Почетна / Уводник / Што се грбо роди време не исправи

Што се грбо роди време не исправи

Милорад Вучелић, главни уредник

Eвропске интеграције су од самог настанка чврсто повезане са нашом судбином па би се без цинизма могло закључити да оне за нас немају алтернативу. На самом почетку, онда када је Европска заједница за угаљ и челик на основу уговора у Мастрихту прерастала у Европску унију, Србији су уведене санкције. Грбо је било то рођање и рађање.
Тек који месец касније, санкције су прерасле у санкције Уједињених нација. Даље разбијање Југославије одвијало се уз директну сарадњу представника ЕУ, било кроз оне злослутне посредничке тројке, било на неки други начин. А све у циљу ЕУ интеграције.
Немачка доминација, уз свесрдну толеранцију Америке, овом заједницом је, онако баш интегративно, подстакла и касније признала сецесију Хрватске и Словеније. Уследило је интеграцијско рушење Лисабонског споразума, које је произвело Босански рат. Наравно, онако баш интеграцијски уследило је признавање државе БиХ под муслиманском доминацијом.
[restrictedarea] У интеграцијском ЕУ походу разваљена је СР Југославија и претворена у некакву Државну заједницу Србије и Црне Горе. Онда је под ефикасном руком европског интегрализма у лику Солане, Липке и Лајчака, Црна Гора, после референдума, прогласила своје отцепљење и постала независна држава. Све ово интегративно замешатељство се одвијало уз пуно поштовање произвољних комунистичких граница међу некадашњим републикама, које су проглашене државним.
То, видимо, сада не важи једино у погледу разграничења Србије и Хрватске на Дунаву, о чему пишемо у овом броју „Печата“. Јасно је да ће бриселска ЕУ стати на страну своје чланице Хрватске и свим силама настојати, а све у циљу европских интеграција, разуме се, да отцепи део наше државне територије. А и зашто не би, када је Тадићева Србија званично рекла да нема ничега спорног међу нама када је у питању пријем Хрватске у пуноправно чланство у ЕУ. Нису спорне ни избеглице, ни жртве злочина, ни узурпирана имовина протераних Срба. Тадашња званична Србија више је бринула о гарантовању права хрватских купача и пецароша на Шаренградској и Вуковарској ади него о деловима своје територије и судбини свог народа. Заузврат, Хрватска нам је обећала да ће нас подржавати у европским интеграцијама и бесплатно нам дати преводе на хрватски језик неких европских закона. Наравно, под условом да их не посрбљујемо. И подршка, као што видимо на Дунаву, није изостала.
Онда је у име европских интеграција отпочело одузимање Косова. Заједно са ЕУ предложили смо Уједињеним нацијама Резолуцију о Косову и одрекли се Резолуције 1244 Савета безбедности. Онда смо у блиској сарадњи са ЕУ поставили оно чувено наопако питање Међународном суду правде у Хагу. Уследило је саветодавно мишљење овог суда, које је послужило као накнадно покриће за самопроглашену шиптарску државу Косово.
Нисмо се у ЕУ интеграцијама задржавали само на томе него смо прихватили Еулекс. И све тако интегративно стигли до бриселских споразума, непостојања Заједнице српских општина и коначно до тајних и измишљених оптужница против Срба. Пре или касније уследиће и њихова хапшења, ако се нађу на преосталој територији Србије, и њихово изручење шиптарском огранку ЕУ.
И све тако европски интегративно, ми стигосмо где смо стигли. Што се више европски интегришемо све смо мањи и мањи. Али, ако нам је за утеху, више нисмо једини. Нови бриселски шеф Жан-Клод Јункер мисли да смо за сада довољно интегрисани па је укинуо функцију комесара за проширење ЕУ. Тобоже, сви ће комесари радити на јачању европских интеграција јер ионако немају преча посла. Па ће тако уместо Штефана Филеа – сви бити Филе! А мало више од других улогу Филеа ће играти Аустријанац Јоханес Хан у функцији комесара за европску суседску политику и преговоре о проширењу. Будући да су односи ЕУ са Русијом као суседом најбољи могући, он ће за нас имати времена напретек.
Посебно се поново припрема демонстрација снажне интегративне моћи ЕУ у покушају централизације Босне и Херцеговине и сламања Републике Српске. Све до референдума.
Балкан је у међувремену онако интегративно прерастао у Југоисточну Европу а сада у Западни Балкан и не види се крај свим тим преименовањима. Ако свему томе додамо интегративно подгревање Војвођанског, Прешевског и Санџачког питања, добија се мање више заокружена слика европских интегративних процеса. И у Санџаку, као нешто раније на кијевском Мајдану, а потом и у целој Украјини, призвани су стари западни нацистички савезници којих се америчке тајне службе никада нису одрекле, све припремајући се да их у неком тренутку искористе против Русије и њених могућих савезника.
Евроинтегралисти су веома активно подржали интеграцију Грузије па је тако она остала веома интегрисана, али без Осетије и Абхазије. Процес европских интеграција све је снажнији и у Молдавији и Придњестровљу.
Све је то било интеграционистички успешно па се онда кренуло и на интеграцију Украјине. За почетак, Украјина, онако баш евроинтегралистички, оста без Крима. И то на референдуму. Чудо су ти референдуми! Би то мало овим евроунијским интегралистима па наставише и осташе и без Луганска и Доњецка и целе Новорусије и полако евроинтеграцијски корачају према федерализацији и лабавој конфедерацији Украјине. Баш по оној рецептури која је нама на почецима стварања ЕУ тобоже озбиљно нуђена, а са добро знаним последицама.
Чудеса и благодети интеграцијских референдума сада су стигли и до Уједињеног Краљевства. Шкотска је на реду, а озбиљно се за интензивирање евроинтеграција кандидује и Каталонија.
Баш и до краја интеграцијски, ЕУ је одлучила да снажно подржи и свој нови демократски инструмент – ударну песницу НАТО-а! Нема више прикривања преко лажних имена, попут „Милосрдног анђела“, нити трагања за покрићима у измишљеним хуманитарним катастрофама, угроженим људским правима и слично. Сада се јасно и гласно користи прави назив – ударна песница НАТО-а. Тако постаје сасвим јасна права природа европских и евроатлантских интеграција.
Зла коб грбог рођења прати ову племениту врсту интеграција. Не можемо да се не присетимо оне народне пословице коју је наш велики Валтазар Богишић претворио у законску норму:
„Што се грбо роди време не исправи.“
[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Trebalo bi cesce prisjecati gradjane na onu Mesicevu: Moj zadatak je zavrsen, Jugoslavija vise ne postoji! Tu je SVE receno…




    0



    0
  2. Одлично! И мој привезак Вашој констатацији:што се ггбо роди ни водена пара са врућом перлом не исправи. Али вруће хладно штап шаграрепа испегла Југославију направи уштиркане, укроћене државице а на брдовитом Балкану. Испеглаше Либију,Ирак и Сирију. Понесата енергије у Украјини кратки спој направише НОВО РУСИЈСКИ борци за свеопште уједињење у моћну државу Русију. То пеглање, равнање првеилаескочи Ламанш и оде у Шкотску и уз ГАЈДЕ и ШАРЕНЕ сукње хоће дасе РАЗЛУЧЕ од ЈОКШИРА.Од велике Југославије ми остасмо у крњој Србији а Велика Британија потаје крња Енглеска. Следи Шпанија,Италија и УСА. Живела Краљевина Хаваји.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *