Зрнца о Матији

Неочекивано и ненајављено, Матија се – сав од фигура усмености – приклонио језику електронске, компјутерске цивилизације, а данас је то моћно средство за „јединство неписмених“,  како је Душко Трифуновић, јуче, говорио за музику.  Приклонио се језику младих а усамљених, или старијих а залуђених, који су своју осаму „умрежили“

Пише Бранко Стојановић Фотографије Милан Тимотић

Матији не требају ничије похвале (и кад му годе); зна се да је то што он пише – шта год да пише – понајбоље. Био је ту и одржао се и кад је грмело. Тада нарочито. А зрнца, зашто само зрнца? − питам се. Стога, штa год и колико год да напишемо о Матији – све су то само зрнца. Сви текстови о њему и све књиге о Матији и његовом песмотвору, умотвору и језикотвору и нису ништа друго до зрнца о несагледивој Целини Матијиног књижевног дела.
[restrictedarea]

О Матији би требало писати како он збори (и пише) о другима: зналачки, духовито, свечано, па и весело, да све, на крају, буде озбиљно, а да није намргођено ни стармало. Нека све буде и веље и дубоко, тим пре што покаткад личи на удицу малог и плитког, никад ситног ни подлога. Да није уштогљено попут мундира, него, онако, распевано и распојасано, широко и осмехнуто. И, по могућности, у сентенцама. И иронично, јер је његова иронија с покрићем у таленту и у памети. Јер је његова комендија крвава, како је записао и написао Рајко, Петров син који има сина Петра. Ако си се већ прихватио тог посла да проговориш о некој његовој књизи или о њему, онда проговори из срца, из душе, изатрке, а не преко воље, као да те је неко присилио. Проговори онако као што је Драган Хамовић беседио у тексту „Речи без година“ у Летопису, биће у мартовском броју 2011. Говори да те сви чују. Али и да имају шта чути. Или, као што је, пре, зборио и писао Никша уз књигу Хлеба и језика. Кад чују једну твоју реч, одмах треба да застану и да кажу: е да само ослушну још једну реченицу, какву реченицу, има реченица без мисли, да упамте још само ту једну мисао, па још једну, а кад само још њу чују, е онда ће се, мисле, вратити нечему пречем. Али, ако je икако могуће, а није, сигурно није, да попут Матије збориш, да везеш, да пробијаш и крчиш путеве кроз беспуће, сад свеједно куд си ударио: преко Лијешња или уз Мртвицу (Не можемо и у интернет ери/ Ићи преко Лијешња) куда људска нога није често базала, „ђе су доспијевале душманске главе, али нијесу ноге“. Куда пера нису орала ни такве речи сејала. Говорити из главе која је дуго размишљала и која се вежбала у смишљању речи, песама и прича. Бити певач прича, као што – опомињући се Алберта Лорда – записа Микић. Тако говорити, а не као из књига. Али, ипак, знати и шта у мудрим књигама пише, нарочито у једној. А да, опет, то што се каже буде као из неке књиге староставне (цароставне) коју смо сви дуго читали и студирали, коју смо сви једном напамет знали, па због нечега и однекуд заборавили, из које смо срицали живот, поштење, и учили се да и ми тако мислимо, говоримо и поступамо а, затреба ли, и да пишемо. Па, шта кошта – да кошта. А кошта много. И дуго траје.
Говорити и писати да те се не застиде речи које си употребио и које су одавно постојале, а којих се надрикњиге сраме и заобилазе их јер, ако их употребе, чини им се, неко би још могао помислити како живе у прошлости, да су им митови о Основном пољу, о Племену, Роду и Народу и Основној земљи мрену на очи навукли. Или како нису за ово данас и како су против Овога и Онога. Како су старомодни док траје још један фешн-вик у нашем старом граду, или у нашој државици, у којима је данас све младо да млађе бити не може. Једино су деца стармала. И дебела. Ваља, као и Матија, бити на страни слабијег, за Кадиће, а не за Петровиће. А не бити против Петровића. Не бар против свих. И макар једнога од њих волети таман колико је разумно и нормално. Говорити и писати као док си био млађи. Какви млађи, као кад си био још млађи. Знати рећи чивит, а и дилит. Да виде да си и компјутерски описмењен, да понешто знаш и енглески; да помисле како не знаш ништа о остацима закланог народа, о костима предака и о Костићима, како си, ево сад, прешао на страну непесникâ, а да касно схвате како си у ствари ту да их исмејеш, да им се наругаш и да их надгорњаш. Мада ти ово последње дође узгред.
*
Чудо се догодило с тим Матијиним књигама о „подмлађивању“ које тек има да се збуде, јер песник предвиђа да ће то бити у будућности (Кад будем млађи и Кад будем још млађи, скраћено: КБМ и КБЈМ). Чим каже: кад будем, значи да још није, јер оно кад може и да значи услов, да значи: ако. Неочекивано и ненајављено, Матија се – сав од фигура усмености – приклонио језику електронске, компјутерске цивилизације, а данас је то моћно средство за „јединство неписмених“, како је Душко Трифуновић, јуче, говорио за музику. Приклонио се језику младих а усамљених, или старијих а залуђених, који су своју осаму „умрежили“, а глобално село осветлили својим ja, јединим што имају или што им је остало. Постајући усамљенији и тек тада тонући у бездан празног простора.
Окренувши се језику интернета, есперанта данашњице, Матија га је – под видом пристајања – населио мотивима-симболима и властите духовности и разорне ироније; тај језик компјутерске писмености (англосрпски) песник је вишеструко поткопао, положивши у његове темеље и носиве стубове екразит свога олујног духа. На младима блиском језику нетовања, четовања, фејсбуковања, (и)мејловања, твитовања, ретвитовања и лајковања – нашао се један седокоси а младолики чудак који прича неку другу, своју причу, која се – истина – користи тим кôдом, али га увелико надмашује, и све кориснике те заталасане, виртуелне стварности и непрегледне пучине – заскаче сликама зачудне интелигенције, духовитости и непристајања на живот у који смо, као у тор, сатерани. Али читава ствар са лексиком у тим двема књигама у томе је што се она, таква, може срести једино у тим Матијиним књигама, а не у сајберспејсу, на интернету. Ако их, те књиге, или макар њихове одломке, већ није поставио на мрежу. Ако није он, јесте издавач. Ако се – а не знам да ли је? – и повео за општом играчком доконих, он ће и од ње направити Симину играљку ума.
У своје текстове и књиге – следи његов пример – не трпај много слика, да не испадне као у Културном додатку некада најбољих новина, где више нико и не зна (тачније: одлично зна) чему многи од тих текстова служе и шта тē, као плакати велике, слике илуструју, сем ако њима не покушава да се затрпа нека огромна празнина. (Оне су ту, досећам се, да скрену пажњу са мртворођених текстова.) Ако већ мораш да стављаш слике у књигу, стави своју, мајчину, очеву, сестрину или братову, ако их имаш. Или се усликај с пустињском ластавицом која ти је пред родном кућом – пред којом те читава једна вечност није било – атерирала на ону двосмерну капу, задржавши се не чеоном штитнику таман колико је фоторепортеру требало да је овековечи, да их овековечи. Заједно, са кућом у позадини. Сети се понекад да је он написао да се против туге и несреће ваља борити плачем унапред, јер добро знаш шта те, као и сваког живог створа, на крају чека.
*
Док размишљаш о Матији, опомени се и његовог Врапца, за којега знаш да је велика поемолика прича о једном малом летећем створу, о тој грудви перја, већој и јачој од дива; о томе да је понекад најјачи онај најмањи, а победилац онај кога су унапред отписали; сети се да та песма-поема говори о нечему што је толико српско и што сви душмани добро разумеју, но се граде да им све те крилате и прпошне слике нису баш докраја јасне. А све што је крилато, зачас нестане из видокруга: сад га видиш, сад га не видиш. Буди такав један јунак и усамљеник, као тај Матијин Врабац, па јурни на мећаву, кроз мећаву, против опште непогоде и општег мишљења; ослободи педаљ, ослободи стопу земље за се, и почивај на том педљу макар на једној нози. Буди свој на своме. Буди Србин, не само пореклом, ако можеш бити такав орлић од врапца, на понос читаве врапчије и песничке фамилије. (Ђе си, соколе, тако се, у ономе вицу, поздрављају врапци у Црној Гори.)
Једном сам, читајући Матијину поему Врабац, бојећи се да се тај пернати колос у лету не смрзне у грудву-ледењачу, пожелео да га склоним у какву топлу собу, да га, наиван, заштитим, а онда сам се опоменуо шта је о једном другом, сличном врапцу, написао Црњански: Живот људски личи, рекао је (Бид, историчар енглеске цркве и инглешког народа – Б. С.) на врапца који улети у дворану, кад седимо, у зимско доба, крај огњишта. Унутра је топло, а напољу пљушти киша и завија ветар. Врабац улеће и, за тренутак, нађе се у сјају огњишта и топлоти, а затим излети опет и нестаје у ноћи, откуд је и дошао.
Кад и ово прочитах, одустао сам од непромишљеног наума. Видим, врабац би опет кидисао на мећаву. Нема ту помоћи, брајко. За онога ко је такав фајтер у животу, топло огњиште је – бар док траје мећава која би да нас све одува у непостојање – само још једна препрека, које ће се врабац учас ратосиљати. Јер, да би одбранио то огњиште, да би га заслужио, прво мора зауздати мећаву. Отерати је одакле је и дошла, и то на јуриш. А после, ако му се хоће, може и да улеће у ону дворану с огњиштем. Али неће, није он цврчак. Он је рођен за непогоде. Залуду му праве оне кућице с малим кружним отвором, где ставе мрвице хлеба. Он стоји на кућици и залеће се на мећаву.
„Уједињене нације планирају да на следећој ванредној седници прихвате предлог Сједињених Држава да се (над Србијом – Б. С.) ограничи и летење врабаца, а нарочито познатих злотвора, српских џивџана. Али ко је још успео да затвори небо небеском народу?“, написао је једини прави хроничар Блокаде Београда поводом деветнаесте недеље блокаде, у јесен 1992. године. Е, прсти тога сарајевског, београдског и њујоршког Херцеговца можда су уплетени у Матијину поему о врапцу, који би сигурно знао да би се „поносно држао на робијама и пред судовима“.
*
Јеси ли поменуо Матијино име, и душмани ће одмах знати о коме говориш или пишеш. Оним што је досад изговорио, написао и што је урадио у животу он је задовољио један, тежак, свиреп и запрèчљив критеријум, који можда постоји само у историји српске књижевности и културе – да се као писац препознаје по имену. Подсетимо се: зна се на којег се Бранка мисли чим се помене Ђачки растанак, на ког ако се каже „принц песника“, или ако нам на усне падну речи „ватра“, „ништа“ или „утва златокрила“, а на ког, опет, кад се изусти Башта сљезове боје. (Право помишљаш, има их још са тим именом. Бранко В. Радичевић, а уз њих су одмах и друга двојица, са сродним именом: Брана/Бранислав: Црнчевић и Петровић. Ама, иако слично, Брана/Бранислав, ето неправде, није исто што и Бранко.) Шта ће им презиме, какво год да је, а добро је, нисам им га ја бирао, кад их сви по имену препознају и памте. С једном, малецком разликом: неки од тих славних списатеља српских изборили су се да их памтимо по имену углавном тек после смрти. Мање-више. Матија се, уз два-три Бранка, за своје име изборио за живота, па сад презиме Бећковић уз име Матија дође као чист плеоназам, јер: кажеш Матија, зна се да је Бећковић. И непотписане, његове текстове је ласно препознати. Истина, у доба брозоморије, казивао се као др Јанез Паћука. Узалуд! Сви су га препознали. У Београду су тог Паћуку читали и волели као да је Србин, а чим су сазнали да није Јанез но Матија, да није Словенац но Србин, осули по њему живу ватру: шта се, ког ђавола, маскира и измотава, ко да ми не знамо ко је он, окле је, чији је, зашто онако пише и ко га плаћа. А луди Срби, како једном рече Винавер, а понови Михиз, и не знају да размишљају друкчије но или да те окивају у звезде или да те набијају на колац: На коцу су/ Бољи били/ И пушили!, певао је Рајко, а Матија је – у поеми Који је оно, мајко? – написао стихове: Час ме подижући међу звезде/ Час враћајући назад у балеге.
Кад си се већ усудио да нешто кажеш о Матији или да штогод напишеш о његовим кажама, чувај се да га не увредиш стављајући га где му није место. Запамти шта је он написао о том месту: да је горе, на том људском и песничком Парнасу нашем, само једно мјесто и никад се неће упразнити. На владику Петра II Петровића Његоша је мислио. Не играј се главом, и не стављај га у фусноту. Он ће из ње наврх куће, на димњак и озго ће закукурикати као Радовић с Београђанке. Или ће, кад то већ није успело Тину у песми Свакидашња јадиковка, коначно постати онај крик са кровова. (Код Волта Витмена, у Андрићевом преводу, постоји и стих: „Одјекује мој барбарски врисак изнад кровова света“.)
А чим види да је неки текст или књигу потписало неталентовано чељаде, неће се смиловати да то прочита, таман да дубиш на глави. Или да га закунеш Његошевим именом. (Неће да прекида службу Пустињаку Цетињском.) А читаће их, и текст и књигу, и ако можебит није чуо за аутора, ако су написани паметно, разборито и јасно. Само ако у томе има хлеба и језика – народног и народског. И личног. Јер без њега ти је све узалуд.
Кад је оно Капор наслутио да му је дошло време мрети, и кад су га питали шта мисли о савременој српској књижевности, и о поезији, тај Херцеговац прво је, као да се шали, рекао да он о поезији не зна много (написао је на стотине песама и маскирао их прозним редовима да га не оптуже да је, уз све остало, и песник, а он је, опет, само то и био – и кад је писао и кад је рисао или сликао) а онда је прстом одмах упро у двојицу најбољих: у Матију и Рајка. Има сигурно, додао је херцеговачки лукаво, и других, ама су ова двојица за мене најбољи. После је то, док год је био жив, понављао и кад га не питају. Да и они утврде градиво. Да и они запамте како и шта је говорио Капор. Као што знају шта, како и ђе и о чему је говорио Матија. Нарочито су добро знали против кога је говорио, а онда га питали: „Чији си ти, мали?“ „А што ме ислеђујеш кад добро знаш“, одговорио им је. „Ако не знаш чији сам, иако добро знадеш но се само градиш невешт, све пише у мојим књигама. Нека ти унуци прочитају.“
*
Колико се зна, Вукову међу или међу Вука махнитога први је у Српском рјечнику поменуо Вук Караџић, али ју је прославио Матија, ослободивши је оног х из речи махнитога, док је онај стварни вук из наших живота на олимпијадама историје ко од шале прескакô све препоне – унутрашње и спољашње. А био мудар да се не препозна ни у понеким стиховима тог спева, јер је тобоже на неком дијалекту писан. То као прво, а друго – он и није читао књиге, но су му, по задатку, из њих препричавали опасна и сумњива места. (Доста му је било да чита опширне посвете на књигама које су му поклањали и слали.) Књиге, кажу часни сведоци, није читао, но их је само листô док га филмски или ТВ сниматељ не услика, али једну, кратку брошуру, јесте. Али то му није сметало да својим именом потпише све оне књиге, она сабрана дела на чијим корицама стоји његово име. (Бољи му је био потпис но књиге, рече ли Онај Циник.) Могло му се, мада се једном зачудио: „Кад сам ја, бога ти, све то написао?“ А оног поштеног лектора, Драгана Озрена, који му је својски исправио све оно што беше полуписмено или неписмено, Броз је послао на Голи, где је и уморен. Наравоученије ове истине приче гласи да је политика важнија од граматике, логике и стилистике. (В. Милован Данојлић „Освета лошег преводиоца“, књига Личне ствари: Огледи о себи и другима, Београд, 2001).
*
Е сад, сви знате ону народну: Док је глава биће капа. Има тај вакат од када је Матија набавио ону капу са два штитника (један спреда, други отпозади) коју је носио и Шерлок Холмс. Матија је ту: двострану, двојну, двокраку, двогубу, двобочну, двовалентну, двокрилну, двогрлу, дводомну, двоједну и двоједину, билатералну капу набавио да истражује убиство српске културе и књижевности, а у њима поезије. (Један ћеролог са катедре за ћерологију, због те капе и због спева о ћеранији, а да га умучка, да га ућутка, назвао га је Шерлок Ћерач!) И да истражи убиство људскости и морала у књижевности. Ње, људсковине, нарочито. А, ко зна, можда је главу онако укапио да излуђује оне утваре што вазда веле да су „наљегли случајно“, а што намерно табанају за његовим стопама, а нису песници, но они што греду за њим сустоп(и)це за плату: да не знају на коју ће страну, напред или назад. Да осмотре да ли је правилан политички заузео смер. За став су већ знали да је наопак. И кажњив, по више палиграпа. (Вазда су типовали да ће, уназадан и назадњак, уназадак ударити!) Кад га осмотриш сврх Теразија, рекô би: сад ће преда те. „Ма јок“, гласну се Рајко Петров, „он ти оно замиче иза Библиотеке. Кренуо да обиђе бисте песничке сабраће на Калемегдану, све своју у торби гладећи и загледајући.“
Е баш та капа с два штитника, тај двосмерни-двостазни путоказ на пишчевој глави, може постати заштитни знак целокупне његове поезије и појетике. Зашто? Па стога јер Матијина поезија, као и све оно што пише и о чему златòусти, никада није путовање у једном смеру, него је оно свагда најмање двосмерно; и никада земља и небо, оно доле и горе, мртво и живо, весело и тужно, комично и трагично, старо и ново, материјално и духовно, реч и дело, усменост и писменост, нису ближе једно другоме као у ономе што Матија пише. И о чему говори.
Рече ми један чоек да је Матија наручио и капу са четири штитника: уз она два досадашња, на која смо некако и свикли, још два бочна, наместо мигаваца. (Таман ће чинити један крст, а крст носити нама је суђено.) Њоме, том капом, као радаром, покушаће да лоцира ону Његошеву невидиму муњу у свемиру и да се са њом, кад већ на Земљи нема с киме, сит наразговара. И да се исплачу. И над Србима и над Црногорцима. И над Србијом и над Црном Гором, која је – тачно написа аутор Камених чтенија – у данашње доба извршила истрагу предака. Тек кад устакне ту крстолику капу, па кад њени шкрљци закрилају кано пропелери, ова ситовација са његовим намерама ће, што онај паметно рече, постати сложена: не само што више нећеш знати хоће ли напред или назад, смêрā ли надесно или налево но – леле и куку – оће ли надоле, оће ли се засврдлат под земљицу, или ће се, ко јероплан, винути нагоре, међ орлове, ђе му, ако ћемо право, и јесте место. („Нека оде, нек одлети, овде само да га није“ − завапише удбалије!) И који ће онда жбир да га намотри и упрати: што, пре, беше посла за двојицу: за једнога – да га смотри спреда, за другога – да пази ако управи у рикверц, сада требају барем још двојица (извршилаца послова и радних задатака): један, да за њим ко кртица копа туњеле под земљом, други – да га око врата вата под небесих. А он се, подлац, укопô, па ни макац. Цупка на врховима прстију – добро је речено – ко кад рецитује. У оном речитативном ритму. Оће из кундура да искочи. И шта сад она двојица да раде? За шефову плату би моребит покушали и под земљу и на небо, а вако: пиши кући пропало.
*
„Ђе рече Матија и ђе рече Црна Гора и Црногорци“, подсећа ме мој невидљиви саговорник, „мени су се највише допале ове реченице из тог големог, расутог спева Матијиног о тој теми.“
„Знам ли их? Подсети ме.“
Ми који смо на крају света, последњи смо међу слободним људима. Досад смо били брањени удаљеношћу и усамљеношћу наше земље, по чему смо се и прочули. Уживали смо углед који непознато има у свету. Данас, међутим, наше су границе изложене непријатељу и иза нас нема више ниједног народа – тако, чини ми се, пише Матија у једној књизи. Бојим се слагаћу, ако кажем у којој. Ко кад је то све једна те иста књига о људима и животу. Језик у језику.
„Ни ја не знам посигур. То као да и јесте и као да није Матија. Бојим се да то Тацит каже, прича – измишља – говор неког британског поглавице у рату, а бележи Црњански у некој од својих књига. Али, право кажеш, добро је то – свеједно да ли се односи на некадашњу Велику Британију или данашњу Црну Гору. И свеједно јесу ли то написали Тацит или Црњански јуче или Матија данас. Сва тројица су изврсна.“
А кад је помињани Никша (Стипчевић) написао да Матијини парадокси досежу до религиозне метафизике, навео је и ове стихове: „Да стигнеш где си, одеш оданде где ниси,/ мораш ићи путем где нема заноса./ Да стигнеш до онога што не знаш/ Мораш ићи путем који је пут незнања./ Да поседујеш оно што не поседујеш/ Мораш ићи путем на ком ниси./ А оно што не знаш једино је што знаш/ И оно што је твоје оно је што није твоје/ И где јеси јесте где ниси.“ Стихови су, погодили сте, Елиотови из Четири квартета. А тако личе на Матију, на његове парадоксе. Сличан се сличноме радује, било је и биће.
„Добар је песник – тај Елиот“, чујем ли глас Ћамила Сијарића док ми у Сарајеву, седамдесетих онога века, поклања једну Матијину књигу. „Прочитај“, вели ми, „па ако ти се не допадне, врћи ми је, а сигуран сам да ми је врнути нећеш.“ Била је то Међа Вука Манитога (1976).
Скоро ми је Бахтин, по ко зна који пут, нешто дошапнуо. Па оно што је најбоље у Матијиним спевовима, у есејистици, у вербалном искрењу и надгорњавању, најближе је Раблеу. „Сви његови (Раблеови – Б. С.) спојеви (у Гаргантуи и Пантагруелу – Б. С.) чак и тамо где предметно изгледају потпуно бесмислени, теже пре свега да разруше постојећу хијерархију вредности, да приземље узвишено и узвисе ниско, да до темеља разоре слику света“, пише Михаил Бахтин у студији О роману. А шта друго ради Матија, пишући или зборећи, но што „приземљује узвишено и узвисује ниско“?
Док је био жив, Капор је говорио, и не видећи кумашина, а знајући да ће он, ево сад, однекуд искрснути: Од два пута – преко Школе или преко Мртвице – Матија оварисао трећим – путем којега нема. Сад ће он, крчипут, испред нас – уоколо. Она капа му не да да залута. Каква капа. Глава је ту главна.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. …. јес`, ваљало би Баново брдо преименовати у – “Матијино”, пошто су онога, ранијег, лауреата многохваљеног, већ – заборавили ?! / а није био ни Кулин, нит` нешто посебно `црвен` ?!/… Мора да је био посис`о сву славу земаљску, па и преко тога… ?
    А ово нек`је за “џ” – к`о – лек ….

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *