Почетна / Колумне / ВАЖНА СУ СЕЋАЊА

ВАЖНА СУ СЕЋАЊА

Док народ памти, стручњаци би рекли – поседује и чува историјска сећања – он опстаје. Зато се у озбиљном и цивилизованом народу води рачуна да се сећања не избришу

Пише Драгомир Антонић

Kад се за неког каже да је „изгубио памћење“, значи да се на њега више у овоземаљском животу озбиљно не рачуна. Просто, кад останеш без сећања, кад те „изда памћење“, не можеш бити озбиљан сарадник ни у каквом послу. Правнички казано, „губитак пословне способности и особи која је лишена сећања мора се одредити тутор или пуномоћник“. Кад не може да памти, не може ни о себи бринути. Особа постоји само док има сећања. Како је са појединцем тако је са народом у целини и државом као његовом творевином. Док народ памти, стручњаци би рекли – поседује и чува историјска сећања – он опстаје. Зато се у озбиљном и цивилизованом народу води рачуна да се сећања не избришу, не забораве или једноставно не изгубе. Оснивају се школе, подижу храмови, граде архиви, музеји, библиотеке, чува народно стваралаштво, вера, обичаји. Испомажу се уметници који својим стварањем брину о свеукупном очувању колективног памћења. Брига о колективном сећању је обавеза сваког: од појединца – уз‘о деда свог унука, / метн‘о га на крило / па уз гусле певао му, / што је негда било (ко нема гусле или не уме да пева, нека прича) – до државе која не сме да заборавља сопствену прошлост или да олако прелази преко ње. Чување памћења је основни постулат, камен темељац на којем почива један народ. Много се ствари може изгубити, и губило се кроз време − нешто се поврати – али једном изгубљено сећање је увек неповратно изгубљено.
[restrictedarea]

…И ПОКОЈИ БИЛМЕЗ Прошлост и сећања су нарочито видљиви ових месеци, кад се обележава сто година од почетка Првог светског рата. Сви учествују у подсећању. У чувању памћења на 1914. годину: држава, Српска православна црква, Архив државе Србије, телевизија, новине, еснафска удружења, предузетници, појединци. Све би требало похвалити. Заслужили су. Надам се да ће овако наставити наредних година, јер Срби и Србија немају чега да се стиде нити да било шта заборављају. Додуше, повремено се јави покоји билмез те се извињава због боравка српских жандарма у Старој Србији 1912, али шта да се ради. Народна пословица за такве особе каже „Или је памет изгубио, или је никад није ни имао“ (види Милисав Д. Протић, „Јеличанке“, стр. 125, Београд, 2004).
Храбри предано учешће многобројних појединаца, за које је пре тога мало ко знао, који путем новина, а ове су им свесрдно уступиле простор, објављују писма, фотографије, делове дневника својих дедова, бака, стричева, ујака из времена Првог рата, што су генерације њихових потомака помно чувале и сачувале. Мноштво сачуваног материјала извученог са тавана, из фиока, ормана је показало да, без обзира на деценијама вршену пропаганду да у Срба постоји само један рат, Други светски рат, и само једна борба, Народноослободилачка борба − Срби јесу одговоран народ према целокупној прошлости и према свом сопственом сећању. Чињеницу да Срби имају веома развијено осећање за памћење, са наслеђеним геном за сабирање и саборност, многи су деценијама ниподаштавали. Последње две деценије су се систематски спрдали са свим што је имало и траг позивања на славно колективно сећање. Финансирали су, посебно у култури, све оно што је страно Србима и српском памћењу, исмејавајући традицију, веру и обичаје. Умислили да су успели. Богу хвала, види се да нису. Јадо био, јадо и остао, рече народни песник.

БИСЕРИ КОЛЕКТИВНОГ ПАМЋЕЊА Део колективног сећања су, осим догађаја, и појединци, јер без појединачног учешћа нема ни колективног догађаја. Нераскидиво су повезани. Ко може раздвојити Милоша Обилића од Косовског боја, Гаврила Принципа од Првог светског рата, или војводу Живојина Мишића од Колубарске битке. Немогуће је. Зато не смемо заборављати ни појединце, јер и они су део колективног памћења. Морамо њихова имена и дела сачувати од заборава. Сачуваћемо, ако их се сећамо, обележавамо дане њихових подвига, унесемо их у школске програме, причамо о њима на телевизији и у новинама, штампамо њихове дневнике, постављамо изложбе. На тај начин нећемо заборавити Милунку Савић, сликара Даницу Јовановић, др Славку Михајловић… и тако редом до данашњих дана. До новомученика који страдају зато што су Срби православне вере. Можда се чини да је борба да се не забораве залудан посао. Можда јесте, али свакако није бесмислен. У овој рубрици је непрекидно више од педесет недеља помињан архиепископ охридски Јован. Уследило је писање репортаже о њему у дневним новинама „Вечерње новости“, затим је Хелсиншки одбор у БЈР Македонији његово тамничење прогласио политичким. Пре неколико дана, Свети синод Српске православне цркве је предузео црквеносудске мере против поглавара непризнате Македонске православне цркве. Шта ће бити, показаће се у будућности, али види се да написана макар и једна реченица у прилог сужња има смисла. Слично је и са другим утамниченим Србима, др Радованом Караџићем, генералом Ратком Младићем и проф. др Војиславом Шешељeм који обара све рекорде у дужини држања у затвору без пресуде. Горе од њега, ако се боравак у тамници може делити на боље и горе, пролазе заточеници у америчком концентрационом логору Гвантанамо. Џулијана Асанжа морам поменути, јер се његова судбина нимало не разликује од осталих затвореника. Једноставно, Американци их све држе у затвору, јер им се тако може. Биће срећни кад нас све затворе. Свака част добитнику Нобелове награде за мир, Бараку Обами, на таквом понашању.
[/restrictedarea]

Један коментар

  1. mnogo dugo su komunisti vladali gospodine Antonicu.mojekomsije decaci gledajuci prvenstvo u brazilu pitali su me da li sam gledao hrvatsku,na sta sam ja odgovorio da ne gledam ustase,a ko su ti, pitala su me deca 6 razreda osnovne skole. moji roditelji Bog daim dusu prosti stalno su govorili/ovima/misleci na sramne/komuniste istorija pocinje 45.nasa omladina se ponasala kao u astronomiji,ne zna se staje bilo pre velikog praska,mislim na 45. hvala Gospodu sto imamo ljude kao sto ste Vi koji neumorno ponavljaju sta smo bili i kakvi bi trebali da budemo.hvala.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *