Почетна / Интервју / СЛОБОДАН РЕЉИЋ: Медији су фаланга владајуће класе

СЛОБОДАН РЕЉИЋ: Медији су фаланга владајуће класе

Као што је говорио оснивач „Франкфуртер алгемајне цајтунга“, Паул Зете, слободна штампа је слобода две стотине богатих људи да шире своје мишљење. Остали су декор

Разговарао Никола Врзић
Фотографије Милан Тимотић

Jош откако смо и сами постали мете пропагандног рата током деведесетих година прошлог века, тај рат некако преживели, али смо његове жртве ипак постали, ми у Србији почели смо да се ослобађамо илузија о постојању слободног и независног новинарства на Западу који нам је некада био и узор и (не)достижни сан. Све медијске обмане које су уследиле – од непостојећег ирачког оружја за масовно уништење до искривљене слике украјинске стварности коју посматрамо током ових десетак месеци – то су ослобађање од илузија учинили још и бржим.
О тим илузијама и суровој (не само медијској) стварности разговарамо са Слободаном Рељићем, новинаром кога је каријера – од Првог програма „Радио Београда“, преко „Илустроване политике“, НИН-а чији је главни уредник био седам година, до корпоративизације која је НИН одвела на маргину друштвене релевантности, и „Вечерњих новости“ – из новинарства одвела у теорију медија и на Учитељски факултет у Београду, где предаје социологију.
Повод за разговор је Рељићева књига „Криза медија и медији кризе“, која је, како каже, „настала из потребе да схватим шта сам у животу радио“. Оно што је схватио за новинарство и новинаре није нимало похвално…
[restrictedarea]

У најновијем од обрта, амерички медији разматрају могућност подршке Башару ал Асаду против ИСИЛ-а, иако су, до јуче, пратећи америчку политику, истог Асада описивали најцрњим епитетима, какве су раније користили за Слободана Милошевића, Садама, Гадафија…
… чак је „Њујорк тајмс“, медиј од кључног утицаја на уподобљавање јавног мњења, у рубрици Room for Debate организовао експертску расправу о том питању. Башар ал Асад још није постао анђео, али су амерички медији показали сву раскош свог неморалног прагматизма…

…истовремено, после таласа драматичног извештавања о обарању малезијског авиона у Украјини, како је званични Вашингтон ућутао, ућутали су и медији…
Амерички медији одавно не прате америчку политику, они су сама та политика. Они учествују у креирању, а онда и у спровођењу политике. Ту су новинари само извођачи радова. Унајмљена служинчад. Тако је и обарање малезијског авиона имало употребну вредност неколико дана. Кад је постало неупотребљиво, кад је постало чињеница да је авиону промењена рута, да су ту били авиони Украјинског ратног ваздухопловства, онда је пао алжирски авион у Африци у Малију… И све је нестало. Сергеј Лавров с времена на време пита шта би са „малезијским авионом“, али западне медије у њиховој „сјајној изолацији“ то „не занима“. Нема ту новинарства. То су ратници у пропагандном рату. Ми губимо из вида да власници америчких медија припадају корпоративној елити, најбогатијем и најутицајнијем делу америчког друштва и да је политика САД, пре свега, политика заштите њихових интереса. Њихов утицај на политику је већи него председников.

Да ли је флоскула о „независном новинарству“, заправо, само мит?

Ипак је то више од мита. Штампа је у историји капитализма важна. Џон Милтон је у XVII веку у парламенту говорио како би за Енглеску био тежи ударац да се забрани слободни проток информација него да неко заустави њихове бродове. Али, он је знао и да истина никад не сме да постане роба као сукно и памук. На Западу су слобода мишљења и говора бивале велика моћ. Али то је одавно историја. Све је постало средство богатих за заштиту друштва у којем се њихово богатство може неограничено увећавати. Томе служе и вести. А данас и људска права, грађанске слободе.

Али зар ми нисмо чекали слободу медија са Запада?
Ми, из наше мишје рупе, нисмо веровали, рецимо, Ноаму Чомском и Едварду Херману да је на Западу на делу пропагандни модел. Ја у књизи наводим констатацију социолога медија Геј Такман, која је изричито тврдила да су активности америчких новинарских професионалаца усмерене на очување америчког политичког система исто колико је рад совјетских новинара усмерен на очување њиховог политичког система. Бертранд Расел је још двадесетих година објашњавао да, иако је тачно да Совјети не пристају да слушају критике својих интелектуалаца, ни професору универзитета који живи од донација Рокфелера неће се праштати да критикује личности и вредности до којих држи породица великих банкара. Али Исток је изгубио пропагандни рат и Истоком је завладало осећање ниже вредности. Све смо схватили кад смо, у време распада СФРЈ, постали тема којом се хранила та медијска машинерија.

Ипак, није све било тако црно?

Није. Пре пада Берлинског зида је било сталне борбе за независност медија. Отпор естаблишменту је постојао. И ценио се. После Другог светског рата и отрежњења било је великих очекивања и значајних домета. Албер Ками је захтевао да друштво новине ослободи новца да би могле да уздижу публику на оно што је у њој најнапредније. То данас звучи као цитат из Библије. И било је живо сећање на то до чега су неодговорни тржишни либерализам и финансијска олигархија довели свет. После неолибералног преокрета деведесетих, то је сасвим потиснуто из колективне свести. У данашњем јавном мњењу на кризу се гледа као на елементарну непогоду, а најкривља је за све сиротиња која хоће сув стан, да сваки дан једе, здравствено осигурање, пензијицу. Зато „одговорне елите“ морају да уводе штедњу. На сиротињи, наравно. И медији који су некад сматрани „псима чуварима“ слабих и незаштићених, пошто сад живе од огласа банака, логично подржавају те „мере“ оних који су свет и довели на руб провалије. До осамдесетих година новинар је још био морално обавезан на критички однос. И било је великих имена. Потпуно неупоредивих са данашњим звездама. Ни највећи циник не би се усудио да пореди, рецимо, Оријану Фалачи и Кристијан Аманпур. Чак и за ово неморално стање то би било непримерено.

Да ли је корпоративизација медија смрт независног новинарства?

Кад је циљ производње вести сведен на новац, уследило је ампутирање новинарске савести. Интелектуални ореол професије свео се на најамништво. Изнад новинарског кодекса је радни уговор по којем власник располаже новинаром као лаптопом. Укључи, искључи. За мале паре купује се цео човек и све његово време. Новинари, суочени са егзистенцијалним проблемима, о томе причају тек кад медиј банкротира. Као у случају „Лос Анђелес тајмса“, на пример. Важнији је издавачу добар уговор с другом корпорацијом него стотине врхунских текстова. Друштвени интерес, национална штета, угрожавање генерација су ту крајпуташи прошлости. Смешни стари записи. Као што је говорио оснивач „Франкфуртер алгемајне цајтнуга“, Паул Зете, слободна штампа је слобода две стотине богатих људи да шире своје мишљење. Остали су декор. И као на слету, научени су да неуверљиво вичу − да су слободни. Временом цинизам постане стање. Самопонижење је урачунато у најамнину. Истина, све мању.

Како је на слободу новинарства утицала поплава тековина модерног информационог доба − ПР агенција и спин доктора?

То је саставни део приче. У нашем искуству ПР је оно зановетање унајмљених девојака које су задужене да стално зову новинаре и уреднике да убаце неку вестицу о њиховом клијенту. Али ПР је, у ствари, „инжењеринг вести“. Отац ПР-а, како су звали Едварда Берниза, иначе Фројдовог сестрића, волео је да цитира Наполеона: „Какве околности? Па, ја производим околности.“ То је могуће у корпоративизму, с великим буџетима. Берниз је за потребе корпорације United Fruit Company учио Американце педесетих да воле банане, али кад су сироти берачи воћа у Гватемали изабрали левичарског председника који је обећавао да ће им побољшати животне услове, он је за интерес исте компаније у јавности легитимисао обарање демократске владе, јер би она угрозила профит клијента. Та моћ даје осећање да се може креирати стварност. Сећате се како су фармацеутске корпорације, уз помоћ медија, стварале планетарне хистерије око оних грипова (свињски, птичји) па продавале милионе вакцина. Уосталом, и у нашем грађанском рату су циљано произвођени крвави догађаји. Својевремено је студентима на америчком универзитету чувени Џејми Шеј, који је наше мртве у НАТО бомбардовању једноставно звао „колатерална штета“, објашњавао зашто су били потребни Рачак, Маркале… Операција је припремљена и чека се повод. И то да се пусти мало крви, туђе наравно, није проблем.

Тај модел траје…

Да, то је образац који су Американци успоставили кад су крајем деветнаестог века отимали Кубу Шпанцима. Тад је у хаванској луци одлетео у ваздух укотвљени стари брод „Мејн“. Одбијен је предлог Шпанаца да се формира независна комисија… Уследила је операција. Вудро Вилсон је великом ПР операцијом уводио Америку у Први светски рат. Занимљив је закључак оног познатог текста Јиргена Хабермаса, који се осећао обавезним да оправдава НАТО бомбардовање Србије. Велики Хабермас се није разликовао од хора, али је, ипак, провукао зрнце сумње: да ће мало незгодно бити кад се појави неко јак ко ће моћи као и НАТО слободно да тумачи међународно право? И ево, то стиже пре него што је самоуљуљкани Запад могао да очекује…

Мислите на Русију?

Није то само Русија, то се већ зове БРИКС, а Путин је сад у жижи. Али је све мања уверљивост толико пута (зло)употребљаваних медија. После суманутих поређења Милошевића, Садама, Чавеза и других непослушних лидера са Хитлером, сада у шоу-програму чувеног Патрика О‘Рајлија, на „Фокс њузу“, поређење узимања Крима с Минхенским споразумом из 1939. делује као да подгрејавате покварено месо. Смрди. Чак ни О‘Рајли то не узвикује уверљиво. Или, кад водитељ ауторитативно саопштава да је то Путин радио противно међународном праву. Као да гледате секвенце из „Монти Пајтона“. Земља која је била кључни играч у писању међународног права, али га је опет кршила без икаквих скрупула, сад то приговара другима. Или, прича о руским пензионисаним официрима који се као добровољци боре у источној Украјини. Па, чекајте, зар нису пензионисани амерички генерали организовали „Олују“ у Хрватској? Уосталом, може се наћи логика да Рус оде да се бори с Русима, али да амерички генерали иду у Загреб да би се тукли против Срба – где је ту здрав разум?

Мислите да то гледалац у Америци примећује?

Никад није измишљена вечна лаж. Све се потроши. Колико је све то крхко, видите по реакцијама на досетку новинара „Тајма“ Мајка Кроулија који је твитовао једну поред друге фотографију: неубедљиви Обама на бициклу, поред познате Путинове фотографије на коњу у неком степском пејзажу. На неки болестан и болан начин Путин је „амерички сан“. Каубој који потеже хладнокрвно и баш кад треба. Обама сад делује као портпарол неког правог америчког председника који је отишао негде далеко и земља се нада да ће доћи. А сетите се колико је уложено ПР напора, и бар милијарда долара, да се од симпатичног црног момка направи пројекат глобалног лидера. Наоми Клајн је тврдила да је то највећи политички ПР пројекат. Читав немислећи свет се томе „дивио“. Сетите се обамоманије међу аналитичарима и политичарима у Београду. Били су очајни што их мајка није родила црне. Ипак, стварност је моћнија од „креиране стварности“. То је утешно. Као што је утешно да је бесмислица да земља може да да паре америчкој ПР агенцији, а она да од ње направи „доброг момка“. Нико никад у историји није уложио у гланцање свог имена колико САД, па ипак је то сада најомрзнутија земља на свету.

Да ли интернет магазини, блогови и друштвене мреже могу бити замена за изгубљено независно новинарство?

То су острвца у океану. Ту се може слободно изражавати мисао, али доведена до личних егзибиционизама и потпуног екстремизма. То је визија света типа холивудског Побеснелог Макса. Сви су ужасно преплашени, неконтролисано бесни и – опште је безакоње. Али, то још више удаљава озбиљне критичаре од могућности утицаја на друштвена кретања. Ти милиони разних мисли, у основи, саме себе поништавају. Јер да би неко сазнање истине постало делотворно, оно мора бити, као што је говорио Грамши, „подруштвљено“. Масовно прихваћено. Без „мејнстрим“ медија, деведесет одсто интернета је само онанија. Ништа се из тога не може родити. А овде се ради о томе.

Зашто у судару Моралног начела и Материјалног интереса − као у циничној причици Емброуза Бирса коју наводите као мото књиге − страда Морално начело? Да ли је такво стање, на дужи рок, одрживо?

Бирс је био геније. И његова интуитивна знања о друштву су супериорнија од научних студија. Иако је живео од новина и најамнине коју је добијао од чувеног издавача таблоида, Вилијема Рандолфа Херста. Друштва у којима нема ништа изнад материјалног интереса су, вероватно, на крају своје историјске доминације. Ми живимо „позни капитализам“, а владари се одржавају тако што народу дају „хлеба и игара“. Тако су и медији од средстава информисања у „друштву спектакла“ постали средства забаве и заборава. Али кад нестане хлеба… Римско царство је окончало на овој стратегији.

Књигу сте назвали „Криза медија и медији кризе“. Зашто су медији у кризи кад су доступнији него икада раније?

Капиталистичко друштво улази у кризу која се од слома у Вол Стриту 2008. пореди са Великом депресијом из 1929. Свет нема готово решење за излазак из кризе. То је питање интереса и односа моћи. Резултат настаје у одмеравању снага. У здравијем капитализму штампа је била, како је говорио Виктор Иго, „мајка свих револуција“. Реч „револуција“ означава корениту промену, а не крпљење и покушај очувања status quo-а по сваку цену, што се означава безличном појмом „реформе“. У Енглеској „славној револуцији“, у великој Француској револуцији, у октобарској промени историје, у Америчкој револуцији штампа и новинари су били на врху таласа промена. Данашњи медији су фаланга класе која ће се против промена борити до последњег грађанина, и у свету, и у својој држави. Они су данас на челу борби против сваке промене и зато су у кризи. Криза идентитета, криза оријентације сад већ носи и кризу пословања, кризу новинарске професије.

Окренимо се Србији. Када је у нашим медијима било више слободе и професионализма: у време једнопартијског система, деведесетих, или откако нам је после 2000. стигла демократија по вољи Запада?

Слобода се освајала, а професионални ниво се у бившој Југославији стално подизао од после рата. Осамдесетих година су у Београду и Загребу постојале новине на европском новоу. Њихови тиражи били су за данашње прилике незамисливи. Пошто наша привреда није била сасвим тржишно оријентисана, приходи од огласа су у просеку бивали мањи, али су читаоци имали пара да купују и по неколико новина. Дневне новине и један магазин, то се није рачунало у трошак. Електронски медији су, као и у Европи, били државни. И програм на високом нивоу. Кад данас гледате „Трезор“ на РТС-у, јасно вам је да су данашњи програми обичан треш. И деведестих година је постојала врло жустра јавна расправа: шта да се ради? Додуше, копља су се ломила на питању Милошевић, да или не. Кад је стигао Запад, медији су почели да тону. Кичма им је сломљена у мелодраматским приватизацијама. И све се претапа у – таблоиде.

Од 2008. у српским медијима − са изузетком „Печата“ − практично нема расправе о кључном државном и националном питању, путу ка Европској унији. Зар наши медији не сматрају да је то тема вредна пажње?

Нашим медијима је одузето право на самосвест. Нама је питање Европске уније, политичким притиском споља, постављено као питање важније од наших живота. Ултимативно, еврофилски. Али, никад нико овде није извео никакав рачун. Зашто то радимо? Имамо само часну пионирску реч „поузданих људи“, идеални примерак је Борис Тадић, да то „нема алтернативе“. После су дошли бивши радикали, који су две деценије безумно јуришали на Европску унију и пробадали јој срце глоговим коцем, али им се однекуд, и у неком трену, „јавило“ да су Борис и Чеда, какви год да су, били у праву и они су онда објавили нама – има да нас нема, ако нас нема у Бриселу. Као залог да смо добри, на захтев Ангеле Меркел смо своје сународнике на Косову оставили у гету у најбандитскијој држави на евроазијском простору.

Какав је реалан резултат те тоталне кампање?

Међутим, и поред толиког притиска, ружења народа, крсташког рата против традиционалног симбола старог храста и беспризорног делања на промени српске свести, та политика свих политика, некако, успева да добаци тек до половичне подршке народа. И то сумњиве половине. Пола народа се, и даље, понаша нормално и сумња да организација која клизи у хаос, сличан јужнословенском, може да им буде од помоћи да преживе. Занимљиво је да та половина народа не занима медијски бизнис, а наводно, они живе од тиража, и не занима ни оглашиваче који траже купце. Медији су ту сасвим слободни да бирају против свог интереса. Свака логика је поништена у заметку. И то све упркос чињеници да нема европске јавности у којој евроскептицизам није легитиман. Данас су у успону, у самој Европи, и антиунијски покрети. Једино српска влада, ко год да у њој седи последњих десетак година, гаји јавност тоталитарне евроунијске свести. Кад би ови људи били искрени и трезвени еврофили, они то никад не би дозволили. То је компромитација суштине Европе. Јер, оно што је вредело у Европи нису немачки диктати и британска подземна дипломатија, већ њена демократска култура. Култура размене мишљења. И култура права на побуну против наметнутих решења.
[/restrictedarea]

5 коментара

  1. „Danasnji mediji su falanga klase koja ce se boriti do poslednjeg gradjanina,
    i u svetu,i u svojoj drzavi“. S.Reljic je iscelitelj sa darom da naivnom i slabovidom
    skine koprenu sa ociju.Besplatno,bezbolno,hirurski precizno,poput N.Comskog,P.Boudrijea,
    R.Debrea i (bivseg direktora“le monde diplomatique“) Injacia Ramonea.
    Nesreca je,medjutim,sto ce malo ko, i posle procitane dijagnoze,nesto uraditi da se ovakvo
    stanje iole promeni.A, u carstvu slepih znamo ko je kralj.




    0



    0
  2. Čitao sam NIN više od 3 decenije, sve do te korportvzc… – nikad bolji niuje bio nego pod dirigentskom palicom g. Reljića. Bilo je u NINu perioda slave i sramote, ali je konstantno relevantan bio sve dok g. Reljić nije ‘otišao’ da bi ustupio mesto novokomponovanim EU-robovima.




    0



    0
  3. Нин сам читао више од четрдесет година знао у детаље где шта налази променом уређивачке политике или власника престао је НИН да буде НИН. Знате господо новинари или уредници читалачка публика није изгубила што нин није више онај препознатљиви ми смо
    добили веома добро препознатљиви ПЕЧАТ који је постао огледало истине у ком се стању налази наша ШТАМПА. Гурај истину до победе
    ИСТИНЕ ПЕЧАТЕ.




    0



    0
  4. Човек вредан дивљења, завршио све сорошеве курсеве добио власт у НИН и поред свега задржао интегритет. Сећам се да сам после одласка Слободана Рељића и уласка Блица у власништво прекинуо да читам НИН.
    Рељић је јединствено водио НИН упоредо се могло читати мишљење туђинофила и домаћих родољубивих и добронамерних аутора.




    0



    0
  5. Isti slučaj. Čitao sam NIN decenijama dok ga imperijalne sile nisu preuzele i ugušile uz pomoć pete kolone, čitao sam ga ne zato što je “srbovao“ nego što se u njemu mogla “čuti i druga strama“, bilo je mesta za ceo politički spektar, za leve i desne, za prošle i buduće, za prave i krive.
    Šteta što u Pečatu ima toliko amaterizma i jednostranosti pa ne uspeva zameniti NIN.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *