Почетна / Други пишу / 70 година од ослобођења Београда: за Тита, за краља, за генералисимуса Стаљина…

70 година од ослобођења Београда: за Тита, за краља, за генералисимуса Стаљина…

Тимур Блохин

Београд се припрема за прославу 70-годишњице ослобођења. 16. Октобра у главном граду ће бити одржана војна парада, чији гост ће бити председник РФ Владимир Путин.

Учесник операција за ослобађање југословенске престонице Алексеј (Отар) Чхеидзе писао је: Београд је леп савремени град. Фашисте је најмање занимала лепота тог вековима грађеног града. Њихов отпор према центру града је растао. Очигледно, они су решили да претворе југословенску престоницу у брдо шљунка. Чхеидзе се сећао својих разговора са локалним становницима: Тешко је било помирити се са мишљу да су нашу земљу окупирали фашисти. Али југословенски народ им се није покорио.

Тако је испало да је Југославија постала један од европских лидера отпора фашистима. На крају је Црвена армија, како је писао чувени српски новинар Милош Васић, протутњала кроз Југославију без задржавања, уверена да јој иза леђа остаје поуздан савезник. Све је тако и било.

Ипак никуда нису нестале противречности у самом, сада већ постјугословенском друштву. Црна мачка која је протрчала убрзо после ослобођења између вождова, иако није посвађала народе, допринела је да се појави изопачена представа о Совјетској армији. Коначно, ако се говори о сасвим недавним догађајима, Србији је пошло за руком да избегне европску болест изједначавања Стаљина и Хитлера, мада неће бити претерано ако се каже да последњих година о ослобађању Југославије говорило се објективно мање него раније. Што је, када је 2009. године на прославу у част ослобођења Београда долазио тадашњи председник РФ Дмитриј Медведев, дало повод за овакве коментаре: Последњих година испада да су Југославију Немци сами напустили, зато што партизана као да није ни било. Или: Коначно се неко сетио да је и Београд пре 65 година ослобођен, само је срамота што на то треба да нас опомиње Русија.

Једном речи, сада, после 70 година, то је иста та наша заједничка победа, али мало другачија. О томе и не само о томе разговарамо са руским историчарем, научним сарадником Руског института за стратешка истраживања Никитом Бондаревом.

Никита, у својим чланицма сте писали о контраверзном односу према Црвеној армији после свађе Стаљина и Тита. Као одговор на реторику попут “Југословенска партија на власти убица и шпијуна” у југословенској књижевности је био формиран лик совјетског војника насилника. Да ли је остао овај релативно кратак период у дугом народном сећању? И какав је однос српског друштва према црвеноармејцима сада?

После 1948. године изашла је између осталог књига “Злочини под плаштом социјализма”, где се говорило о зверствима Црвене армије, крађама, убијању цивила и слично. После помирења Тита и Хрушчова ова и сличне књиге мада су биле изузете из промета, критици нису подвргнуте. Једноставно су се направили да таквих књига никада није било, али приче о злочинима су отишле негде у подсвест народа. Поразговарајте са било којим Србином из старе београдске породице: прво ћете чути речи захвалности, али што се даље буде одвијао разговор, то је већа вероватноћа да чак од проруски расположених људи чујете о пљачкама и силовањима. Иако су ови подаци у значајној мери измишљени, а за неморално понашање совјетске војнике је кажњавало њихово руководство. Моје београдске колеге низ година говоре о томе да ову гнусну књигу треба поново издати са научним коментарима. Да се разабере шта је овде истина, а шта лаж. Али немогуће је наћи средства. Никоме то не треба. Чак без обзира на то што се на власти налазе снаге које себе одређују као проруске, па и уопште може се говорити о томе да наши односи сада преживљавају ренесансу.

Опет, пре неколико година Београду су вртили улице хероја 1944. године – Жданова, Толбухина, па и једноставно Црвене армије…

Називи улица још ни о чему не говоре. У Београду постоји раскршће улица Николаја Другог и Максима Горког. А и један и други су Руси… Мада у целини сада је однос према сећању на улогу совјетских трупа здравији него што је било 2000-их. Али овамо се умешала и четничка тема.

Недавно се развила озбиљна дискусија на тему има ли места четничким обељежјима на паради у Београду. Да, они нису ослобађали од Немаца престоницу, али су учествовали у ослобађању, на пример, Крушевца. Са друге стране, и даље остаје дискутабилно питање поводом њихове сарадње са нацистима…

Постоје конкретне чињенице сарадње Совјетске армије са четницима. Заиста, неки градови су били ослобођени заједничким дејствима – сачуване су фотографије. Четници су имали плакате са потпуно невероватним паролама попут „За Србију, за Краља, за генералисимуса Стаљина“. Они су Русе дочекивали као своје. Четници имају сложену историју сарадње са профашистичким покретом Недића и са немачким окупаторима као таквим, али на борце Црвене армије нису испалили ни један метак – то је тачно. Совјетска команда није баш сасвим схватала како да се односи према четницима, и у принципу била је спремна да искористи исту схему као и са Румунима или Бугарима. Тачније није важно шта сте били пре неколико година, ако нас сада подржавате, то је добро. Али овде су се умешали Титови партизани, они су једноставно затражили од совјетске команде да никакве пријатељске односе са четницима уопште не одржава – долазе вам четници, значи треба да добију метак у чело. Сматам да заставе четника такође треба да буду на паради, у томе нема ничег нелогичног.

У специјализованој литератури сусреће се таква мисао да Тито, да му није притекла Црвена армија у помоћ, и сам би временом уништио Немце, макар и са више крви. Истина, из сећања совјетских учесника битака, између осталог генерала Жданова, јасно је да опремљеност и степен измождености партизана тешко да су могли да уливају оптимизам. Са друге стране, истиче се њихова неустрашивост. Шта ви мислите тим поводом?

Што се тиче опремљености, каква она може да буде код људи који су изашли из шуме или се спустили са планине? Али и у сећањима београђана има не баш ласкавих речи поводом изгледа совјетских бораца – ознаке на еполетама цртали су мал те не оловком, често су уместо опасача користили канап. Контрастирали су немачким војницима. Али совјетска артиљерија, тенкови, Каћуше, све то је уливало страх и трепет. И без њих патизани не би имали ни најмање шансе да ослободе Београд или друге релативно утврђене немачке базе. Град је био миниран, партизани нису имали минере, тако да би половина престонице одлетела у ваздух. Друга је ствар што су они самостално, још пре доласка Црвене армије, ослободили велики део српске и босанске провинције. Да Трећи украјински фронт није кренуо балканском маршрутом, већ другом, вероватно би на великом делу територије Србије била успостављена партизанска република, попут Ужичке, а Београд би могао једноставно да се држи до капитулације Рајха.

У јулу ове године, иступајући на свечаностима поводом 70-годишњице ослобођења Белорусије од немачких окупатора, председник РФ Владимир Путин је говорио о словенским традицијама братства, узајамне помоћи и здружености које треба да буду основа даљег развоја односа. А како ви процењујете значај предстојеће посете руског лидера Београду?

Американцима (имам у виду питање амбасадора Кирбија о томе зашто позивати Путина) сваки пут лошу услугу чини тотална неосетљивост према историји, несхватање тога да неки догађаји који су се дешавали пре седамдесет, па и сто година, за људе који живе у тако компликованим регионима као што је балкански, могу да буду важнији од оних који су се дешавали јуче. И ови догађаји настављају да утичу на њихов живот. Једноставно је одлично то то разумевање постоји код нашег руководства. Колико ми је познато, Владимир Путин одмах је са ентузијазмом прихватио предлог да учествује у паради победе.
http://serbian.ruvr.ru/2014_10_11/70-godina-od-oslobodenja-Beograda-za-Tita-za-kralja-za-generalisimusa-Staljina-8317/

Један коментар

  1. Jos samo kada bi Imali nekoga cestitoga i ponosnoga da u ime srpskog naroda doceka ovako uglednog gosta . . . . . . . . . . . . .




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *