Почетна / Свет / Црвене мараме Лондону и Бриселу

Црвене мараме Лондону и Бриселу

Зa „Печат“ из Лондонa Дејан Лукић

У ишчекивању референдума о изласку Велике Британије из Европске уније, између Брисела и Лондона севају варнице

Жозе Mануел Барозо, одлазећи председник Европске комисије, одважио се да усред Лондона замахне црвеном марамом пред британским биком: ако Уједињено Краљевство одлучи да напусти Европску унију, имаће, запретио је Барозо, „нула утицаја“ у Европи, глас му се неће „нигде чути“, од Медитерана до Атлантика. Катастрофа.

У наступу на трибини престижног британског think-tanka, Чатам Хауса, Барозо, који крајем месеца напушта функцију у Бриселу, очигледно се осетио слободним да на крају мандата отпусти све кочнице, скине дипломатске рукавице и на чистом енглеском још запрети како без Европске уније Британија не би имала снаге да се, рецимо, одбрани „ни од еболе“, а камоли да на „равној нози разговара са (на пример) Америком и Кином“.

 

БРИСЕЛСКО УПОЗОРЕЊЕ ПРЕТЊОМ Премијер Дејвид Камерон обећао је Британцима да ће их до краја 2017. године консултовати на референдуму o томе да ли и даље желе да остану у Унији. Барозо сада у Лондону упозорава Камерона и друштво на Темзи да би напуштање Уније било „историјска грешка“. Отвара очи Британцима да је останак у ЕУ „не само у вашем економском и политичком интересу него и у интересу целе уједињене, отворене и јаке Европе“.

Португалац зна колико садашња и оваква Европска унија иритира већину Британаца, па је у Чатам Хаусу покушао да мало и заслади ствар, али, показало се, без ефекта. И надаље, истина, маше црвеном марамом пред британским биком: најављује нове кораке интегрисања ЕУ у блиској и даљој будућности, али то неће, каже, да буде „непрекидан марш према ЕУ суперсили“, него ће Европска унија да буде само „још компактнија заједница народа Европе, која ће дејствовати као састав суверених држава“. Ма шта то, стварно, значило.

У Лондону нису били нимало фасцинирани. Иступање Бароза протумачено је као директно лобирање против оних снага, партија и британског бирачког тела − уосталом већинског − који су за напуштање Уније. Барозо их пак саветује да добро размисле пре него што одговоре на питање каква би била британска алтернативна визија будуће Уније: „Алтернатива, истина, има увек, али напуштање Уније би била најгора опција.“

Португалцу је одмах, из уста неименованог а „меродавног извора“ у Даунинг стриту, испоручено једно дипломатски рафинирано „шат ап“ (завежи): „Господин Барозо добро зна да је оваква Европска унија апсолутно неприхватљива за Уједињено Краљевство.“ И квит.

[restrictedarea]

 

Дејвид Камерон пак има и без Бароза великих мука на ову тему, већина у земљи би већ сутра изашла из ЕУ; јак блок у Конзервативној партији му је, такође, евроскептичан; остатак би остао у ЕУ само под (немогућим) условом да је претходно коренито измени, док еврофобна Независна партија Уједињеног Краљевства (УКИП) дува у леђа, преузима чланство и наноси пораз за поразом на локалним изборима. Колико прошле седмице, Камеронови конзервативци доживели су два пораза од УКИП-а на допунским изборима за упражњена места у локалу и парламенту. Најџел Фараџ, лидер УКИП-а, најављује, осокољен порастом партијског рејтинга, „земљотрес“ на традиционалној политичкој сцени Британије и тражи напуштање Европске уније одмах, без „али“ и „како“. За Камеронову „смицалицу“ да ће пре изласка на референдум покушати да промени шаре бриселском тигру Фараџ напросто каже да премијер потура народу илузију и да га обмањује: „Нема никакве шансе да се ЕУ промени ако јој се не промени темељни принцип (наднационална конструкција) на којем почива. То пак у Бриселу нико не жели; нико нема интереса… Да би се ЕУ темељито променила, потребно је мењати њен оснивачки акт и добити пристанак осталих 27 чланица… Председник владе зна да је то немогуће и зато обмањује земљу.“

Жозе Мануел Барозо је све ово знао и пре доласка у Лондон, па је његов наступ у Чатам Хаусу био интониран тако као да је Камеронова најава да ће да промени ЕУ ништа више него „звечка“ за британски евроскептицизам.

 

ИМИГРАЦИОНЕ ГЛАВОБОЉЕ Португалац је дошао на Темзу у моменту када је Камерон, притиснут са свих страна, дирнуо у централни нерв − болну тачку масовне имиграције на Острво. Невоље са прекомерним бројем придошлица су већ годинама британска главобоља број један. Камеронова теза да су имигранти − од којих је знатан број са високим квалификацијама − више добитак него терет за Краљевину, одавно је на тржишту британских идеја изгубила сваку прођу. Незадовољство Британаца што им странци одузимају радна места у време када око два милиона људи нема запослење нарасло је до прогнозе да ће Камеронови конзервативци, највише због премијеровог кокетирања са имиграцијом, изгубити парламентарне изборе идуће године. Број дошљака је увелико већ за дупло премашио маркирани владин годишњи лимит од сто хиљада. До априла је у земљу, кроз прилично хаотичан имиграциони систем, ушло преко пола милиона (560 хиљада) људи, од тога 214 хиљада из земаља Европске уније, највише Бугара и Румуна. Инвазија се наставља; вођа УКИП-а Фараџ и конзервативни првак, градоначелник Лондона Борис Џонсон предводе кампању за законско ограничавање броја придошлица. Ово је пак црвена марама Бриселу… Барозо, без длаке на језику, прети Лондону, у Лондону кажу да је лимитирање имиграције за Брисел „нелегалан корак“. Арбитрарно лимитирање је, по њему, „апсолутно неприхватљиво“ за руководства у Бриселу и Стразбуру (Европски парламент). Обећава да би Брисел могао, можда, да на неки начин „акомодира“ Лондон; дозвољава, такође, да инвазија имиграната на Острво може да буде „легитимна забринутост“ у Лондону, али да ни Брисел ни Стразбур не могу да прихвате нешто што значи „фундаментални изазов“ основном начелу Европске уније о слободном кретању људи, роба и услуга у заједници. То је базни принцип, „око тога не може да буде никаквог преговарања“.

Камерон је само пре недељу дана, на годишњој конференцији својих конзервативаца, подигао на ноге целу салу и побрао френетичан аплауз обећањем да ће ускоро да отвори преговоре са Бриселом о измени имиграционе политике (о ограничавању броја имиграната) и да на ову тему − узвикнуо је, бурно поздрављен – „неће да прихвати негативан одговор из Брисела“. Другим речима: стоп досадашњој политици слободног, ничим ограниченог кретања или бај-бај Европској унији! Али, ево сада Бароза како каже да Брисел, са своје стране, неће да прихвати Камероново „не“ слободном кретању људи у Унији.

Дописник Би-Би-Сија из бриселске централе, Марк Мардел, одмах је отуда јавио како му је „меродавни извор“ ставио до знања да је Камеронов маневар око имиграционог лимита „правно и економски потпуна бесмислица“. Порука је у Вајтхолу добила експресни одговор: „То што смо чули  од Бароза, то је иступ бирократе који одлази, кога, уосталом, нико није изабрао. Порука је, уз то, потпуно изван времена и контекста.“ На ово се надовезала цела серија коментара у штампи: „Затворен у бриселску кулу од слоноваче, Барозо напросто не разуме ни где је дошао, нити шта већина Британаца мисли о његовој држави“; „Црни гавран гракће на Темзи“…

Паралелно, шеф Форин офиса Филип Хамонд, иначе евроскептик из Камеронове партије, долио је још мало уља на ватру изјавом да је најавом референдума о евентуалном изласку из Уније Лондон потпалио ватру под ногама Брисела. Ово се нимало није свидело Барозу па је, користећи, очигледно, комоцију што одлази са најодговорнијег места у Бриселу, поскидао све дипломатске маске и без плишаних рукавица одвратио шефу британске дипломатије, и то још на његовом огњишту: „Рекли су ми да је господин министар спољних послова био, пре тога, министар одбране (Није знао Барозо?) па мислим да ово помињање некакве ватре испод ногу можда приличи министру војном, али не и министру спољних послова.“ И још је дао дипломатски савет министру британске дипломатије: „Много је важно да човек има позитивне тонове када је реч о тако деликатним проблемима између Британије и Европске уније.“

Шамар се гласно чуо. „Ово је, заиста, одјекнуло као шамар нашем министру“, написао је један коментатор, али истовремено подсетио да Барозо ионако одлази и да би евентуални овакав шамар новог шефа Комисије, Жан-Клода Јункера, још мање болео будући да за његовог мандата Британија, вероватно, неће ни да буде чланица ЕУ.

У сваком случају, у Лондону се надају да ће нови састав Европске комисије, са Јункером на челу, имати нешто више сензибилитета и посебно, поштовања према европској политици Лондона. При томе се констатује да у неким кључним подручјима односа са Бриселом, где Британија инсистира на променама, Лондон има доста присталица у заједници. Камеронова влада припрема, на пример, пакет о озбиљној реконструкцији система социјалних давања у ЕУ, што је политика коју, рецимо, заступа и Берлин… Ту, заиста, Британија има истомишљенике, али Камероновој најави – да ће из темеља да мења Унију, нарочито да ограничи кретање људи унутар њених граница, а посебно да ће у томе да успе – мало ко верује у Британији. Ниједна озбиљна анализа не даје му шансу. Барозо или Јункер свеједно, на централно питање Камерон нема одговор. А питање је: Како је уопште замислива промена у систему ЕУ имиграције − дакле слободног кретања људи − који је већ врста догме у Бриселу и – следствено − да ли је то, уопште, од неког значаја ако Британија на референдуму објави развод са ЕУ? Уз све то, обећање референдума је обећање Дејвида Камерона који би, како ствари тренутно стоје, могао да се већ идуће године на парламентарним изборима пресели у опозицију.

[/restrictedarea]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *