наврата јасно износили своје противљење ГМ храни, тренутно су заштићени европским законом који предвиђа „нулту толеранцију“. Ако буде постигнут, трговински споразум са САД-ом ће бити највећи трговински споразум у историји, а он умногоме зависи управо од спуштања европских безбедносних стандарда и закона који се сматрају „проблематичним“ за индустрију ГМО. Амерички преговарачи и корпорацијски лобисти захтевају лабавија правила за увоз генетички модификованих производа тврдећи да „нулта толеранција“ представља препреку за трговину и штети пословању америчких извозника. Они желе да Брисел дозволи увоз хране и семења које је помешано са генетички модификованом храном или семењем, чак и у случајевима када овакав производ није дозвољен унутар ЕУ. Ово би значило да пољопривредници и грађани не знају да ли храна или семење које купују садржи ГМО и да би Европљани могли конзумирати недозвољене генетички модификоване састојке који нису прошли никакву безбедносну анализу. Да ли усклађивање са оваквим законодавством вама личи на корак ка остваривању декларисаног циља Тање Мишчевић да потрошачи у Србији буду „много боље заштићени“ него што је сада случај?

[restrictedarea]

Европска комисија снажно је одбацила наводе да би споразум о трговинском партнерству омогућио северноамеричким компанијама да заобиђу европске прехрамбене стандарде. Споразум „неће променити начин на који ми у Европи регулишемо питање ГМО. Европски комесар за трговину Карел де Гухт је то јавно истакао у много наврата. ЕУ има своје црвене линије у преговорима и ГМО је једна од њих“, речено је британском листу „Гардијан“ у Европској комисији. Ипак, документа различитих америчких и канадских владиних агенција и трговинских организација указују да америчке фирме врше снажан притисак да се омогући улаз ГМ производима на европско тржиште, што би представљало значајно кршење садашњих стандарда, у име слободне трговине. Северноамеричко удружење извозника житарица и Национално удружење за житарице и прехрану позвали су на „смањење и уклањање свих мера у вези са биотехнологијом (еуфемизам за генетички модификоване организме) које тренутно ограничавају или спречавају трговину житарицама и уљарицама и њихових прехрамбених деривата“. Овоме се прикључило и Америчко удружење произвођача соје које је саопштило да се трговински споразум „мора тицати и кључних европских политика у вези са биотехнологијама које су дискриминишуће у односу на америчке извознике“. Ово укључује и укидање европских политика о означавању и праћењу производа који садрже ГМО и залагање за лабавији приступ који би подразумевао означавање одређених производа са „без ГМО“, чак и ако се не може за њих гарантовати исти ниво чистоће, као што предвиђају садашњи стандарди. Амерички произвођачи наводе да се ГМ производи „не смеју стигматизовати“. Активиста организације „Пријатељи Земље“ Мјут Шимф рекао је да „биотехнолошка индустрија, која се суочава са непријатељском јавношћу и политичким противљењем ГМ храни, користи своје лобистичке моћи да би преко овог споразума, попут Тројанског коња, европско тржиште отворила за храну контаминирану ГМО“. Он наводи да је европско право да заштити своју околину и грађане у самој сржи европских споразума и да оно не може бити једноставно отписано прихватањем неког трговинског споразума. „Једном када Европа прихвати низак ниво ГМО контаминације, постоји озбиљна опасност да ће постојећи заштитни механизми бити просто одувани. Овај трговински споразум са Канадом показује да су европски преговарачи спремни да олако продају грађанска права и еколошке заштите зарад профита индустрије“, упозорио је Шимф. Мишчевић која, као главни преговарач Србије са ЕУ изгледа није упозната са овим трансатлантским преговорима и опасношћу да се Брисел нађе у ситуацији да измени сопствена правила, тврди, међутим, да ЕУ одобрава увоз и узгој генетски модификованих култура, али тек после сложеног механизма провере и одобравања, при чему овакви производи на тржишту морају бити јасно обележени, а узгој се може и суспендовати уз позивање на безбедносне разлоге. Као што смо видели, ово је већ сада само делимично тачно, а питање је до када ће потрајати.

ГМО парадокс

Парадокс који смо поменули, а у којем се у вези са питањем ГМО налази ЕУ, јесте тај што садашњи режим европских регулатива везаних за ГМО предвиђа de facto мораторијум на узгој одређених ГМ култура, као што су кукуруз и соја, док се истовремено идентични ГМ производи могу увозити из других држава. Тако је, на пример, ЕУ у 2012. ГМ усеве узгајала на мање од 100.000 хектара (скоро све је генетички модификован кукуруз који садржи токсин који убија инсекте), док су ГМ усеви исте године у свету узгајани на 160 милиона хектара. Истовремено, Европа увози ГМ кукуруз из САД-а, соју из Јужне Америке, а сточну храну из САД-а, Бразила и Аргентине. Управо у исти парадокс ЕУ и САД желе да увуку и Србију. Ни једни, ни други не захтевају од Србије да дозволи производњу ГМО, него да дозволи њихов промет и употребу. Ово је потврдила и сама Тања Мишчевић рекавши да нам је „довољно да донесемо пропис који је у складу са ЕУ“, што „значи да нема експлицитне забране увоза и извоза ГМО“. У овогодишњем извештају Европске комисије о напретку Србије у европским интеграцијама од Србије се јасно тражи „даље прилагођавање“ прописа у вези са ГМО, односно „финализација учлањења Србије у СТО“, која „остаје зависна од усвајања закона о ГМО који је у сагласности са правилима СТО, као што су тражиле Сједињене Државе“. Да не буде нејасноћа: ЕУ од Србије тражи да током својих европских интеграција испуни захтеве Вашингтона које (за сада) ни сама ЕУ не испуњава. Овај парадокс уочава и агроекономиста др Миладин Шеварлић, који указује на „двоструке стандарде ЕУ“. „Једни стандарди важе за државе чланице, а други се постављају пред земље кандидате и на тај начин се Брисел практично реваншира за притисак који трпи од лобија корпорација и Вашингтона и тај притисак пребацује на терет трећих земаља, које можда никада неће бити  примљене у Унију, а то сигурно неће бити пре 2020. године“, рекао је он и упитао „зашто би Србија толико година унапред предала своје тржиште и довела се у последњи стадијум егзистенцијалног ропства“. Шеварлић упозорава да је крајњи циљ присилног увођења ГМО у Србију „уништавање свег (природног) семена и одузимање слободног приступа семену“ чиме се успоставља потпуна контрола над пољопривредом и прехрамбеном индустријом земље.

Мишчевић је у свом пледоајеу за либерализацију законодавства о ГМО рекла да би „Србија требало да избегне замку да прилагођавање ЕУ у области спољне трговине посматра као политичко питање будући да то подразумева поништавање садашњих уговора о слободној трговини, укључујући и споразум са Русијом и ЦЕФТА“ и поручила да је реч о чисто економским питањима и да је потребно пронаћи прави начин да се Србија преоријентише и искористи друге, много веће могућности које ће се с приступањем ЕУ отворити за преференцијалну трговину са великим тржиштима Северне Америке, Азије и Африке. Тржиште Северне Америке би у том случају можда (ако ЕУ постигне трговински споразум са САД) било „отвореније“ за Србију, али из оно мало што је у овом тексту поменуто о трговинским преговорима Брисела и Вашингтона можемо наслутити колико је то на нашу, односно европску корист. Са друге стране, поставља се питање која то азијска или афричка тржишта нама ЕУ може отворити? Кинеско? Индијско? Тржиште земаља Евроазијске уније? Или можда тржиште нове, постгадафијевске, Либије, Египта или Јужне Африке? И Шеварлић поставља питање „шта је то што Србија добија чланством у СТО“. „Што се тиче пољопривредних производа, ми можемо да их продајемо целом свету. С друге стране, наша индустрија је на нивоу једне четвртине онога што смо имали осамдесетих година и са таквом слабом и технолошки застарелом индустријом ми немамо никакву перспективу на светском тржишту. Најбољи доказ за то су тзв. иностране инвестиције које Србија високо субвенционира (10.000 евра по радном месту неквалификованог радника) ради спајања три жице различите боје, и то у индустријским зонама или чак и у објектима где смо пре 30 и више година производили ТВ у боји и рендген апарате! Зашто уништавати оно у чему имамо изврстан потенцијал и стално растућу тражњу – посебно производа који нису контаминирани ГМО, а то је наша производња хране?“, рекао је он.

Шеварлић је указао и на друге економске аспекте из којих увођење ГМО у Србију не доноси никакву корист земљи. Према његовим речима, само за куповину семена, ако би Србија прешла на узгој ГМО семена соје (за 170 .000 ха) и  кукуруза (за 1.250.000 ха), годишње би морало да се потроши пола милијарде долара, што је један и по аграрни буџет Србије. Оцењујући да „Србија нема никакву шансу да буде конкурентна на ГМО тржишту“, Шеварлић је рекао да би прави пут за Србију био да се „приклони интегрално контролисаној конвенционалној и органској пољопривреди, која годишње остварује раст од по 130 одсто“ и да само у ЕУ око 10 одсто потрошача, односно око 50 милиона људи, тражи органске производе. „Иза напора да се на српско тржиште уведу ГМ производи крију се искључиво профитерски интереси. Нас притискају два лобија. Један су моћне мултинационалне компаније које производе ГМО и амбасаде њихових земаља, док други представљају њихови лобисти у Србији – корумпирани или уцењени политичари, мизерно поткупљени новинари и лажни научници“, рекао је он.

Непожељна децентрализација

Све власти у Србији у последњих 14 година куну се у децентрализацију тврдећи да је одлуке битне за ово друштво важно доносити на што нижем локалном нивоу. Децентрализацију гласно заговара и ЕУ. Очито је, међутим, да када децентрализација доноси нежељене резултате по централну власт, како у Београду, тако и у Бриселу, онда ју је пожељно игнорисати. У Србији је, наиме, 111 општина и градова,  у којима живи 85 одсто становништва наше земље, једногласно донело декларације против ГМО. Шеварлић, који је један од иницијатора ове акције, указује да ово, међутим, нема никаквог ефекта на централне власти. „Да ли ће 95 одсто  од 250 народних посланика у Скупштини поштовати вољу грађана општина који су их изабрали или свог партијског вође? Ако политичари не верују већини одборника у Србији, зашто не распишу референдум да се народ изјасни да ли је „За“ или „Против“  ГМО? Докле год нема поштовања народне воље, него се слуша само воља партијских лидера, у овој земљи неће бити напретка“, рекао је он.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *