„Ту смо да Русија не би опет некако победила“ (2.део)

„Са грубих речи брзо су прешли на дела: побацали су нас са кола на главу и затим неко, очигледно старији, промуклим гласом злокобно нас је испитивао, претио да ће нас набити на колац“, препричава стални сарадник „Печата“ како је протекло његово петодневно заробљеништво на украјинском ратишту

Пише Сергеј Белоус

Рекавши нам: „То је то, момци, вечера је готова, време је за спавање“, командир је изненада застао и завршио срдачан разговор за столом. Показао нам је место за спавање, давши нам асуре и вреће. „Лезите, испавајте се, ујутру ће доћи по вас и све ће се разјаснити, без бриге“, додао је и оставио нас под стражом дежурног.
Сан није долазио, а док смо „спавали“, за столом се окупила невелика група војника. „А шта ови, спавају? Новинари, а?“, питао је један од њих и затим додатно појаснио: „Јесу ли их избатинали?“ „Ма нису стигли“, полуозбиљно одговори други. „А што они на асурама спавају?! Зашто ја, ето, спавам на земљи, а за њих такав комфор?“, огорчено запита трећи, један од оних што су нас на почетку задржали. „Ма то су ти новинари, лукави. Сигурно се праве да спавају, а у ствари нас прислушкују“, заједљиво је додао четврти.
Око шест ујутру, само што смо се пробудили (иначе смо успели свега неколико сати да дремнемо) извели су нас из војног логора (тада сам и приметио кутију са намирницама на којој је било написано „40. батаљон територијалне одбране“) на контролни пункт код ауто-пута, рекавши нам да мирно поседамо на асфалт и да не извирујемо, већ да стрпљиво сачекамо кола из штаба, која би требало да стигну у сваком тренутку… Али јутро, које смо ми прекраћивали делећи утиске и расправљајући о догађајима од прошле вечери, брзо је пролетело и дошло је подне. За то време су нам само неколико пута прилазили војници, у почетку само доносећи супу, а потом је дошао командир и с неприродном учтивошћу, замолио моје пријатеље да поделе са њима увозни рум који смо били купили у „фри-шопу“:
„Момци, немојте да сте себични, послужите нас…“ И са осмехом додао: „Молим да приметите: ми не отимамо – ми молимо!“ Роман се посаветовао са Сергејем и невољно се сагласио да уруче „поклон“, мада са коментаром: „Али само једну флашу, ону с белим румом, а са црним не дам, то сам купио својој девојци!“ Командир се обрадовао, захвалио момцима и отишао.
[restrictedarea]

ПОЧИЊЕ МУЧЕЊЕ По-днедно сунце је припекло, а кола још није било. На крају су нас пребацили у хлад, тамо где смо синоћ седели везани, обгрливши дрво, с тим што нас овај пут нико није везивао лепљивом траком, већ су нам само наредили да останемо на месту. Моје колеге су већ почеле весело да филозофирају о „специфичности украјинског националног плена“, а ја као да сам нешто предосећао, нисам делио њихов оптимизам, чак сам га сматрао исхитреним и напомињао да је све добро што се добро сврши (притом стављајући нагласак на последњу реч). Нажалост, моје су опаске биле оправдане: ускоро је почело да се одмотава клупко, најпре мањих непријатности.
Очигледно знајући за дарежљивост мојих колега, нама је пришао један војник решен да окуша срећу и затражио да и са њим поделимо рум, рекавши:
„Шта је, шмекери, жао вам је да поделите? Ви ћете још купити себи, а нама овде само пиво довозе, већ нам је дозлогрдило, ужелели смо се нечег нормалног.“ Истог момента сам се сетио „сувог закона“, који је увео Стрелков у почетку у Славјанску, а затим и у Доњецку – тамо о алкохолу и не сањају, влада дисциплина: они који се огреше (а то су појединци) одмах бивају удаљени са положаја и послати да копају ровове у првим редовима, у најбољем случају. Роман је категорички одбио да последњу флашу препусти војнику, који је, успевши да нас поремети, отишао видљиво гневан.
Замолили смо да се позове командир и када је стигао, испричали смо о недавном инциденту. Командир се извинио и рекао: „Не обраћајте пажњу на њега, он је контузован!“ Замолили смо да нам се прецизира када ће доћи ауто по нас и покушали да се договоримо да нам позову редакцију – и за сваки случај дали визиткарту са бројем редакције. После десет минута донели су нам телефон са већ укуцаним бројем и рекли: „Ево, ово је командир штаба, питајте, шта бисте ви то хтели.“ Роман је узео слушалицу – али разговор је био без резултата: командир није разумео о чему се ради, рекао је да је заузет и да ће се јавити касније.
Ускоро су три војника (један је све што се дешавало снимао телефоном) донели неколико старих ратних униформи и наредили да се пресвучемо:
„Већ смо се покајали што смо вас задржали. Дошло је наређење: остајете овде са нама да ратујете.“
Подразумева се да смо одмах одбили. Уследио је буран протест:
„Како се ви то усуђујете да одбијете да браните своју отаџбину?! Сад ћу да узмем ваше пасоше и да напишем: Одбили да бране земљу!“
„Али, то ће бити третирано као уништавање докумената“, непоколебљиво је парирао Роман, после чега је упорно захтевао да поново зову командира.
„Пазите, у том случају вас ће предати контраобавештајцима, а тамо ће вам бити горе“, претећи су нам добацили пред одлазак.
Командир, који је ускоро стигао, изразио је незадовољство што нисмо пристали да будемо топовско месо и рекао да су се у редакцији канала „112“ нас „одрекли“ (што је, наравно, била неистина). Сви покушаји да се у нашем присуству позове редакција били су одбијени. За око пола сата коначно је дошло возило по нас: то је био војни „пикап“. Вратили су нам све ствари, рекли да брзо проверимо да ли је све ту и да потпишемо потврду у стилу „немамо замерке“. Са олакшањем смо ушли у војни аутомобил. У малом совјетском џипу без крова, седели су још двојица са „фантомкама“ – један за воланом, а други артиљерац. Док смо се смештали, приметили смо да је на хаубу била закачена велика застава Украјине. Кренули смо, уз упозорење пратилаца:
„Не покушавајте да бежите, одмах ћемо отворити паљбу до смрти.“

„ЈА БИХ ВЕЋ ЗАМАХНУО МАЧЕМ“ Вожња је трајала око сат времена, када смо приметили огласну таблу поред пута на којој нам желе добродошлицу у Старобешевски рејон. Тада су од нас захтевали да вежемо један другом очи: приближавали смо се тајном објекту, војном штабу Кривбас (који је, као што се касније разјаснило, и био 40. батаљон територијалне одбране). Морали смо да послушамо. Узгред, све остало време до нашег „ослобађања“ провели смо фактички у мраку.
По доласку су нас одмах окружили војници и почели да се препуцавају:
„Они су ратни заробљеници?“
„Не, новинари.“
„Руски?!“
„Не, изгледа украјински…“
„Вала, ја бих већ замахнуо мачем.“
Док је руководство прегледало наша документа, обични војници су нас засипали питањима о животу и послу. Урезао ми се у памет значајан дијалог између Романа и једног војника: „Моја мајка је Људмила Гнатјук, позната украјинска песникиња, аутор неколико књига поезије…“ „И, шта је она написала о Евромајдану?“ „О њему није писала.“ „Каква је онда она украјинска песникиња?!“
Изненада, возило се поново покренуло и одвезли су нас у некакво двориште. Додатно испитивање острашћено се наставило у суровијој форми. Све „кривбасовце“ је бунило како је могуће спокојно радити као војни дописник у Доњецку, где, по њиховим претпоставкама, свуда вребају крвожедни терористи, улице пуне наркомана-сепаратиста и свакаквих других манијака. Нашим појашњавањима да тамо није тако страшно, чак и да је довољно безбедно, војници нису поверовали, већ су одмах имали спреман „бољи“ одговор: „Ви у ствари нисте никакви новинари, већ руски шпијуни – диверзанти!“
Тада су пристигли официри из штаба рекавши: „То је то, момци, сада сте принуђени са нама да сарађујете: ваша документа су фалсификати!“ Поново смо замолили да позову редакцију, где би потврдили истинитост наших новинарских идентитета, али осим одбијања уследило је и неочекивано разјашњење: „Тако, ви имате фалсификоване украјинске пасоше, ви сте руски држављани!“
У кривицу су нам додали и присуство на „интервјуу“ са Стрелковим (тако су медијски неписмени војници назвали његов брифинг). Укратко, са грубих речи брзо су прешли на дела: побацали су нас са кола на главу и затим неко, очигледно старији, промуклим гласом злокобно нас је испитивао, правећи паузе између питања: „Ко? Када? Зашто су вас овамо послали?“ Истина о задатку редакције да снимамо избеглице у Ростовској области није га задовољавала и почео је да нам прети да ће нас набити на колац.
Тада је Сергеј Бојко задобио неколико удараца цокулом, а мене су јако, скоро до губитка свести, ударали по кичми дршком од аутомата говорећи: „За тебе, од целог украјинског народа!“ „Радуј се што те не бијемо кундаком“, изазивачки је неко добацио. Подигли су нас и отпозади нас везали за „кочеве“ (вероватно неке заоштрене палице) – „још једна шанса за признавање“ – али сва тројица смо одбили да лажемо. „Послаћу ја вас Десном сектору‘! Тамо ћете добити пун третман! Зачас ћу позвати Диму Јароша“, злурадо је крикнуо за опроштај командир који нас је испитивао.

МУЧНО ПУТОВАЊЕ Не добивши жељени резултат, сатрапи из Кривбаса посадили су нас у неки путнички аутомобил стране марке. Мени се посрећило да путујем са Бојком истим колима, док су Гнатјука повезли другим. Седећи напред, војници су дуго и упорно покушавали да схвате како да укључе клима уређај – аутомобил им је био непознат, а његов власник је лежао везан у пртљажнику са џаком на глави (успут је молио да му се направи рупа да би могао да дише, али безуспешно). После 40 минута, ауто се зауставио и додали су нам још једног заробљеника, после чега су мени и Бојку везали руке лисицама на леђима. Изненада сам осетио како ме све јаче и јаче стежу, сужавајући ми лисице око шаке – док се нису усекле у кожу скоро до костију а оштар бол (који је личио на прелом) постао је неподношљив. Немајући снаге да се суздржим, почео сам да тражим да се попусти са лисицама, али моја страдања нису интересовала војнике, који су се изговарали да су кључ предали другим колима и да сам свеједно дужан да се сетим како су ме „обучили (у Русији) да се понашам у оваквим ситуацијама“. У таквим околностима, остатак пута се за мене претворио у пакао.
Када се аутомобил зауставио, чули смо неке гласове, извели су нас, на моју срећу скинули грозне лисице и наредили да седимо или лежимо на горућем асфалту под врелим сунцем, чекајући не зна се шта. Поново смо покушали да наговоримо војнике да позову телевизијску редакцију. Одговорили су нам: „Ми ћемо сами да одлучимо са ким ћемо да се повежемо.“ Из разговора људи около, схватили смо да се налазимо у Мариупољу, у регионалном штабу такозване „антитерористичке операције“ (таквим еуфемизмом су у Кијеву решили да замене неудобни концепт „грађанског рата“). Ишчекивање се продужило на неколико сати, и ја сам чак успео, преморен пакленом врућином, да се „искључим“ на неко време.

НАСЛЕДНИЦИ СС ГАЛИЦИЈЕ Предвече су нас поново сместили у кола (везавши нам руке напред самолепљивом траком) овај пут сву тројицу заједно. „Ви знате ко вас вози?“, брзо је питао силеџија који је седео напред. „Не, немамо појма“, одговорили смо.
„Ми смо страшни људи“, почео је вођа саркастично. „Ми смо из батаљона Дњепр-1.“ Како смо успели да схватимо из њиховог разговора, предстојао нам је далек пут ка Дњепропетровску, где је једног од њих чекала жена са малолетном ћерком. Гајили смо наду да ће нас тамо предати Служби безбедности Украјине, где ће инцидент бити разрешен једним позивом главном уреднику.
Борцима је било досадно и покушавали су да нас наведу на разговор. „Ето ви новинари, ви сте четврта власт“, почели су поучно да расправљају. „Зашто ћутите и не говорите о правим херојима? Ако будете писали и показивали истину, вас ће уважавати и украјинска армија! А на телевизији само генерале показују. Ви можете да помогнете да и обични момци, који себе жртвују, добију признање ‚Херој Украјине‘!“
Питали смо их да нам разјасне проблематику и испричају неколико подвига ако желе. Суштина онога што смо чули састојала се у следећем: веома често се дешавало да неки војник, после успешног пробијања обруча надмоћних снага „де-ен-ероваца“, задобије озбиљне ране и остане без руке или ноге, а да после тога добије потврду о „повреди на војној обуци“. Тачније, ни статус учесника војних дејстава, ни специјалну инвалидску категорију, да не говорим о наградама… Или, ево другог случаја: војник који је погинуо у бомбардовању („Град“) био је заведен као преминуо од „срчаног напада“.
Даље се заподенула тема украјинске историје, дошли смо и до питања ко је заиста био злогласни Степан Бандера, вођа украјинске устаничке, пронацистичке војске у Другом светском рату. „Он је, за разлику од Власова, био херој, а не издајник отаџбине, он се борио за Украјину… СС Галиција је такође ратовала за независну Украјину“, нагласили су „исправан одговор“ и гордо га допунили:
„И ми смо, ето, сада ту, да та руска поган не би опет некако победила.“
Беседа о патриотизму убрзо се дотакла и савремене политике. Борци Дњепра-1 почели су да хвале свог заштитника, олигарха Игора Коломојског (управо њему припада овај батаљон):
„Њега, ето, многи гоне, критикују, а он је, мада је Јеврејин, бољи од многих Украјинаца милијардера. Врло издашно подржава војску! Прави украјински патриота!“ Решио сам да поново питам: „Значи, истина је да Коломојски финансира територијалне батаљоне, а посебно Дњепр-1?“ Силеџија, који је седео испред мене, без устезања је потврдио ту чињеницу: „Да, он нам из целог света доводи инструкторе! Све неопходне потрепштине.“
Посебно су све „дњепровце“ радовале високе плате, али више им се свиђало да сакрију њихове тачне износе. Највише ми се урезала једна реченица (иначе, већ смо је били слушали и у Кривбасу) која је постала уобичајени противаргумент на наше речи да смо ми задржани због неспоразума:
„Грешке нису страшне, рат све отписује! Чак и вас тројицу… Посебно када ми имамо такве губитке на фронту.“
Наставак у следећем броју

[/restrictedarea]