Стаљин у светлу историјске истине

Шта нација и историја (не)опраштају? О томе нам много говори актуелни однос Руса према Стаљину!

Пише Драгомир Анђелковић

Тачно пре 70 година (1944) 5. септембра, отпочела је реализација дуго припремане немачке операције која је имала за циљ ликвидацију совјетског лидера Јосифа (Висарионовича) Џугашвилија, познатог под партијским надимком Стаљин. Совјетске снаге су немачку акцију релативно брзо осујетиле, али она говори колики значај се у Берлину придавао личности Стаљина у вези са успешним ратовањем Совјетског Савеза. Полазило се од претпоставке – у тој фази рата већ вероватно погрешне – да би убиством Стаљина била заустављена победоносна руска војна машинерија. Како год било, годишњица коју сам поменуо прилика је да се изнова, али на крају и у светлу данашњих глобалних односа, осврнемо на „лик и дело“ вође државе чији наследник је савремена Руска Федерација.
[restrictedarea]

ИСТОРИЈСКЕ НИЈАНСЕ Они који имају симпатије према Стаљину, често наводе да је његов прворазредни идеолошки и геополитички непријатељ какав је био Винстон Черчил за њега рекао: „Преузео је Русију са дрвеним плугом а оставио ју је са атомским реактором.“ Међутим, формално гледано, у питању је неистина, а суштински посматрано, полуистина која много говори о контроверзности „лика и дела“ Јосифа Џугашвилија. Наведено Черчил никада није рекао. То је цитат британског историчара пољско-јеврејског порекла, Исака Дојчера, иначе активног следбеника Троцког и самим тиме – то не треба посебно ни наглашавати – човека који није имао симпатије према Стаљину. Ипак, као историчар, настојао је да сагледа прошлост што објективније.
Оно што је рекао у основи је тачно, али се ипак ради само о једној страни истине. Совјетска Русија и СССР у целини, под вођством Стаљина, постигли су грандиозне успехе, али они су више него скупо плаћени. Ради њих, на разне начине, на „црвеном олтару“ жртвовани су милиони људи. Стаљин не само што је немилосрдно трошио „људске ресурсе“ ради јачања економске и сваке друге моћи државе већ је и без много околишења на најбруталнији начин елиминисао свако, стварно и умишљено жариште отпора сопственој вољи.
У складу са тим, они којима Стаљин није по вољи често наводе да је једном приликом цинично рекао: „Нема човека – нема проблема.“ Но, нигде није забележено да је то стварно изговорио. У питању је, као и у Черчиловом случају, површна неистина са много дубинских основа. Последња изрека, несумњиво је у складу са принципом по којем је Стаљин поступао. Говорио је: „Кадрови све решавају.“ Из тога, као и из његовог деловања, јасно је да је сматрао и да нестанак неподобних такође решава проблеме, односно да ужасан страх од такве судбине многе наводи да их не праве и да из себе исцеде сваку кап енергије да ефикасно, у домену својих овлашћења, делују у складу са вољом вође и зацртаном државном политиком.

РУШЕЊЕ ИМПЕРИЈЕ То што се о Стаљину и после 60 година од његове смрти веома много говори и пише – и то неретко на начин који обилује митовима, лажима, глорификовањем, вређањем и омаловажавањем – подсећа нас колико је значајан траг за собом оставио. Много тога је створио, али и разорио. После њега су остали грандиозни успеси, али и облаци патње. Допринео је рађању моћније Русије него што је икада била, али је и пролио океане крви или посредно довео до смрти милиона људи. А да би све те елементе могли да уклопимо у целовити мозаик и тако на крају одредимо биланс његовог деловања, важно је сагледати историјске токове епохе у којој је Стаљин живео и његово, макар и крваво (пре)усмеравање тих токова. Кренимо од револуционарних превирања.
Бољшевици, настављајући (не)дела прозападно настројених либерала и социјалиста, срушили су и остатке Руског царства. Оно је сигурно имало доста мана, али је бар уистину било руско и православно, односно обезбеђивало је државно јединство стратешки важног простора од немачке и шведске границе до Аљаске (некадашњи СССР са Пољском и Финском). Уз то, шта год после тврдила комунистичка пропаганда, већ је ушло у период бурног индустријског развоја, што се одражавало и на побољшање стандарда најширих слојева становништва. Да такви трендови нису прекинути, опстала би велика а јединствена (све)руска држава и с друге стране, она би се преобразила у глобалног економског лидера. Међутим, ствари су кренуле – уз свестрану помоћ разних западних центара моћи чија намера је била елиминисање опасног геополитичког конкурента – у другом смеру.
Бољшевици су од историјске Русије направили аморфну федерацију. Штавише, административним путем – као што је код нас био случај са стварањем тзв. црногорске и тзв. муслиманске нације те асимилирањем Срба у јужним деловима Старе Србије (тзв. северозападна Македонија) – раздвојене су три специфичне гране јединственог руског националног дрвета. Прокламоване су и потом „гајене“ белоруска и украјинска нација (раније малоруска руска грана) док је великоруски огранак Руса поистовећен са том, историјски гледано, много широм националном заједницом.
Интензивно се одвијала уз дерусификацију и тзв. коренизација. Радило се о политичкој и културној кампањи еманципације свих неруских народа, често и уз гажење руских интереса и темељних постулата државног јединства. По принципу који смо и ми осетили на својој „кожи“ – жртвовања интереса набеђеног хегемонистичког народа и његовог подређивања, неретко и екстремно националистичким жељама наводно раније потлачених народа – вођена је национална политика у СССР-у до почетка 30-их година. Што мање руског у култури других народа, а што више аутономије – сматрало се позитивним.
У борби против централизма и тзв. руске превласти ишло се толико далеко да је драстично могло да буде угрожено и елементарно јединство већ расклимане земље, односно њен одбрамбени потенцијал. Тако је током 20-их година започето чак и стварање читавих дивизија са већинским саставом припадника народа оних република у којима су биле стациониране, те командном употребом њихових језика. Да је Совјетски Савез са таквом војском дочекао напад нацистичке Немачке, не би прошло много времена пре него што би њене трупе дефиловале трговима Москве!

ОБНОВА ЦАРСТВА Политика агресивне дерусификације и децентрализације започета је у доба Лењина а њу је наставила да спроводи бољшевичка елита. Стаљин је био њен део и све док се није докопао кључних полуга власти, није се нападно супротстављао владајућим трендовима, али је био далеко од оних који су предњачили у растурању државе. А када се попео на врх пирамиде моћи – макар и због жеље да буде „црвени цар“ (сада нису важни његови мотиви, већ дела) – отпочео је, и то на радикалан начин, супротне процесе. Државно јединство је јачано, а не слабљено. Разуме се, ради тога су поново афирмисани руски језик и култура као важна везивна ткива совјетског етничког конгломерата. Прекинут је и процес удаљавања Украјинаца и Белоруса од њихових руских корена а јединство са Русима (Великорусима) тражено је на основу реафирмације свести о заједничком пореклу.
Стаљин је преузео расклиману државу и од ње је убрзо направио државну творевину, тек по форми федералног вида, још моћнију од некадашње Руске империје. Уместо светске револуције којој су били посвећени разни троцкисти и други анационални бољшевички кругови, у први план је дошла изградња совјетске државе. И то можда уз копчу коју није имала Царска Русија. Таква Русија је била спољни интегративни фактор за многе друге народе који је – поготово ако нису били православне вере – не баш тако ретко нису истински прихватали као своју државу. Опет, совјетски идентитет је много дубље продро у душе људи различитих националности, односно није само наметан, као што се многима данас чини, већ је, у комбинацији са револуционарним набојем, суштински усвајан.
Моћи Кремља су – осим успостављања снажних државних спона на новим основама – допринели и грандиозни успеси на пољу индустријализације и развоја инфраструктуре, енергетике, образовања, здравствене заштите. Довољно је рећи да је Совјетски Савез током 30-их година имао двоцифрене стопе привредног раста те је 1937. постао друга светска индустријска сила (испред су биле само САД) док је Царска Русија била на петом месту (иако се и она убрзаним, мада споријим темпом, али и уз много мање крви и зноја, уздизала нагоре). Наравно, СССР је за западним земљама драстично заостајао у погледу бруто домаћег производа (БДП) по глави становника, али је створио тешку индустрију чији значај се убрзо видео, те је поставио темеље даљег економског напретка.
Друга, мрачна страна те медаље је оличена у страшним одрицањима великог дела становништва, у колективизацији и милионским жртвама њом проузроковане велике глади. То је била цена форсираног индустријског развоја, а да сада шире не говоримо и о прогањању цркве, ликвидацији противника и сличном. Важно је једино рећи да је свега тога било и пре него што је Стаљин постао господар СССР-а. Већ Лењин је започео политику масовних репресија а против ње ништа нису имали ни Троцки и други, од многих на Западу хваљени, наводно „демократски настројени“ бољшевици. Али за разлику од свих њих Стаљин је градио, а не разарао државно јединство историјске Русије, односно њене одбрамбене и друге капацитете за преживљавање у суровој геополитичкој арени!

РАТНИ ТРИЈУМФ На Западу се Стаљин баш због тога – односно што је створио суперсилу која не само да је одолела Хитлеру већ је деценијама била противтежа САД – стигматизује. А као највећи грех му се приписују чистке из друге половине 30-их година. Оне јесу биле страшне, али су ништа спрам страдања људи из претходних периода бољшевичке власти. Уз то, у њима је великим делом страдала бољшевичка, анационална елита, која је била – поготово када се радило о односу према суверености, националној држави и идентитету – близанац модерне мондијалистичке касте. У чисткама су се под ударом репресије добрим делом нашли они који су раније прогањали друге те са мржњом рушили све што има било какво обележје руске традиције.
Због тога, а не услед прогона православног свештенства, богатих сељака, поклоника вредности Царске Русије – над чисткама ламентирају они за које је су Лењин и Троцки великани „космополитског духа“ а њихова дела, наводно, одраз прогресивних стремљења. А да не буде заблуде да амнестирам Стаљина за оно лоше што је учинио, још једном наглашавам да је починио низ страхота. Ипак, и оне су имале, ма колико то сурово и парадоксално звучало, своју историјску функцију. Понекада чак помислим да је судбина, пошто су зли дуси прогутали Свету Русију, одредила Стаљина као онога коме је мисија да заустави Хитлера и спаси православне и словенске народе (нацистички савезници из њихових редова, типа хрватских усташа, одрекли су се Словенства). Питање је да ли је то ико други могао. Само онај кога су се грађани бојали више од смрти, а према њему гајили и амбивалентно осећање страхопоштовања, могао је да их подстакне на таква жртвовања да за неколико година изграде огромну војну индустрију, током 1941. до 1942. муњевито обнављају уништене армије, готово преко ноћи преселе војна постројења далеко од инвазионих снага, те да се уз страшна одрицања изборе са вековима развијаном немачком (пруском) ратном машинеријом.
Без Стаљина свет би сигурно био другачији. Какав – не знам, али читајући „Мајн кампф“, верујем да би био такав да у њему нема места за Русе, Србе, Украјинце, Белорусе, Пољаке, Чехе и многе друге народе. О страшној судбини намењеној Јеврејима и Ромима излишно је и говорити. А наивна су уверења да би неки од поменутих, словенским или другим коренима, стигматизованих народа, избегли прогоне. Они и њихове државе би евентуално могли колаборацијом да их одложе али не и избегну. Хитлер је доказао да је озбиљно мислио оно о чему је писао и говорио!

РУСКИ ПАТРИОТА Све то се и од стране многих припадника народа не тако давно осуђених на смрт – данас олако заборавља. Прихватају се масовно и код нас стереотипи о Стаљину креирани од стране оних англосаксонских и других западних кругова којима су уста пуна фраза о демократији и слободи, а који су Хитлера, заправо, хушкали на поход на Исток, односно који са негодовањем гледају на сваку иоле снажну православно-словенску државу. А за поменуте центре моћи – који и данас, као и јуче покушавају да светом владају као (нео)колонијални господари – Стаљин није проблем због мрачне стране његовог дела, већ због света онога светлог што је учинио. Разни тирани, од Пиночеа до режима у Саудијској Арабији, били су или су чак и сада хваљени пријатељи водећих сила Запада ако су у функцији њихових геополитичких интереса.
Баш њих је, најозбиљније у модерно доба, угрозио Стаљин и зато је дух глобалног антистаљинизма завладао не онда када је у СССР-у спровођена страшна колективизација, већ пошто је та сила тријумфално победила у Другом светском рату и издигла се на пиједестал прворазредне светске моћи. Како су за Јосипа Висарионовича у монографији „Непознати Стаљин“ написали Рој и Жорес Медведев – чувени руски историчар који скоро пола века проучава Стаљиново дело и његов брат који је у СССР-у био прогањани дисидент – „Стаљин није био само вођа и тиранин. Иза љуштуре култа личности суровог деспота постојао је и обичан човек, који је размишљао, промишљао, имао огромну вољу, велику марљивост и интелект који није за потцењивање. Он је без сумње био и патриота историјске руске државности. Управо је то Стаљин који се може означити појмом непознати Стаљин.“ Тај Стаљин се битно разликује од онога наводно „познатог“, насликаног искључиво у тамним пропагандним колоритима.
Већина Руса (али и грађана многих других некадашњих совјетских република) тога је свесна. Зато га сврставају међу најзначајније владаре у историји Русије и релативно позитивно оцењују. Најновија истраживања јавног мњења показују да преко 50 одсто грађана Руске Федерације сматра да је Стаљинова улога била доминантно позитивна, при чему тек занемарљива мањина према њему има идолопоклонички став, док гро Руса сагледава његову личност и дело свестрано, не негирајући ни оно лоше. Међутим, свесни су да је његов биланс ипак позитиван. Знају коме могу да захвале и за моћ данашње Русије. Она се пре свега заснива на енергетици и нуклеарном потенцијалу а темеље тога, и то толико чврсте да ни разни национално деструктивни лидери после нису успели да их ослабе, поставио је Стаљин!

СУД ИСТОРИЈЕ На крају само још неколико речи о којима би требало да размисле и наши владајући и опозициони политичари. Краткорочно гледано, рејтинг може да се пумпа причама о разним високопарним вредностима и посвећености унапређењу стандарда становништва. Но, у историју се као значајна и позитивна личност не улази на основу тога. Нација пре свега памти велика државотворна дела! Због њих је спремна да опрости и многа недела, али никада дугорочно неће амнестирати гажење националних интереса ма због каквих евентуалних успеха на другим пољима. Наравно, прворазредна државотворна ствар је креирање снажног и ефикасног економског система. Али такви системи не почивају на фризерским салонима и супермаркетима, већ на јакој индустрији, напредној пољопривреди, развијеној науци. Уз то, подразумева се да је успешна држава то генерално а не тек на једном пољу, односно да суштински развијајући економске потенцијале, јача и све друге постулате националне моћи.
Стаљин је свега тога био свестан те је у том духу деловао. Зато га, да то још једном нагласим, без обзира на пројектовану у глобалним размерама стравичну мржњу према њему, грађани кључне земље којом је владао (али и низа других постсовјетских држава) и данас уважавају! Свесни су да и у временима када су услед неодговорности и издаје разних руских лидера – од Лењина до Јељцина – границе Русије померене хиљаду километара на исток, односно када су њени вековни геополитички непријатељи продрли у језгро некадашње историјске Русије, руске одбрамбене позиције на истоку Мале Русије (Украјине) ипак се чврсто држе подупрте нуклеарним и енергетским тековинама Стаљиновог дела!
[/restrictedarea]