Почетна / Други пишу / Дмитриј СЕДОВ – О плановима Немачке да се врати у рејоне традиционалног утицаја Рајха у Источној Европи

Дмитриј СЕДОВ – О плановима Немачке да се врати у рејоне традиционалног утицаја Рајха у Источној Европи

Герхард Шиндлер, директор немачке обавештајне службе БНД говорио је пред контролним комитетом Бундестага и изјавио: немачка обавештајна служба је нашла кривца за рушење малезијског “Боинга” изнад Украјине. То су снаге самоодбране Новорусије. Према речима главног немачког обавештајца, БНД је проанализирао све доступне сателитске снимке и закључио да су ополченци украли са једне украјинске војне базе систем ПВО “Бук” и из њега гађали путнички авион, што је довело до погибије 298 људи.

Из наступа се да закључити да осим општедоступних, стручњаци БНД нису користили никакве допунске материјале и да су до свог закључка дошли чисто аналитичким путем. Господин Шиндлер је рекао да су како руска тако и украјинска верзија лажне. Одмах после његовог наступа немачки медији су раширили пропагандну вртешку.

Највећи шок од наступа Шиндлера доживеле су украјинске власти, које никада нису изјавиле да им је украден “Бук”, па не схватају зашто су их немачки савезници оптужили за фалсификовање материјала.

У интервјуу за “Украјинску истину” Врховни тужилац Украјине Виталиј Јарема је изјавио: “После обарања путничког авиона, војне власти су реферисале председнику да терористи немају наше ракетне комплексе “Бук” и С – 300. Није било одузимања тог оружја”.

Снагама самоодбране је било једноставније коментарисати Шиндлерове речи: Борбено спремна батерија “Бук” износи од 4 до 8 јединица борбене технике, што њену крађу аутоматски претвара у читаву војну операцију која не може проћи неопажено.

По свој прилици ни руско Министарство одбране не може да дође себи од шока. Тако грубе и неваљале подметачине које се на језику пропагандиста називају “будалаштинама”, они нису очекивали од БНД.

Једном речју, било је то изненађење за све. Берлин је изашао на стазу грубих провокација по којима су раније били познатији њихови англосаксонски партнери. Премда, треба се запитати зашто је то изненађење за њих? Једноставно, руска јавност никако да се ослободи од илузија које су се појавиле у време уједињења Немачке и које су повезане са еуфоријом “пријатељства и братства” између првих лица те државе. Фантазирање поводом “посебних руско-немачких односа” очувало се и касније.

Била је то заблуда од самог почетка, коју су покушали да развеју многи руски германисти. Један од њих, Јулиј Квицински, амбасадор СССР у Немачкој, о томе је писао безмало пре 20 година у својој књизи “Русија-Немачка. Сећање на будућност”: “Ако је у главама немачких политичара пре Беловешке шуме Совјетски Савез и словио као потенцијални партнер у крупној геополитичкој игри за препород некадашње улоге Немачке у Европи и свету, то је после Беловешког споразума немачки политичар СССР доживљавао само као објекат освајања и коришћења у својим интересима”.

Тешко је бити јаснији. Док смо ми били јаки, Немци су изигравали пријатељство са нама. Само што смо пропали – под немачком велурном рукавицом осетили су се челични прсти.

Недопустиво дуго траје инерцијско надање на пријатељство са Немцима. Ми никако нисмо могли заборавити да је захваљујући нама Немачка решила историјски задатак уједињења и ушла у лигу најјачих држава света. А Немачка не само да је заборавила, него је и са укусом искористила руско идеализовање. Ј. Квицински пише: “Немачка је, ако не иницирала, а оно бар активно подржала све одлуке по питању ширења НАТО пакта и ЕУ, тиме цементирајући резултате потискивања Русије из Европе и резултате распада СССР-а, тежећи да се под заставама НАТО и ЕУ врати у рејоне традиционалног утицаја Рајха у источној и југо-источној Европи. Она са САД и другим земљама НАТО пакта води активан продор међу бивше републике СССР-а, поготово у Украјини и на Закавказју, подржава политику стварања антируског санитарног кордона на нашим бившим земљама. У оквирима ЕУ наставља са политиком дискриминације руског извоза. У економским везама са Русијом показује јасну заинтересованост за приступ њеним енергетским и минералним ресурсима и другим природним богатствима, итовремено на све начине покушавајући да закочи обнову и развој прерађивачке индустрије повезане са савременим технологијама”.

Ово је објективна оцена. Она би требало да формира избалансиран однос према тако важном партнеру Русије као што је Немачка. И посебно важним Ј. Квитинцки је сматрао тврдоћу руске линије.

“Источна политика Немачке, а у ширем смислу и њена спољна политика у целини, увек су били у функцији моћи или немоћи Русије. Према јакој Русији Немачка се прилагођавала и понекад је са њом деловала заједно, а на слабу Русију је нападала и пљачкала је. Не постоји ни један разлог да верујемо да ће у будућности бити другачије. Због тога решење питања наших односа са Немачком лежи пре свега на путу решавања наших унутрашњих проблема. Ако устанемо са колена, тада ће слика игре бити једна, ако не устанемо – сасвим друга и не баш радосна за нас”.

Овако велики познавалац Немачке из прошлости указује и на разлоге живог интереса Немачке за украјинску кризу данас. “Против авантуристичких криза у Ираку, Кореји, Ирану, Немачка се противила не просто због љубави према миру и не из осећања повређене истине, него због тога што то сматра одвлачењем снага на одлуке које нису важне Немцима. Њихова Африка из Бизмарковог периода, понављам, данас је Европа. Они не виде никакву корист за себе у томе да залегну у планине и песак Ирака или у распиривању рата са ајатоласима и Ким Џонг Илом. Док је Русија слаба и повлачи се корак по корак уназад ка Уралу, покушавајући да се откупи од нападача новим економским и политичким уступцима, Немачка ће бити за што даљи продор на Исток у савезу са САД и под заставама НАТО и Европе, узимајући све без ратова и конфликта, што никако није могла ни силом ни сналажљивошћу током много векова. То је заиста узбудљива перспектива за традиционалну немачку политику.

Ако се заустави тај покрет, ако налети на чврсти зид отпора – немачки поглед на корист даље сарадње са САД могао би се променити. Може се променити и однос Немачке према Русији, као што се то више пута догађало у нашој историји. Ако до тога не дође, Немци ће са великим задовољством учествовати у даљој и завршној деоби “руског колача”. Они су раније мислили да то ураде сами, а сада пристају да буду чланови колективне екипе и да дозволе деобу са другима. Друге могућности и немају”.

Размишљања Ј. Квицинског дају кључ за схватање тога, због чега је данас Немачка обавештајна служба кренула на пут провокација. Овако нешто могло се десити само уз одобрење прве личности немачке државе. То јест, по питању Украјине ми смо наишли на жељезну песницу фрау Меркел, која би хтела да пред собом види “слабу Русију”. Сва средства су пуштена у оптицај. Зашто? Одговор лежи на длану: да би Москва предала Новорусију. Предаја Новорусије од стране Русије представљало би манифестацију њене слабости и неспособности да одбрани своје геостратешке интересе.

Провокација је била организована буквално пред сусрет Путина са А. Меркел у Милану, а сам сусрет је продемонстрирао да Берлин по питању Украјине има најозбиљније планове. Фрау Меркел није саслушала аргументе Путина. Нема ни речи о било каквој фер игри са њене стране. Немачки канцелар покушава да добије одустајање руског руководства од подршке Новорусији.

Руски политичари морају узети у обзир да ће нарастати агресивност Немачке на источном правцу. Има много потенцијала за такву политику у недрима немачке нације. Довољно је сетити се ликовања из 1999. године у насловима немачких новина: “Немачки Луфтханз је поново над Београдом!”

И уколико НАТО на пролеће следеће године у циљу интернационализације кризе обнови грађански рат у Украјини, онда не треба сумњати да ће део Бундесвера представљати прве међународне “миротворце” који ће почети да омеђују за Немачку делове територије Украјине.

У том смислу је веома карактеристична безобзирност Берлина по питању распада Србије и патроната Немачке над бандитском “Републиком Косово”.

Залагања Немачке у украјинској кризи нагоне нас да се још једном присетимо речи једног од наших најбољих германиста: “Кључ за решавање наших проблема на спољној арени, у првом реду у односима са Немачком, не лежи не знам где, него у самој Русији. Нама је неопходно што брже успостављање Русије као велике државе – у војном, политичком, економском и информативно-културном плану. Једино то ће нам омогућити да ставимо тачку изнад ј”.

„Фонд стратешке културе“ (srb.fondsk.ru)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *