Почетна / Култура / Баук са Истока и даље хара

Баук са Истока и даље хара

Нови-стари Хладни рат на малим екранима

Пише Владислав Панов

Деловало је, после пада Берлинског зида, да је Хладном рату дошао крај. Ни у политичкој стварности ни у машти забавне индустрије, међутим, није било тако. Најновији производи америчке телевизијске продукције то практично доказују

Од завршетка Другог светског рата до данас најомиљенији и најприсутнији негативци холивудске и уопште западне кинематографске и телевизијске продукције су руски ликови. И за ту ласкаву свеприсутност на позицији неумољивог баука разлози су били, сада су и увек ће бити – политички. Иако се последњих скоро четврт века Русија, наводно, више не налази као супротстављени крај западне идиле, то није променило њен зли статус у медијима, забавној индустрији и на свим осталим местима задуженим за одржавање управо таквог имиџа. Уместо као водећа политичка и војна сила стално претећих настојања према Америци и њеним савезницима, Русија је од распада Совјетског Савеза представљана у измењеном али једнако као и раније доследном стереотипном негативном контексту. Као земља гангстерских кланова, смртоносних тајкуна и олигарха, ригидна, и даље безнадежно сиромашна, корумпирана и незаинтересована за истинско демократско напредовање. Добар део кривице за ту нову-стару негативну слику сносио је и нови талас руског филма који се једним делом своје продукције бавио управо оваквим клишеима.

Американци“ плаше Американце А онда се у Кремљу појавио Владимир Путин. Бољу бабарогу за препадање западних параноика и русомрзитеља није ни холивудски труст мозгова могао да измозга. Бивши кагебеовац! Рвач са медведима. Окрутни владар који тамани конкуренте и влада гвозденом руком моћнијом чак и од челичног Стаљина. Овако колоритни, супериорни ибернегативац, међутим, није још добио своје децидирано место у постсовјетској ери америчке филмске продукције. Није, међутим, ни занемарен. Наметнут је као фигура из сенке која је створила нову хладноратовску позорницу за руско-америчку шпијунску битку. Да је Путинова Русија озбиљно помогла надахњивању америчких сценариста великог и малог екрана, доказују и дела новог таласа у представљању Русије као опасног деструктора и опонента завршним радовима инсталације глобалног капитализма у глобалним размерама. И док, посебно сада, нема ниједне особине која код актуелног руског председника не изазива презрење или бар непријатну нервозу на западној политичкој сцени, холивудска и америчка телевизијска производња се бацила на брзо подизање још једног Берлинског зида. Невидљив, али присутан, овај је зид своје цигле пронашао у садржајима нових продуката такозване индустрије забаве. Хладни рат из времена Совјетског Савеза постао је поново захвални политички мизансцен за бројне наслове, најпре из телевизијске продукције. Најдаље и најимпресивније су отишли аутори серијала „Американци“, који је ове године окончао и другу, врло гледану, дакле успешну сезону. „Американци“ су, у најкраћем, серијал који нас враћа управо у време пред пад Берлинског зида, у срце хладноратовске шпијунске борбе, а главни јунаци серије су бескрупулозни оперативци КГБ-а који живе као дубоко сакривени агенти у лажном браку глумећи супружнике и родитеље, Американце из наслова, који се, уживајући све благодети америчког начина живота, истовремено крволочно и задрто боре против њега. Та њихова крајње понесена и крвава шпијунска битка посебно је потенцирана у овогодишњој сезони када је стварни живот Русе поново вратио на место главних непријатеља западног света. „Американци“ су тако добили подршку у стварности, а пошто су написани уверљиво, веома професионално и надахнуто, серија је досегла милионску гледаност и наклоност критике, чак и три номинације за најважнију телевизијску награду „Еми“.

[restrictedarea]

Патриотска „Оданост Шпијуна“ Мање хваљена али једнако у идеалном складу са политичким тајмингом била је и серија „Шпијуни“ (The Assets) која је као и „Американци“ наштеловала свој времеплов на деценије совјетско-америчког хладноратовског шпијунског сукобљавања, али не са фиктивном већ стварном причом. У овој серији, заправо више мини-серији јер има само осам епизода, аутори су се за поткивање руске параноје у својим редовима послужили истинитом причом о лову на једну од најчувенијих кртица у врховима ЦИА, агента Олдрича Ејмса, који је годинама Русима продавао највеће тајне. Њега су откриле две колегинице из врха те службе, које су потом написале књигу о свом подвигу. Њихово је штиво ове године преточено у ову серију чија је последња тријумфална епизода, у којој је шпијун у домаћим (америчким) редовима коначно ухваћен, једна од најљигавијих промоција америчког патриотизма виђена у скорије време, а и уопште. Да су засвирали химну, гледаоци би вероватно поскакали у став мирно и са сузама у очима поносно поздравили заставу, нацију и храбре борце из ударног шпијунског ешелона Централне обавештајне службе. За истоветне ће реакције бити кодирани и гледаоци серије „Оданост“ (Allegiance) коју америчка национална мрежа Еј-Би-Си ускоро треба да почне да емитује. У непријатној паузи између два серијала „Американаца“, концепт ове серије ће бити допуњен идејом да публика, с обзиром на збивања у свету, жуди да посматра како се амерички шпијунски хероји носе са подметнутим кагебеовцима на својој територији. У „Оданости“, наиме, амерички ратни херој који сада ради као ЦИА оперативац има инсталираног „спавача“, руског шпијуна, ни мање ни више, у сопственој породици! Али, повратак на хладноратовску еру у пожудној нади да би се она могла наставити и у времену садашњем, односно у успостави идеје да је ледено војевање, и не само ледено, и те како потребно, могућ је и на суптилнији начин. За то се постарала серија „Клуб жена астронаута“, у којој ће сапуница и јефтине емоционално-патриотске сцене бити у костуру наводно историјски коректне екранизације такозване свемирске ере у америчкој историји хладноратовске битке за доминацијом над Совјетским Савезом. Јер, ти амерички свемирски хероји били су највећи понос нације управо у том времену трке у свему могућем и немогућем са Совјетима. Серија која оживљава то време и његове идеје није могла ни у сновима да доживи бољи тренутак за приказивање.

Текућа збивања у свету су била погодна и за постапокалиптичну серију „Последњи брод“, где пратимо, разуме се, опет хероје, чланове америчког разарача, у настојању да свету донесу вакцину против болештине која је готово потпуно збрисала људе са планете. Јасно, непријатељи у тој племенитој намери су манијаци на руском разарачу, који је за петама америчким херојима, и свим средствима покушавају да им отму вакцину како би задовољили своје себичне и нељудске мотиве. Дакле, на Русе се не ваља ослонити ни у будућности, чак ни у највећој кризи у којој би човечанство могло да се обре. И тада ће примитивни и насилни „Црвени“ бити претња свему добром на овом свету. Да није патетичан и смешан, овај би инатни концепт у подметању демонских стереотипа на рачун прошлих, садашњих и ето, будућих Руса био застрашујућ. Ако ништа друго, јер показује да се силе мрака баве конфронтацијом као средством и доктрином, а да им демагошки прокламовано демократско проналажење пута до мира, просперитета и склада у свету није ни накрај памети. У новом налету демонизације Руса и Путинове Русије такозвана забавна индустрија има очигледно веома важну улогу. Патриотску, пре свега. А то је улога која се не сме, не може и не жели одбити.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *