ТВ КОМЕНТАР: Нокаут који је „Инсајдер“ пробао да сакрије

Ко о чему, баба о уштипцима, а сарадници Бранкице Станковић о проневерама на Косову и Метохији, којима су посветили и нови серијал – али су тамо налетели на до сада најтврђи, по свој прилици за њих несавладив орах

Пише Миодраг Зарковић

Оно што је Хитлеров „Мајн кампф“ за немачки нацизам, то је „Инсајдер, моја прича“ за данашње новинарство у Србији: опасно штиво, али може да користи свакоме ко би да разуме како је дотична врста лудила настала, проширила се и пождрала основну људскост.
„Инсајдер, моја прича“ јесте исповест Бранкице Станковић, објављена прошле године. Издавач је „Самиздат“, а жанр – самохвалисање. Реч је о 360 страна беспризорног величања сопственог рада и отужног преувеличавања личног значаја, потреснијег утолико што се стиче утисак да ауторка одиста верује у све те оде које саставља о самој себи. Ко је имао довољно јак желудац да савлада цело писаније, с пуно разлога може да посматра свој читалачки подухват као пример истраживачког новинарства, и то оног чија је цена папрена: не бисте ли дошли до одређене истине, изложили сте своје здравље – првенствено оно ментално – нимало безначајним прљавштинама, које, попут вируса, нажалост више никада нећете моћи сасвим да избаците из организма.

„ВИШЕ НИКАДА“ Да ли је истина која чека на крају књиге вредна оволике жртве? Не нужно, зато што се о Бранкици Станковић сасвим довољно може закључити и без овако потанког увида у њену уобразиљу. Ако се о овој новинарки, ударној јунакињи Б92, ишта похвално може рећи, то је да се макар никада није ни трудила да сакрије пуне размере своје погубне умишљености.
Примера ради, ево шта у поглављу „Патриотска пљачка“, на страни 247, Бранкица Станковић пише о Косову и Метохији:
„У међувремену, у наш тим прешао је и Иван Ангеловски, који је до тада радио за емисију ‚Потрага‘, такође на Б92. Био је одушевљен када смо га питали да ли би радио у ‚Инсајдеру‘. Договор је био да почне да истражује колико плаћамо Косово, односно колико новца одлази под изговором да је Косово део Србије, а сви знамо да није, и да више никада неће бити.“
На следећој, 248. страни књиге, пише и ово:
„Тема је била обимна и осетљива јер – ‚Косово је срце Србије‘. Наравно да је та теза лаж, али у Србији су увек били гласнији они који су били спремни да уђу у рат како би доказали неку лажну тезу од оних нормалних који су били свесни тога да се Слободан Милошевић још ‘99. године Кумановским споразумом одрекао Косова.“
Нема ту, дакле, ничега што на ставове Бранкице Станковић баца какво ново светло. Ко је пажљивије одгледао „Инсајдере“ и успео да успут поразмисли о њима, одавно је увидео да дружиница иза ове емисије сматра Космет посебном државом, на коју би Срби што пре морали да забораве.
Књига, додуше, нуди недвосмислене доказе, натопљене огољеном обешћу ауторке („…а сви знамо да није, и да више никада неће бити“) после којих нека правдања „Инсајдероваца“ неизоставно делују шизофрено:
„Ми не оспоравамо да треба финансирати Косово, да треба улагати средства на Косово, али сматрамо да се та давања морају контролисати“, изјавио је новембра 2012. новинар „Инсајдера“ Иван Ангеловски, на трибини „Медији и Косово“ одржаној у „Медија центру“, у време када је приказиван претходни серијал који се тицао јужне српске покрајине. Тај серијал, назван „Патриотска пљачка“, упамћен је по бескрајним клеветама на рачун Србији оданог становништва са севера Космета, које је ђутуре оптуживано за огрезлост у криминалу, а да нити један ваљан доказ није био изнет. Колико је истине било у тадашњим речима Ивана Ангеловског да они „не оспоравају“ српске државне интересе, показало се управо у исповедној књизи његове уреднице, која је свега годину дана касније просто прегазила преко његових слабашних и неубедљивих тврдњи.

ЛАЖОВ, ИЛИ НЕОБАВЕШТЕН Иако је у међувремену, од поменутог прошлог серијала, држава Србија у погледу окупиране покрајине додатно изашла у сусрет Шиптарима и „међународној заједници“, постављањем границе и потписивањем Бриселског споразума, екипа „Инсајдера“ још није задовољна, те је решила да се врати Косову и Метохији као теми. Протеклог понедељка, 22. септембра, почело је приказивање „Наставка патриотске пљачке“, тј. нових епизода о – како понављају аутори – великим новчаним злоупотребама и проневерама око покрајине.
И опет Иван Ангеловски делује или као лош лажов, или као безнадежно необавештен: његово ондашње уверавање да они „не оспоравају да треба финансирати Косово“ у вриштећем је нескладу са следећим цитатом из деветог минута нове епизоде:
„‚Косово је Србија‘ – парола је коју грађани Србије кроз буџет, према истраживању ‚Инсајдера‘, и данас плаћају стотинама хиљада евра дневно. Тако је од двехиљадите до данас, готово без икакве контроле, потрошено око три милијарде евра, од чега је велики део злоупотребљен. За тај новац, свакој породици се могла изградити кућа, сваком Србину на Косову је месечно могло бити уплаћивано 150 евра помоћи. Могло је бити отворено више од пола милиона нових радних места, у сваком селу је могла бити изграђена нова школа, или болница у сваком већем месту. У Србији је могло бити изграђено више од десет мостова Земун-Борча и готово два гасовода ‚Јужни ток.‘“
Када се следећи пут буде оглашавао у вези са тим шта то они оспоравају, а шта не било би добро да Иван Ангеловски има на уму наведени цитат, из којег се види да „Инсајдер“ управо оспорава сваки динар послат из Београда у јужну покрајину – па и, рецимо, плате за запослене у тамошњем здравству или у просвети – зато што им смета целокупан износ издвајања.
Ваљда Ангеловском, узгред буди речено, више неће бити тешко да своје изјаве усклађује са садржином „Инсајдера“, пошто је, судећи по првој епизоди, нови серијал првенствено његово чедо. У Бранкицином „Мајн кампфу“ може се прочитати да је Ангеловски, последња придошлица у „Инсајдеров“ тим, и доведен практично због Косова и Метохије, којим се бави од самог почетка, па је онда негде и логично што је баш он био најприсутнији у првој епизоди, и иза и испред камере.

ОБЕСНА ДЕЧУРЛИЈА Приметнија улога Ивана Ангеловског није донела никакве суштинске промене. „Инсајдер“ и даље делује као играоница за приучене, нимало даровите али дозлабога упорне, новинарске згубидане, који успевају да своје несувисле бућкурише објаве пре него што их и погледа какво искусније уредничко око. Попут обесне дечурлије умаклe старатељу, „инсајдеровци“ не оклевају да у коначну верзију своје емисије гурају садржаје какви би у пристојним телевизијским кућама отпали у соби за монтажу. У ствари, скоро цела емисија им је и саздана од таквих садржаја. И у том погледу „Инсајдер“ збиља јесте весник нечег новог у телевизијском стваралаштву: у ранија времена, штиво са толико недоречености и злураде површности ниједан уредник не би био луд да пусти у етар.
Примера таквог, злокобног јавашлука, било је безброј и у овој емисији. Када Иван Ангеловски обилази колективне центре на КиМ (не би ли показао да паре које одлазе у покрајину никако не стижу до ових људи), једна жена му каже да је ту смештена већ 16 година. Шеснаест година, Иване! Владате ли, Иване, основним математичким радњама? Можете ли да одузмете 16 од 2014, па да срачунате да вам та жена прича како је у том центру још од 1998. године, тј. од пре НАТО агресије? Ако се није збунила – а не деловаше збуњено на снимку! – то значи да је та госпођа жртва шиптарског терора који је претходио НАТО бомбама: није ли то, Иване Ангеловски, у најмању руку једнако важна тема као и милиони које пребројавате?! Пре него што је неко, како тврдите, тој жени отео помоћ, неко други ју је протерао са њеног огњишта: због чега се, Иване, оглушујете о новинарску част која налаже да не прикривате тај изворни злочин, уместо што га срамотно прећуткујете?
Сваки би вам иоле вештији уредник дебело натрљао уши због оваквог пропуста, Иване Ангеловски. Као и због тога што сте Зорана Остојића, члана скупштинског Анкетног одбора који се бавио новчаним злоупотребама у вези са Косовом и Метохијом, пустили да некажњено лупета пред камерама. Оно, Остојић је познат по „смути па проспи“ логици и ускакању самом себи у уста, али то не оправдава вашу одлуку да оставите овакву његову изјаву:
„Сви ми знамо да је било махинација са тим новцем током тих 12 година. Да ли заиста мислите да смо нас деветоро из Анкетног одбора за 120 дана требалo да утврдимо које су и биле махинације, колике и ко их је радио? Све то државни органи добро знају. И све је то познато ономе коме треба да буде познато.“
Побогу, Ангеловски, ви нисте ни Молдер ни Скали, па да истражујете паранормалне феномене. Зашто не питасте Остојића на основу чега то „сви они знају“? И одакле му таква увереност да је све то „познато ономе коме треба да буде познато“?
У крајњем случају, да сте се стварно бавили истраживачким новинарством, чули бисте шта људи по Космету такође „сви знају“ и шта је тамо „познато ономе коме треба да буде познато“ управо везано за Остојића и његове наводно тајанствене одласке у Грачаницу – можда сте и о томе могли да га нешто приупитате, па да порекне или потврди те ружне гласине.

НАЈВЕЋИ ПРОПУСТ Могли би се, Иване, ваши пропусти набрајати до сутра, али највећи је то што сте разговор са Марком Јакшићем набили на сам крај емисије, када је већини гледалаца пажња, због збрканости и испразности емисије, свакако почела да попушта.
Марко Јакшић, Иване! Знате ли ви уопште ко је то?! Сећате ли се свих оних измишљотина о њему које сте набацали у претходни серијал? Или оних лажи којима су га лане нападали неки други медији? (Али сте зато навели да га у „Викиликсу“ Американци називају „краљем северног Косова“: чудно да се Б92 сетио „Викиликса“ и Космета тек сада, као и да вам је промакло све оно остало о српским политичарима и јужној покрајини што је забележено у објављеним депешама!) Зар сусрет са таквим саговорником не заслужује ударно место у емисији, црни Иване?!
Није ваљда да сте хтели да сакријете колико је надмоћно одговорио на ваше приземне нападе? Ако јесте, онда је то врло неетички, чак кукавички.
Ево, на вашу срамоту, тачног записа разговора са Марком Јакшићем који сте сакрили у сумрак емисије…
Инсајдер: „Зашто сте те станове делили по политичким линијама?“
Јакшић: „Ма то је ваша прича. Боже сачувај! Постојало је, колико ја знам, у оквиру округа постојала је комисија за доделу станова. У оквиру свега тога, ниједан стан није подељен по политичкој линији.“
И: „Небојша Јовић, Лазар Костић, Дражан Стојковић, Душан Мутавџић…“
Ј: „Лазар Костић је један човек, овај (смех), ту једна убога, болесна сиротиња, расељено лице, има четворо деце… Ваш серијал, када сте почели да спомињете Душана Мутавџића, Лазара Костића, у старту су сви осудили.“
И: „Душан Мутавџић је вођа навијача Партизана.“
Ј: „Па нема везе. Душан Мутавџић је фактички остављен, са 18 година је остао сам у Митровици. Он је сада постао вођа навијача. Значи, има троје деце. Он нема никакве везе с нама. Четврто му је на путу. Само он ради, жена не ради. Је л` мислите да је то по политичкој линији?! Душан Мутавџић, расељено лице из Истока.“
И: „Али, имали сте све оне људе, имате све оне људе по избегличким центрима, по контејнерским насељима.“
Ј: „Ко је њима поделио станове? Комисија за доделу станова. Друга ствар, то смо били причали данас, знате ли ви да су постојала два колективна центра у Лепосавићу?
И: „Дражан Стојковић?“
Ј: „Знате ли ви одакле је Дражан Стојковић? Отац четворо деце.“
И: „Бивши полицајац и сарадник Звонка Веселиновића. Он је ухапшен заједно са Звонком Веселиновићем за трговину наркотицима…“
Ј: „Не, одвојио се. Само да вам објасним: Дражан Стојковић ради као возач у студентском центру, нема никакве везе ни са Звонком Веселиновићем ни са било ким.“
И: „Како нема? Хапшен је заједно с њим.“
Ј: „Знате кад је хапшен?! Пре седам, осам година. Пре десет година, је л‘ тако? Од тада, Дражан Стојковић је оженио поново, има четворо деце…“
И: „Добио стан од државе…“
Ј: „У Бошњак махали!“
Јадно вам и кукавно изгледа то ваше истраживачко новинарство, наспрам човека који са својим суграђанима и сапатницима живи исту муку и води исту борбу за слободу. Он ће о Космету, о тамошњем Србији оданом становништву, увек знати много више него што је ваш скуп циркузаната успео да „истражи“.
Држите се убудуће Милована Дрецуна и Момира Стојановића. То вам је мера. Њих можете да збуните и препаднете. Истински браниоци српске државности у окупираној покрајини ипак су вам превелики залогај. Као што вам је то, уосталом, и сама тема Косова и Метохије.

3 коментара

  1. Ta “žena” je programirani lažov, spremna pričati najbrutalnije gadosti i laži i za svje roditelje samo ako joj se dovoljno plati.
    Nažalost, takvih je danas najveći broj u presjedništvu, vladi i parlamentu Srbije.

  2. PROFESOR KALABA JE PRODAVAO STANOVE. TO SVI ZNAJU. I PREPRODAVAO, PO SVOJIM PRAVILIMA.. I TO SE ZNA, KAO STO SE ZNA DA SU NEKI PROFESORI PRODAVALI SVOJE ISPITE I ISPITNE ROKOVE PA SU DANAS GAZDE I RENTIJERI.O NEKAKVIM SUMNJIVIM DIPLOMAMA I NEKAKVIM PONISTAVANJEM ISTIH….TAKODJE SE ZNA. O ONIM (JOS UVEK) NEPONISTENIM SE ZNA…ALI, VALJDA SE CEKA NOVI INSAJDER SA OBRADOM OVE I TE KAKO GRANDIOZNE TEME.

  3. Kad te “narod obeleži”, mož” da se braniš IZGOVORIMA, makar… kad’ te “priroda” žigoše, pomagalima… kad sebe oskatiš, nema pomoći – narod te ne podnosi, Bog i Priroda digli ruke od samo-sakatana!!!
    Sirota “deminutiv dama”: mala stasom, duhovno, ljudskost joj je strana, da ne kažem nastrana…a sebi i ime “osakatila”: Brankica…
    Nije BRANKA, SRBO-BRANKA, BRANI-SLAVKA, il’ BRANI-MIRKA… Bran-kica?!?… kica, kica…
    Tamo Neko napravio “patriotsku pljačku”, a Ona sama sebi dala za PRAVO da izbljuvava “patriotsku PLJUVAČKU”?!? Umetnula sebi pravo da pljuje i kočijapki da psuje, po Srbiji, Kosovu i Metohiji, po svemu što je Srbija i SRPSTVO… i još joj treba ZAŠTITA?!? KONTRACEPCIJA, razumem … ikreno za nju – NE… Na kraju krajeva…to što neko trpa u sebe “sve” i “svašta” nesrpsko, ne primorava SVE da su apstinenti ili VEGETARIJANCI, mada … Deminutiv-dami, niko ne brani da trpa u SVOJU glavicu šta o”š, ali po MOM srpskom Narodu ne m”š ni TRUN da BACIŠ, ni da pomisliš!!! Tužiću te za ZLOČIN protiv LJUDSKOSTI, čak i ekološki…
    Gospodin Ivan – veliki SRBOBRIŽNIK pod “zakletvu”, pod ‘itno da se obavesti o pojmu SRBOMRŽNJE i kao patološke i krivično-pravne i neljudske POSLEDICE koja proizilazi iz “Njojzi”, neki bi kazali…
    ‘Leba mi, ste Vi ne u NOKAUTU, Vi ste OBEZGLAVLJENI… U bestežinkem stanju – lebdeći sirotani…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *