Почетна / Култура / Антихеројско јуначење младог адвоката

Антихеројско јуначење младог адвоката

Поводом премијере филма „БРАНИО САМ МЛАДУ БОСНУ”
„Бранио сам Младу Босну“ Година: 2014; Сценарио и режија: Срђан Кољевић; Улоге: Никола Ракочевић (Рудолф Цистлер), Вук Костић (Вељко Чубриловић), Небојша Глоговац (Лео Пфефер), Ваја Дујовић (Јованка Чубриловић), Милош Ђуровић (Гаврило Принцип), Бранислав Лечић (Ивасјук), Драган Петровић (судија Куриналди), Љубомир Бандовић (наредник Мурат)…

Пише Владислав Панов

Филмско остварење Срђана Кољевића једини је домаћи филм који се у години обележавања века од почетка Првог светског рата макар посредно бави овим ратом ; Драма из суднице у којој је главни јунак млади аустријски адвокат Рудолф Цистлер, бранилац неких од чланова „Младе Босне“ који су учествовали у атентату на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда, интезивна је двоипочасовна реконструкција фарсичног суђења младости која је дигла руку на монархију

Судећи по тврдњама сценаристе и режисера Срђана Кољевића његов нови филм „Бранио сам Младу Босну“ је за наше прилике стигао до гледалаца рекордно брзо. Од почетка снимања до премијере протекло је тек неколико месеци. Још је важније да ће он бити једини који ће с каквом-таквом темом везаном за Први светски рат доспети до гледалаца у години вековног помена овом рату. Кољевићев филм у јубиларној години од почетка Великог војевања у којем су ударени темељи немилосрдном и катастрофалном касапљењу нашег државног и националног ткива, нуди скицу сарајевских дешавања непосредно после чувеног атентата на аустроугарског престолонаследника и његову суругу, и то не из перспективе извршилаца овог атентата, већ кроз причу о младом аустријском адвокату који је атентаторе бранио по службеној дужности, али принципијелно, храбро и једнако младалачки идеалистично и искрено као и његови брањеници када су извршили овај (зло)чин.

Антихероји као јунаци Мада, филм „Бранио сам Младу Босну“ је ипак изван опасности да угрози одавно овде наметнути процес националног уживања у забораву свега што суштински чини дух овог народа. Јер, Кољевић се определио да буде једини који ће филмом обележити сто година од Великог рата, али на такав начин да ће остати изван непожељног подизања националне атмосфере кад јој време није и не сме да буде. У свом филму он, наиме, отвара врата рекло би се непоштено затуреном јунаку који није Србин али, како то бива када смо ми у питању, израста у далеко већег Србина од многих од нас. Његов је протагониста млади аустријски адвокат с првом службом баш у Сарајеву у тренутку убиства престолонаследника аустроугарске империје. Тај млади адвокат, Рудолф Цистлер, постаје бранилац по дужности једном делу групе Гаврила Принципа неколико месеци после атентата, на намештеном судском процесу. У Кољевићевом филму, ускоро и телевизијској серији, јунаци су антихероји, чак и губитници, и има их више за које би требало да навијамо. Главни јунак који то и није, адвокат великих моралних начела, донкихотовски је борац за право и правду, а не за своје клијенте који су убили престолонаследника и монархију (симболе тадашњег напредног и цивилизованог света). Али за чије право и правду се он бескомпромисно залаже и бори? Па баш те монархије, сматрајући да ће управо одбраном њеног права и правде она једино бити могућа. Снисходљиво услужан и формално дубоко потресен неизбежним црним судбинама својих брањеника, Цистлер не може ништа да учини за њихов спас. Оставља историји права и правде атрактиван завршни говор у стилу комерцијалних америчких драма из суднице. И одлази у историју у којој мора да испашта због своје младалачке правдољубивости, што иначе не би требало да буде одлика адвоката. Кољевић даје велики значај овом лику пропуштајући, међутим, да децидирано и одбрамбено јасно и одлучно постави оквире догађаја који је променио свет и истинских хероја који су тај догађај поставили на сцену велике историје. Почетак Првог светског рата пре сто година је био стицај многих околности и напора, а главни, наводно иницијални актер, Гаврило Принцип, ни овом приликом није добио своје студиозно целулоидно историјско тумачење. У Кољевићевом филму он заправо није ни споредни лик. Пленио је „присуством“ и то у „револуционарно одлучном издању“, значајан не као примарни актер, већ као пасивни субјект заплета приче.

[restrictedarea]

Професионализам на нивоу  У суштини филм је интезивна двоипочасовна реконструкција фарсичног суђења младости која је дигла руку на монархију. Али се не бави превише том младошћу. Мотиви остају на површним револуционарним паролама. Чак и за филм о рату уочи рата, који је себи дао задатак да буде документаристички прецизан, нажалост и непотребно неутралан, то једноставно није довољно. Могуће је унети и извесну дозу оштрине у суд око избора теме и јунака па рећи да је фокус филма морао или бар могао да буде и неко други, односно да је тај рат коштао превише српски народ да би се век касније његово евоцирање свело на оду по себе опасно принципијелном аустријском адвокату. Посебно када све страшне трагедије из тог рата које смо морали да доживимо и једва преживимо и даље остају изван филмског коментара, што наравно није Кољевићев проблем нити кривица. Ова опаска пада још теже када се погледа с каквом је озбиљношћу Кољевић снимио свој филм. Професионализам на највишем нивоу свих учесника, завидна надахнутост комплетне екипе, чак и неки вансеријски испади изван високог нивоа професије приметни су у овом филму. Најпре су глумци ти који су пружили максимум. Од најмањих до кључних рола, од почетника до најискуснијих тумача Кољевићевих ликова, сви су били максимално одлучни да свој лик представе што упечатљивије, па је оно што су створили само по себи мотив за гледање. Ни продукција, што је неуобичајено за домаће прилике, није мање успешна у завођењу гледаочеве пажње. Сценографија, фотографија, храбри кастинг, костими, вешто коришћење локација, све је на свом месту, као савршени сегмент функционалног и прецизног механизма. Све је идеално осим избора теме. А тај избор теме је диктирао и ритам приче и њене хероје. Неодољиво провоцира питање какав би филм створили Кољевић и његови сарадници да су се са оваквим истим ентузијазмом и надахнућем позабавили неким од безбројних истински за Први светски рат и нас у њему значајних тренутака.

Отуда, остаје да и даље ниједно од бројних мање или више чувених књижевних дела која су описивала ратне страхоте Првог светског рата није било инспиративно за ауторе с великог или малог екрана. Зашто, рецимо, „Време смрти“ Добрице Ћосића или „Српска трилогија“ Стевана Јаковљевића, нису коначно доживели одавно заслужену екранизацију? Делује да је и даље Први светски рат нешто што не би требало будити из пријатно затурене трагичне прошлости и да тај период страдалничког хиперпоноса српске нације није пригодан актуелном алцхајмеризовању наше националне памети и памћења. Кољевићеве врле и славне колеге које важе за величине и „легенде“, као ни они млађи, и даље нису заинтересовани за било који причу, личност или догађај из Првог светског рата. Та је тема неизлечиво опасна, па и кужна. Међу колегама који су безбедно заборавили и на годину јубилеја и на Велики рат, па и на то чије су кинематографије припадници, Кољевић је, дакле, изузетак који потврђује правило. За неке сигурно и лудо храбар. Јер, свима њима упорно остаје незанимљиво да се позабаве неком од чувених битака овог рата, историјски јединственом страдању једног народа као што је збег преко Албаније, страшном умирању на Крфу или бар тријумфалном повратку у земљу кроз солунски фронт. Мада, нисмо једини добили амнезију о том времену. Ни светска продукција у години великог јубилеја није појурила да се одужи ратницима Великог рата. Осим Би-Би-Сијеве телевизијске минисерије „37 дана“, о којој смо писали, а која се такође бавила збивањима који су свет увели у овај рат (мада, арогантно из британске перспективе), других доприноса филмовању тог времена још нема. Кољевић је тако са својим филмом тренутно ретки испад чак и у светској конкуренцији.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Улоге: Никола Ракочевић као Рудолф Цистлер, Вук Костић као Вељко Чубриловић, Небојша Глоговац као Лео Пфефер, Ваја Дујовић као Јованка Чубриловић, Драган Петровић као Судија Куринаиди, Милош Ђуровић као Гаврило Принцип, Марко Грабеж као Недељко Чабриновић, Марко Јовановић као Трифко Грабеж, Љубомир Бандовић као Наредник Мурат, Борис Исаковић као Фрањо Свара, Милан Марић као Данило Илић, Вучић Перовић као Васо Чубриловић, Бранислав Лечић као Виктор Ивасјук, Новак Билбибја као Митар Керовић, Радослав Миленковић као Венцл Малек, Бранислав Томашевић као Мишко Јовановић, Ирфан Менсур као Адвокат Премужић, Андреј Пиповић као Цветко Поповић, Милан Новаковић као Иво Крањчевић, Владислав Михаиловић као Писар, Марко Јанкетић као Иво Андрић, Андреј Шепетковски као Вељко у Керестинцу, Ивана В. Јовановић као Јулијана Цистлер, Јована Стојиљковић као Јелена, Пеђа Марјановић као Драго Мраз, Михајло Јовановић као Виктор Рупчић, Никола Васиљевић као Усташа командир, Владимир Максимовић као Хамдија Никшић, Ненад Пећинар као Адвокат Перишић, Милан Поповић као Благоје Керовић, Бора Ненић као Славко, Иван Заблаћански као Иван Ендлихер, Бранко Перишић као Полицајац, Кристина Савков као Ванда Цистлер, Дејан Карлечик као Доктор, Стефан Вукић као Наредник, Милан Вучковић као Новак, Матија Ђикић као Мориц Алкалајз и Владимир Тица као Ивасјуков помоћник.
    Овај филм је много сјајан и одличан. Ово је прича о младом адвокату Рудолфу Цистлеру који је на суђењу бранио Младобосанце.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *