Стани кишо, Бујке и Оља ће да преузму

Једино што је ове године у Србији личило на лето јесу „летње програмске шеме“, али је и томе сада дошао крај

Пише Миодраг Зарковић

Вест да је Марко Милићев, главни осумњичени за потресну смрт 21-годишњег Луке Јовановића на београдском Бранковом мосту (случај „кантримен“) ухапшен у Кини подстакла је телевизију Б92 да се позабави питањем његовог изручења Србији. У то име, новинар ове куће узео је изјаву од Милана Шкулића, професора Правног факултета у Београду.
И, ништа ту не би било спорно – нарочито због тога што су на месту била и новинарска питања и Шкулићеви одговори – само да није необјашњиве чињенице да Б92 изгледа зна да Милан Шкулић постоји! Пре две године, наиме, то уопште није деловало тако, пошто је овај правни стручњак тада био сасвим невидљив за ову телевизијску кућу.
Шкулић је био један од најзапаженијих саговорника у документарном филму „Претпоставка правде“, приказиваном од маја 2012. године. Тај филм, дело Бориса Малагурског и Иване Рајевић, бавио се једним другим случајем, који је у српској јавности изазвао чак и оштрије реакције од смрти Луке Јовановића, а то је смрт Бриса Татона, француског навијача који је септембра 2009. преминуо у Београду под околностима које су, најблаже речено, потпуно неразјашњене и нерасветљене.
„Претпоставка правде“ показала је да је судски поступак, на крају којег је 14 младића осуђено за најтеже убиство, био препун рупа, недоречености и неправилности, а на бројне неопростиве пропусте (рецимо на то да је суд одлучио да је Татона, са претходним предумишљајем да га лише живота, са врха степеница бацило свих 14 особа – што је у савршеном нескладу са природним законима и основном логиком) указао је управо Милан Шкулић, и то са првенствено правностручног гледишта. Била је то драгоцена прилика да Б92 обави са њим разговор, у којем би биле преиспитане дотадашње тврдње извештача и новинара ове куће, пре свих Бранкице Станковић, која је у „Инсајдеру“ посвећеном навијачима починила својеврсни медијски линч ухапшених младића. Авај, ненавикли на преиспитивање било чега што им њихова дрска надобудност наложи да саспу у програм, новинари Б92 нису тада опажали ни „Претпоставку правде“, ни голим оком уочљиве неправилности судског поступка, ни нове и отрежњујуће доказе који су испливавали на површину… Па ни Милана Шкулића.

***

Упоредо са Шкулићем, протеклих дана је на Б92 могла да се примети још једна изненађујућа новотарија. Реч је о изразу „самопроглашена“.
Наиме, када говоре о Доњецку и Луганску, извештачи Б92 не пропуштају да додају како је реч о „самопроглашеним републикама“. То најпре упада у очи због тога што тај израз редовно изостаје када се Б92 бави темом Косова и Метохије. Док у вестима јављају о томе шта ради „косовска председница“, „косовска влада“, или „косовски парламент“, врлим новинарима Б92 никада се не омакне да додају да је „Косова“ своју вајну независност прогласила једнострано, тј. да је – самопроглашена.
Штавише, упоређивањем би се лако дало закључити да је самосталност и независност Новорусије, у односу на наводну косовску, много утемељенија, стварнија, озбиљнија, а кудикамо оправданија. За са Запада потпомогнуту приштинску самовољу, фебруара 2008. оличену у „декларацију“, не може се наћи нити један прихватљив разлог, поготово ако се узме у обзир да је бомбардовање СРЈ, као прекретни догађај, било засновано на чистим лажима и измишљотинама о наводном „геноциду“ над Шиптарима. На другој страни, неразумна војна дејства кијевске хунте против руског становништва Луганске и Доњецке области, са све бројним злочинима против цивилног становништва (на пример, бомбардовање стамбених здања)дешавају се наочиглед свих и врло су лако доказива. Због тога би извештачи Б92, ако би баш били упорни у истицању разлика између Космета и Новорусије, пре требало да ону „самопроглашеност“ изоставе у вестима из Украјине него у прилозима везаним за јужну српску покрајину.
***
Кад смо већ код извештаја Б92 из Украјине, гледаоци ће лако приметити да су у последње време веома учестали, што, опет, никако није за чуђење, ако се има у виду тренутак у којем је до учеставања дошло. Већ седмицама оружане снаге одане кијевској хунти трпе пораз за поразом на узаврелом украјинском ратишту, док новоруске јединице – које Б92, за дивно чудо, не назива терористима, већ побуњеницима – убрзано преузимају поново контролу над подручјима која су противници крајем јула били накратко заузели. Што ће рећи да је за Запад, као и за његовом империјализму наклоњена гласила, сада згодно прибећи оном опробаном трику са изазивањем сажаљења над једном, прозападном снагом у сукобу. Тако смо на Б92 протеклих дана могли да гледамо становнике у Мариупољу, граду под контролом Кијева, и њихову разумљиву забринутост због могућег ширења ратних дејстава на њихов град: чак је и први дан школе, током којег је Александра Годфроа на лицу места интервјуисала родитеље свежих првака, протекао у знаку бојазни шта све може да донесе наставак оружаних сукоба; али, нити смо били нити јесмо у прилици да на Б92 гледамо страхоте којима су изложени исто тако невини и недужни цивили у пограничним областима Новорусије, по којима украјинска артиљерија скоро без икаквог уздржавања разара цела насеља.
***
Једино што се током јула и августа у Србији збиља могло приписати лету јесу били – телевизијски програми. Некако је овдашњим ТВ ствараоцима пошло за руком да и поред оволике кишурине наметну ту њихову омиљену „летњу програмску шему“, која суштински значи плаћени нерад. Са тим је сада и званично готово, па у најскорије време можемо очекивати повратак многобројних „озбиљних“ (у преводу – озбиљно штеточинских) емисија на мале екране: „Става Србије“, „Утиска недеље“, „Упитника“, „Вечери са Иваном Ивановићем“, а према неким најавама чак и новог серијала „Инсајдера“.
У то име, молили бисмо небо да нас сада мало поштеди: зар испаштање које ће нас спопадати из ТВ пријемника није довољно?!