Чекићем по ћирилици? Ма ништа озбиљно

Драгомир Антонић 

Погроми Срба православне вере настављају се и у двадесет и првом веку. На почетку су стихови: „Мали Србин трчи пољем, а ја јурим да га кољем, уби, обори, Србина закољи.“ За многе у комшилуку народна песмица

Октобар је месец који Срби воле. Воле га сељаци. Тада сабирају плодове мукотрпног рада. Воле га грађани, поготову они који се сете да имају фамилију на селу. Ето зимнице до наредног лета. Воле га они који славе, као и они који одлазе на честитање славе. Једино овог месеца се може десити „Михољско лето“. Воле га сви који су се у месецу мају заљубили а у октобру решили да свадбу направе. Зато се овај месец у Срба зове и свадбар.

ЖЕЉНИ СРПСКЕ КРВИ, НЕЋЕ ОПРОСТИТИ Октобар 2014. или 7522. године Срби ће дуго памтити. Србију је посетио драги гост, Владимир Владимирович Путин, председник Русије. Био је временски кратко – имам утисак да није ни отишао – али је уздрмао свеколику медијску планету. Србима је било драго. Господу такође. Дугом на небеском своду је радост исказао. О посети је све написано. Радио-телевизија Србије је професионално, умећем својих радника, што је за сваку похвалу, омогућила грађанима Србије и целом свету да све виде сопственим очима. Нема се ту више шта додати.

Посета драгог госта прошла је без икаквог инцидента. Срби су по ко зна који пут показали да су васпитан и гостољубив народ. Знају ред и знају шта је лепо понашање. Неће се Срби, ни када их нападају и изазивају, понети неваспитано. Говорим о већини народа, а не о појединцима који ће из разних разлога, пре свега материјалних, по туђем наређењу неку глупост или безобразлук направити. Пример васпитаног понашања је фудбалска утакмица између Србије и Албаније. Десило се шта се десило. Препун стадион. Новине и телевизијске камере су све приказале. Каснији коментари су прежвакавали већ виђено. Ником, али баш ником, није пало на памет да похвали публику. Сви су говорили о петнаестак изгредника који су утрчали – сигуран сам, по нечијој наредби – на терен, као и о малоумнику који је хтео да се пред камерама истакне увредом упућеном премијеру. Нико, понављам, ни речју није похвалио понашање више десетина хиљада присутних на утакмици.

Грађани су сачекали изјаву званичника. Када је саопштено да се утакмица неће наставити, мирно, без икаквог протеста, напустили су стадион и отишли својим кућама. Ни један једини изгред нису направили. На стадиону ни око њега. Изненадили су организаторе  провокације, који су се надали да ће публика, а било их је свих генерација, направити некакав неред. Срби су их својим васпитаним понашањем разочарали. Они који су жељни српске крви неће опростити.

[restrictedarea]

 

У СКЛАДУ СА ПАРОЛОМ: СРБЕ НА СРБЕ Мора се водити рачуна о групама које желе распад Србије и српску крв, а све у складу са старом паролом „Србе на Србе!“ Њихове оперативне централе су у комшилуку. Мислим да би надлежне службе задужене за безбедност, а плаћене из буџета, морале да поведу рачуна о деловању хрватске обавештајне службе у Србији. Политичари и државни чиновници би требало да поставе питање коме је у интересу да се разбијају пекаре у Војводини или пали џамија у Суботици. Србији и Србима није у интересу и већина српског народа никад зло није радила нити ће радити. Никад ниједан Хрват, Мађар, Словенац или Француз није убијен, обешен, спаљен, заклан  у Пожеги, Чачку, Ужицу, Новом Саду, Зрењанину, Ваљеву, Књажевцу и другим градовима у Србији због своје националне припадности. У Осијеку, Карловцу, Глини, Загребу и другим местима Срби су убијани, клани, спаљивани само зато што су Срби. Више пута у двадесетом веку. Видим и чујем да се погроми Срба православне вере настављају и у двадесет и првом. На почетку су, као и увек, стихови: „Мали Србин трчи пољем, а ја јурим да га кољем, уби, обори, Србина закољи.“ За многе у комшилуку народна песмица. Припев или рефрен којим свако славље ваља зачинити. Већини извођача стихови су духовити, а старији, кад их неко упита да ли им песма смета, одмахну руком и кажу: „Дечја посла“ или „Напило се друштво“.

ЧЕКА СЕ ПОВОЉАН ТРЕНУТАК Није ништа озбиљно, а онда се чекићем разбија ћирилица, пишу чланци о угрожености Хрвата у Србији, званично протестује што Буњевци добијају бесплатне уџбенике ћирилицом исписане (а нико неће да прочита студију академика Јована Ердељановића „О пореклу Буњеваца“, Српска краљевска академија, Београд 1930). Поглед са Срема и Војводине никад се није ни скидао. Чека се повољан тренутак. Усташија у Земуну – како то усташком уху лепо звучи. Да би се пусти снови остварили морају се Срби оцрнити, нападати, изазивати. Ако је потребно и плаћати, да раде против својих интереса. Стабилна и мирна Србија непријатељима не одговара. Морамо ову чињеницу увек имати на уму и не либити се да је сваком приликом и сваком ко код нас дође јавно кажемо. Мора да се зна да ми знамо шта они нама спремају.

Војислава Шешеља муче невиђеним мукама. Ништа му нису могли судским путем – како ћеш невиног а уз то храброг и образованог осудити? Злочинци из Хашког трибунала решили су да га муче до самог овоземаљског краја. Да ли знате да Војиславу Шешељу не сме нико ни марамицу да пружи из своје руке? Све што се однесе узме чувар, прегледа, али не враћа вама да му ви предате, већ негде склања и касније му даје. Шта се са тим стварима дешава у међувремену? Бог свети зна. Издржи, страдалниче. Због Србије и породице. Молимо се Господу да му да снаге.

[/restrictedarea]