Почетна / Друштво / Свађање Срба у циљу рушења Српске

Свађање Срба у циљу рушења Српске

Деловање разних западних квази-НВО инструмената геополитичке интервенције, уз уплитање нашег простора у глобалне игре, злокобно указују да се примиче почетак нове фазе мирнодопске агресије на Републику Српску

Пише Драгомир Анђелковић

Како се приближава шкотски референдум а расту изгледи да ће победити заговорници самосталности најсеверније келтске нације, Лондон усиљено покушава да застраши како Шкоте, тако и остатак света последицама њихове евентуалне независности. Циљ је сејање семена страха на разним странама, уз очекивање да ће из међусобног потхрањивања и преливања зебњи изнићи атмосфера која ће дестимулисати Шкоте да обнове своју државну независност. У контексту тога треба гледати и на све учесталије изјаве разних британских спољнополитичких аналитичара да би успех референдума за независност Шкотске угрозио стабилност Балкана, Шпаније, Средње Азије. Но, на томе се, бар када се ради о нама, не завршавају манипулације.
[restrictedarea]

ИСКРИВЉЕНА КОНСТРУКЦИЈА Британски експерт за Балкан Џејмс Кери-Линдзи – спомињем га како би имали релевантан пример за наш регион – тврди да би осамостаљивање Шкотске могло да води обнављању тензија на простору од БиХ до Македоније. Да до таквих тектонских потреса на би дошло – а не само како би се присталицама шкотске независности забили „клипови у точкове“ – могуће је да се пласирају и приче да се РС, уз подршку Русије, недавно малтене упустила у авантуру издвајања из састава БиХ. Тако се, можда, превентивно усмерава пажња глобалних моћника ка Бањалуци, те се тиме тамошња власт дестимулише, да не повуче потезе који би, када би се муњевито а неочекивано одиграли, могли да поремете евроатлантску архитектуру Балкана. У том циљу се употребљавају и грубе неистине као што је она да је РС била на граници проглашења независности у време уласка Крима у састав Руске Федерације.
Већ вам је јасно да је оно „можда“ речено чисто реторички. У питању је конструкција саткана од лажи. А најмање опасан њен елемент је замена теза око тога ко на кога делује подстицајно у вези са ширењем сепаратистичких трендова. Ми бар добро знамо да није вирус разбијања држава кренуо од Шкотске, него су западне силе прво изазвале насилни распад Југославије па онда извршиле агресију на Србију како би јој отеле Косово – покрајину која је и према принципима што је Запад одредио (Бадентерова комисија) њен неотуђив део – да би коначно признале и њен сецесионистички акт. Отуда, опасни дух сепаратизма не излази из боце спонтано на северу Европе, већ је систематски пуштен од стране евроатлантских центара моћи на њеном југоистоку и истоку. Сада је само стигао тамо одакле је за друге припреман, што се плански замагљује!
Горе од реченог али ипак, не (само по себи) и најгоре, то је поменуто оптуживање РС за сепаратизам, односно Москве да стоји иза тога. Бањалука је од окончања рата доследно на позицијама очувања Дејтонског споразума. Њега су рушили они што су, противно вољи српског народа, уз подршку окупационе управе (ОХР) и НАТО тенкова маскираних у мировне снаге (СФОР) од оба ентитета отели низ надлежности које им изворно припадају (одбрана, контрола границе, ресор државне безбедности). Руководство РС проговара о независности једино онда када кулминирају притисци у циљу унитаризације БиХ. Ту се само ради о одбрамбеној реакцији. Наравно, западна пропагандна машинерија, за потребе глобалног препарирања неупућене јавности, вешто изокреће ту истину.
Наведене пропагандне флоскуле – које су у последњем случају пласиране од стране са Англосаксонцима тесно повезаног берлинског Савета за политику демократизације – много су горе због активне окренутости будућности него због свега другог реченог. Не би толики проблем био да им је сврха једино да додатно стигматизују Русију и Србе, односно да оправдају Запад због досадашњег кршења Дејтонског споразума, те пруже легитимитет његовом и даље актуелном а непотребном војно-политичком присуству у, већ скоро двадесет година, „мирној Босни“. У позадини свега назиру се још мрачније намере.

ДВОЈНИ СТАНДАРДИ Постала Шкотска независна или не, водећи евроатлантски центри моћи се спремају за наставак офанзиве на (југо)истоку Европе. За престиж британске елите је неповољно осамостаљивање Шкотске, али била она део Велике Британије или не, остаће у оквирима евроатлантског блока. Зато се водећи кругови овог блока, ма колико биле повређене емоције Енглеза из њихових редова, претерано не брину због процеса који се одвијају у Шкотској. Пре им је циљ да их тако уобличе да им у предстојећем периоду двоструко користе на просторима које још до краја нису покорили.
Тамо где то желе користиће их за сузбијање покрета за независност, а на другим меридијанима као подстрекач сепаратистичких трендова. У том духу би се прво ударило на неподобне народе и њихове лидере као на носиоце сепаратизма. Када прође мало времена од проглашења независности Шкотске и тиме „подстакнутих“ превентивних реакција у још недовољно учвршћеној зони доминације евроатлантиста (где треба елиминисати носиоце идеја којима се ремети окупациони поредак) онда би се ван ње подстицала сецесионистичка струјања (како би се употребом онога што је на другим местима осуђивано олакшало успостављање нове окупационе области). Тако исламисти, са којима се Запад наводно сукобљава а заправо стоји иза многих покрета из њихове хетерогене групације, већ прете Русији да ће ратни пожар пренети на њену територију ради одвајања Северног Кавказа.
Када се вратимо на наш случај, јасно је да се ради о припремама за нови удар на РС у циљу успостављања централизоване БиХ. Оне су отпочеле много пре него што се приближио шкотски референдум а сада само добијају на интензитету. Почетком ове године писао сам у „Печату“ (текст „Босански гамбит“) да разни западни и регионални кругови сматрају да је дошло време да се после предстојећих избора у РС коначно анулирају тековине Дејтона. ЕУ лобисти сарајевских структура већ дуже време су гласни унутар европских институција. Свесни чињенице да хетерогена Унија има врло ограничену моћ наметања решења, кренули су у офанзиву са друге стране Атлантика.
Тако се Тања Фајон, антисрпски настројена посланица Европског парламента, у фебруару обратила америчком Сенату. Она је пoзвaлa СAД дa сe aнгaжуjу кaкo би биo oбeзбeђeн „нoви приступ прeмa БиХ“ који би резултирао променом Дејтона у смислу централизације. Од тада до последње а једнако опасне, било је више сличних, али ипак мање забрињавајућих антисрпских провокација. Водећи западни кругови свакако желе централизацију БиХ али пошто су им руке пуне (крвавог) посла, подривање РС им ипак није приоритет. Зато су ту са њима тесно повезани експоненти интереса Сарајева, који настоје да у питања од приоритетног значаја за Вашингтон уметну тзв. „српски проблем“ и тако нас изложе озбиљном удару. Стога се Срби, а поготово РС, представљају као руски бастион и могући изазивач потреса, којих се Запад плаши у ономе што сматра својим двориштем.

БАЛКАНСКА УКРАЈИНА? Сада је у том циљу, у деликатном моменту руско-западних односа, пласирана студија „Зaпaдни Бaлкaн и укрajинскa кризa − прoмeњeнa игрa зa пoлитику EУ и СAД?“, састављена од „експерата“, тачније пропагандиста поменутог савета. У њој се нариче над превеликим утицајем Русије на Балкану и позива Запад да га сузбије. А да би нас то погодило што више, односно на начин који је погодан за Сарајево, Москва и Бањалука се, између осталог, оптужују за покушај осамостаљивања РС. То се ради лукаво, тако да се постигне још један циљ, тј. да се међусобно посвађају Срби. Док се руководство Српске напада, официјелни Београд се хвали. На тај начин му се шаље порука да ако буде кооперативан у вези са будућим покушајима наметања новог уставног аранжмана за БиХ, биће награђен. А какав би нови босански поредак био, у основним цртама, указује нешто старија студија истог света, састављена, гле чуда, почетком ове године, баш онда када су други сарајевски ЕУ лобисти убеђивали свет да је време за „нови приступ према БиХ“.
У студији о којој говоримо („Нацрт заједничке западне политике према БиХ“) лукаво се ствара привид да се тежи компромисном решењу. Каже се да су параметри у оквирима у којима ваља решити „босански проблем“: одбацивање спољне промене граница (издвајања РС) спречавање унутрашње промене границе (стварања хрватског ентитета) неприхватљивост успостављања унитарне БиХ. Но, јасно је да у овој фази успостављање унитарне БиХ није могуће без великог рата и етничког чишћења. Због тога се тежи тек делимичној, али за државност РС фаталној централизацији. А она није никакав компромис, већ негирање Дејтоном потврђених права српског народа у БиХ.
Време је да видимо и како би се постигла прва фаза централизације (после би се кренуло и даље). Не морамо много да тражимо, већ нам много тога бива јасно из још једне студије организације о којој говоримо – да се опет „зачудимо“ – са почетка ове године (фебруар), посвећене немирима у муслиманском делу БиХ. Тадашњи покушај „наранџасте револуције“ у муслиманским кантонима – лансиран са намером да се прелије и у РС ради централизације БиХ – еуфемистички се приказује као легитимни глас народа усмерен против злоупотреба естаблишмента, а наводно, без било какве национално мотивисане намере. Једини проблем за оне који су иза свега стајали очито је то што Срби на ту игру нису насели. Да би се ствари у будућности промениле, ту су разне (про)западне НВ организације. Читав тај конгломерат тихо, али интензивно ради како би распалио пожар у Српској, а када би се то десило, одмах би се видело зашто Савет за политику демократизације тражи и да се појача присуство НАТО трупа у БиХ. Очито је замишљено да оне искористе сукобе између Срба, који се сада изазивају, како би завеле ред. Тако би био дефинитивно трасиран пут централизације БиХ.
Сигурно и у РС има много разлога за социјално и политичко незадовољство, али је проблем у томе што та врста мука грађана сигурно не брине творце експлоататорског тзв. Новог светског поретка. Њиховим структурама заинтересованим за наш регион намера је да народно незадовољство искористе ради протурања планираних уставних решења. Изазове се хаос, заплаше се политичари да ће их народ све одувати, уз то се подстакне кулминација сукоба међу њима у РС (између власти и опозиције, али и у редовима сваке од тих групација) те затрују односи на релацији Београд – Бањалука. Поред тога иде и интензивирани политички и економски притисак са Запада, којем РС може да се супротстави када је око виталних националних питања јединствена, али не и када се дубински политички подели на начин који повлачи неке видове занемаривања државних интереса. На крају, покрену се НАТО тенкови да би заштитили народ од власти или власт од народа. Изговор и није битан!

СРБИ НА ОКУП Све то треба имати у виду. Запад је већ изградио почетне положаје за оно што ће ускоро пробати да изведе у РС и у вези са њом. Сада се само финализују ти послови, а они ће, ако их не предухитримо, отпочети пошто се одиграју општи избори у БиХ и РС 12. октобра 2014. Ко год на њима победио, суочиће се са акцијом покушаја централизације БиХ, а за опстанак РС на дејтонским темељима није исто да ли ће власт и у вези са тим имати опозицију против себе. Наравно, не тако што би она подржала централизацију (њу нико битан у РС не жели) већ тиме што би због других ствари слабила оне према којима је усмерена инострана оштрица.
Да смо ми Срби другачији народ, већ би превентивно био обзнањен национални консензус око свих питања битних за опстанак РС. Да је јасно да нико, ни посредно, неће пристати на било какве уступке у вези са државношћу РС, односно да ће у тренуцима када отпочне неки вид централистичких притисака на Бањалуку, привремено утихнути све наше политичке поделе и српска страна монолитно стати у одрану РС – дестимулисали би играње разних игара срачунатих на подривање Дејтона. Овако, оне су већ увелико у току. И то на опасан начин − да не делује да се ради о централизацији све док се у РС не креира жељено стање хаоса. То питање би дошло на ред када би били изазвани немири а завађеним српским странама била би потребна помоћ да њихова опција надвлада (очува или преузме власт).
Да се, ипак, до тога не би стигло – после чега би и они који би били на челу РС имали само формалну а не и суштинску власт – политичари у Српској морају да схвате да сваки излазак њихових надметања из регуларних оквира води РС у урушавање. Бунтови, протести, демонстрације, све то су сегменти фаталне опасности за Српску. Изгубила изборе садашња власт или опозиција, дужна је да се повинује вољи народа. Ко крене са причама о крађи, превари и сличном и пребаци политички процес на улице, отвара Пандорину кутију из које ће изађи страшна зла. А већ је једно од њих опасна поларизација која је завладала Српском, и то како кривицом власти, тако и опозиције. Прва олако своје опоненте у целини напада за наводну издају и шуровање са странцима по цену одрицања од интереса РС. Друга се односи према актуелном председнику РС кадо да је он за њу много већи проблем од оних који покушавају да обесмисле Српску.
Без обзира што је у кампањи све дозвољено, с обзиром на оштар мач који виси над РС, такав приступ са било које стране не води нас ка повољном расплету. Уосталом, иза било каквог међусрпског екстремизма, уверен сам у то, често стоје разни „саветници“ и подстрекачи, који заправо раде за Запад те за његове потребе завађају Србе и када се издају за ватрене патриоте и присталице неке српске опције. Што се грађана Српске тиче, оних који су је стварали уз проливање мора крви, реченог морају да буду свесни кога год да подржавају на политичкој сцени. Држава је изнад било које странке. Зато је битно да целокупна патриотска јавност, а она је у РС доминантна, дигне свој глас и захтева националну одговорност од политичара. Исто важи и за јавност Србије.
Позитиван је став Београда да ће стати иза очувања дејтонског поретка, односно да ће се успротивити притисцима на РС у циљу наметања неких других решења. Но, то треба увек демонстрирати када дође до неке провокације налик овој последњој. Уз то, као што је то било када су почели немири у муслиманском делу БиХ (са намером да буду пренети у РС) када је Вучић позвао представнике власти и опозиције у РС како би се обавезали да у то неће уплитати своје сукобе и тако рескирати будућност Српске – и сада Београд има дужност да апелује на мирно окончање изборног процеса и потом на политичко деловање које ником не би отворило простор за рушење РС.
Да је, како наш народ каже, „враг однео шалу“, показују све учесталији злонамерни потези типа манипулације лансиране од стране Савета за политику демократизације, у које се на малициозан начин уплиће и Србија, а да не причамо о међусобној свађи Срба у РС. На нашим водећим политичким факторима је да се томе, прво делима а не тек речима, сложно (без обзира на разлике по другим основима) успротиве. Тада ћемо без проблема политичким средствима одбранити нашу Српску (што ниједна опција у РС не може сама) на коју прети да се опако излије облак европских турбуленција што се кривицом агресивних евроатлантских структура генерише од шкотског севера до руског истока Европе.
[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *