Да се не заборави

Драгомир Антонић 

Традиција је наша будућност, а памћење наше највеће богатство. А како ћемо богатство сачувати ако га и сами заборавимо?

Пре више од стотину година, еј, цео век је у питању, почео је Балкански рат за ослобођење Србије. Завршио се победнички  за Србе, Грке и Бугаре. Ваљда због успеха малих рат се показао као предигра за многи већи рат који је тад назван Велики. Двадесетак година после његовог завршетка, а Срби и Грци су опет били на победничкој страни, почео је нови рат. Тад  је Велики постао Први, а овај још већи прозван је Други. Кад се и Други рат завршио опет су Срби и Грци били на победничкој страни.

У Првом и Другом  рату, неке државе и народи учествовали су вољно. Други, против своје воље. О учешћу суде и судиће историчари, једине квалификоване судије да донесу пресуду прошлости. Не да би је осуђивали, већ да нам помогну да исте грешке не понављамо. Или како би Бранко В. Радичевић у песми „Мирнодопска здравица“ рекао:

Ако се у свету неком бије,

Нека га, али без Србије.

Мене, као етнолога сем великих битака, артиљеријских плотуна, јуриша, напада и противнапада, освајања и напуштања положаја интересују – оно што је за војсковође, генерале, дипломате, банкаре и друге мутиводе ситница или статистичка грешка – судбине малих, обичних људи. Њих обично, кад се ратови заврше, сви забораве. Неки у рат буду увучени против своје воље, други у њега ступе добровољно, али судбина им је иста. Буду заборављени. Нема за њих места у школским читанкама и уџбеницима. Та места заузму много „важнији“. Није важно да ли су припадали победницима или побеђеним. Они су „стварали историју“ поручују зналци. Нека им.

[restrictedarea]

ОПРАШТАЊЕ СЛОВЕНСКИХ ЖЕНА До руку ми је допала књига Владимира Соколова „Опраштање словенске жене“(издавач „Јасен“, Београд 2012). Књига је добила назив по маршу који је написао или компоновао Василиј Иванович  Агапкин. Имао је 28 година и био трубач, а свирао је и клавир. У октобру 1912. прочитао је у „Петроградским новинама“ вест како је млада девојка из Београда Софија Јовановић као обичан војник отишла на фронт и борила се у многим биткама уз раме са мушкарцима. Агапкин је по записаним речима аутора В. В. Соколова „сео за клавир и хватао акорде… звуци су га преплавили желећи да се ослободе и изађу из њега. Записивао је брзо на комадићима папира. Пред њим се врло живо указао лик словенске жене, њене велике кестењасте очи са сузама не очајања већ наде. Радио је ноћу и из патриотских осећања се родила химна… о народној вери у победу добра над злом“ (стр. 70-71). Марш који је написао В. И. Агапкин постао је један од најизвођенијих маршева на свету. Величанствени егзерцир припадника Гарде Војске Србије, изведен под командом поручника Ђорђа Симића, на војној паради у славу ратницима који су ослобађали Србију и Београд изведен је на музику марша „Опраштање словенске жене“. О Софији Јовановић су подаци, колико је мени познато (верујем да неко други зна више и да ће их објавити) крајње оскудни и већина се налази на интернету. Тамо је записано да је Софија рођена на Дорћолу, да је имала више сестара и да је њен отац жалио што нема сина. Због тога се она пријавила као добровољац и прошла све битке у Балканским ратовима и Првом светском рату. Била је у одреду који је био последња одбрана Београда и којим је командовао мајор Гавриловић. Прошла је голготу Албаније, учествовала у пробоју Солунског фронта и стигла као победник у Београд. У рату је била рањавана. Добила је 13 одликовања. Укратко ово би било све о једној жени која је била повод да се компонује један од најлепших маршева на свету.

 

НАШЕ БОГАТСТВО Не смемо заборављати. Морамо памтити и наше памћење наредним генерацијама преносити. Не да би се мењала прошлост, већ да не би правили из незнања грешке данас или сутра. Традиција је наша будућност, а памћење наше највеће богатство. А како ћемо богатство сачувати ако га и сами заборавимо?

Зато је за сваку похвалу што је поново издата „Енциклопедија Catena Mundi“, рано преминулог Предрага Драгића – Кијука. Енциклопедија исправља српске заблуде и чува од заборава многе значајне догађаје из историје Срба и Србије. Сваку похвалу заслужују „Радио-Телевизија Србије“ и Бошко Савковић због филма „Бог да прости!“ Први што су га емитовали у прикладном термину, субота 21 сат, а господин Савковић што је од потпуног заборава, у последњи час, отргао и тиме  за потомство сачувао истините догађаје из Београда за време немачке окупације у Другом светском рату. Као и прве дане када су ослободиоци ушли у њега и сва страдања која су затим настала.

Данас је Свети Лука. Велика слава у Срба. Не заборавите српске јунаке у Хашком казамату: проф. др Војислава Шешеља, др Радована Караџића, генерала Ратка Младића. Суди им се само зато што су Срби и што су бранили од зверства српски народ. Морам поново поменути и архиепископа охридског Јована. Нема никаквог помака у његовом бесправном држању у затвору у БЈР Македонији. Плашим се да ће им се придружити и Оливер Ивановић, који чами већ девет месеци у затвору у Приштини. Он је поверовао да се са шиптарима може сарађивати. Бојим се да ће премијер Албаније кад буде дошао у Београд, за његово ослобађање поставити Србији понижавајуће услове. Кад славите сетите се и њих, који су уместо на слободи и са својим породицама у затвору. Бог да прости!

[/restrictedarea]