Почетна / Колумне / Ал‘ се некад лепо живело, баш

Ал‘ се некад лепо живело, баш

Уплашим се када чујем да нам нема спаса док се све не приватизује. Тешко да ћемо тако буџет напунити. Нечији џеп, можда

Пише Драгомир Антонић

Волим Србију. Волите је и ви. Није кажњиво, бар док се не отвори Поглавље 32А о уласку Србије у евроунијатску – опа, Ђурђо − корпорацију. Преговори о „отварању Поглавља“ биће мантра или замлатизам ове и наредне године као што је претходне била „предпреступна фаза преговора“ (није штампарска грешка). Све око евроунијаћења је преступ по важећим законима, Уставу и здравом разуму). Годину дана раније, „добијање датума“.
[restrictedarea]

КОРИСТ ОГРОМНА, ШТЕТА НИКАКВА Министре Вујовићу, оканите се пропале приче и престаните да финансирате – на пет година за колико нас неће примити − владине, невладине канцеларије и остале агенције за евроунијаћење. Уштеда: 400 милиона евра годишње. Корист огромна. Штета никаква. Од пљачке 31 одсто пензионера, јер 69 одсто најсиромашнијих пензионера је заштићено, уштеда је 200 милиона евра. Пише у новинама. Пензионера укупно има око један милион и седам стотина хиљада. Трећина од тог броја је више од пола милиона особа. Ових што се баве залудним послом око отварања и затварања – као да су вратари испред отмених хотела − поглавља за преговоре има негде око двадесетак хиљада. Једноставније је њих прогласити технолошким вишком и дупло више уштедети. Све по правилу које каже да је тржиште једини судија. Тај став заступате. Кад су пензионери и радници у питању. Узгред, дајте пензионерима неки папир да сте им новац отели. Иначе, многи од вратара поглавља нашли су везе или их траже да би се запослили негде ван Србије без обзира на резултате (види случајеве: Милица Делевић, Божа Ђелић, Горан Свилановић, Снежана Самарџић. Добро, Борис Тадић није успео, а хтео је да буде на плати Социјалистичке интернационале или бар миротворац).

ДОБРОНАМЕРНА СРПСКА ЕЛИТА Разговарао сам са многима ових дана у Пожаревцу, Горњем Милановцу, Чачку и околним селима. Све озбиљни људи: сељаци, учитељи, адвокати, библиотекари, кустоси, архивски радници, свештеници, предузетници, бивши директори, пензионисани економисти, лекари, кафеџије, новинари локалних новина. Добронамерна елита Србије. Не жали се, не запомаже, већ покушава да разуме и помогне. Да претрпи кад треба. Није ово први пут да су „тешка времена“. Увек их је било и увек ће их бити. Знају то и зато су спремни да учине све што се од њих тражи да се држави помогне. Њима је Србија једина отаџбина. Немају намеру нигде да оду. Где би отишао вредни земљорадник Славко Трнавац из села Гојна Гора? Затекао сам га како са породицом и надничарима вади кромпир. Кромпир добро понео. Џак од 35 килограма на њиви кошта 700 динара. На пијаци у Чачку џак од 10 килограма 400 динара. У Београду, кило кромпира, на пијаци, од 60 до 80 динара. Кајмак у Чачку 700 динара, пуномасни бели сир 400, а чварци скупљи него у Београду. У Чачку 900 динара, а на пијаци „Бајлони“ 800 динара за један килограм. Наводим цене јер кад год се вратим у Београд, они који из њега не мрдају, увек за цене питају. То им као нешто значи. Незадовољни сопственим животом, све им се чини да је негде другде боље.
Што се тиче воћа, ова година је потпуно оманула. У шљиварској Србији, бар у овим крајевима где сам пролазио, нема шљиве ни за слатко. Слабо родило и друго воће. Наиђе таква година, казују сељаци, али живети се мора.

БИЛО НЕКАД У градовима више људи и више мучне тишине. Ћуте људи. Кад их путник намерник упита − проговоре. Одговарају искрено. Без срџбе, али њихове речи погађају као маљем. У Горњем Милановцу седимо у кафани „ Зеленгора“. Упитах: „Шта је са ‚Типопластиком‘?“ Одговорише у хору: „Била је то некад јака фирма, а онда су је приватизовали! Нема од ње ништа!“ Исти случај и са Конфекцијом „Рудник“, а „Дечјих новина“ одавно нема. Од Пољопривредног комбината „Таково“ остала руина. Купио га Родољуб Драшковић. Ниједно откупно место у селима око Милановца више не постоји. Сем „Металца“, који успешно ради, све друго је пропало или пропада.
У Чачку седим са пријатељима у печењари „Рапо“ и постављам исто питање. Одговор хорски и идентичан оном у Милановцу: „Била је то некад јака фирма а онда су је приватизовали! Од ње нема ништа!“ Помињу „Народну исхрану“, која је производила 30.000 векни хлеба дневно. Остале производе да не помињем. Приватизовала се и предузеће отишло у стечај. Како је то могуће, питају више себе него мене, кад се хлеб једе сваки дан? Затим се ређају предузећа: „Сточар“, Фабрика хартије, Фабрика резног алата… Фабрику „Цер“ су уништили у бомбардовању НАТО зликовци. У Чачку је пре приватизације у фабрикама и предузећима радило преко 35 000 радника. Данас негде око 4 000. Додуше, има банки, кладионица, кафића, бутика и много младог света који, седећи у кафићима, тражи посао. Код Славка у надницу да вади кромпир неће нико.
Овако, господине министре, изгледа приватизација у Чачку и Горњем Милановцу, некадашњем привредном успешном чуду. Зато се уплашим кад чујем да нам нема спаса док се све не приватизује. Тешко ћете од тога буџет напунити. Нечији џеп хоћете.
У фебруару идуће године навршиће се 12 година како проф. др Војислав Шешељ чами без пресуде у евроунијатском казамату. Оптужен. Затворен. Неосуђен. Тако је и са Џулијаном Асанжом. Едварда Сноудена је Русија спасла патње. Хвала јој. Молимо се за Радована Караџића, Ратка Младића. Заслужили су.
[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *