Шкотска прети разводом брака

Нафта из Северног мора и резерве тамошњег гаса су увелико аргумент за одрживост шкотске самосталности

За „Печат“ из Лондона Дејан Лукић

Oсамнаестог септембра гласачи у Шкотској треба да кажу на народном плебисциту да ли желе да и даље остану у заједници са осталим деловима Уједињеног Краљевства: Енглеском, Велсом и Северном Ирском − или су за одлазак из уније старе три стотине година.

ЖЕСТОКИ РАТ Шкотска влада Алекса Салмонда, лидера Шкотске националне партије, жели развод брака. У једном од последњих иступа, Салмонд каже да Уједињено Краљевство, напросто, „не служи више својој сврси“, а да самостална Шкотска, са својом нафтом и гасом у Северном мору, има све услове да буде једна од најбогатијих држава на свету: „Време је да Шкотска узме судбину у своје руке, ослобођена окова у Лондону.“
Салмонд и његови „сецесионисти“ су глогов колац у слабину владе премијера Дејвида Камерона, који пак узвраћа, с правом или не, да је Британија „најуспешнија друштвена и политичка унија на свету“, па би развод брака са Шкотском био штета за обе стране.
[restrictedarea] Два табора су тренутно у жестоком рату за сваког шкотског бирача; електорат је подељен, „унионисти“ тренутно воде са око четири процента предности и сва је прилика да ће се судбина Британске краљевине решавати у последњим метрима трке и гласовима знатног броја тренутно неопредељених Шкота.
У игри су три крупне референдумске теме: шта ће да се догоди са заједничким нафтним богатством из шкотских вода у Северном мору; како решити монетарну парницу у случају развода и − питање свих питања − шта ће да буде са системом нуклеарног одвраћања − са базом нуклеарних подморница, смештеном у Шкотској.
Шкотска прети разводом, а нафта из Северног мора и резерве тамошњег гаса су увелико аргумент за одрживост њене самосталности. Алекс Салмонд у текућој кампањи скреће пажњу суграђанима да би само једна десетина од нафтних прихода − око милијарда фунти годишње − обезбедила независној Шкотској резервни фонд сличан оном у Норвешкој, која је на овај начин обезбедила тридесет милијарди фунти за потребе будућих генерација Норвежана.
Дејвид Камерон на ово има примедбу: нафта из Северног мора није шкотска, него је британска успешна прича. И сада када се из мора све теже извлачи све мање барела, важније је него икада да се усавршава и обнавља застарела технологија експлоатације; да нафтна индустрија и трошкови њене иновације падну на „широка леђа“, која може да обезбеди само заједничка каса.
Британска нафтна индустрија у Северном мору запошљава тренутно 450 хиљада људи из целе земље; у току 2012/2013, државна каса Уједињеног Краљевства приходовала је, продајом производа, 6,5 милијарди фунти.
Северно море покрива око 67 одсто националне потрошње нафте и 53 одсто гаса. Ако би се зарада од нафте посматрала кроз бруто национални доходак, показало би се да Шкотска генерише више прихода по глави становника него цели остатак Уједињеног Краљевства.
Британија је до сада из Северног мора извадила око 40 милијарди барела. Цени се да испод воде лежи још 24 милијарде барела, за производњу у следећих 30-40 година. Влада у Единбургу прогнозира да ће до 2018. приходи од нафте из Северног мора износити 57 милијарди фунти.
Вађење нафте из Северног мора константно је у паду, још од 1999. године када је достигло свој максимум.
Дејвид Камерон пропагира у садашњој кампањи да ће Британија у заједници са Шкотском бити у знатно бољој могућности да финансира даљу, све скупљу експлоатацију. Сматра, такође, да ће заједничка држава лакше да се носи са будућим изазовима флуктуације цена на светском тржишту горива
Премијер Шкотске, Салмонд, који предводи кампању за отцепљење, говори, напротив, да ће независна Шкотска лакше да изађе накрај са турбуленцијама на тржишту нафте и гаса; држи да ће бити у стању да из прихода од нафте и гаса издваја, по узору на Норвешку, десет одсто у стабилизациони фонд, за случај већих потреса на тржишту. Салмонд подсећа бираче да су Норвежани у такав фонд већ до прошле године акумулирали 785 милијарди долара. Истиче, такође, да ће се тај новац користити не само за случај флуктуације цене горива него и за покриће све већих трошкова за пензије, због све дужег животног века становништва.

ПИТАЊЕ НУКЛЕАРНЕ СИЛЕ Два табора су у клинчу и око судбине садашње заједничке валуте − фунте. Шкотска влада би хтела да и после развода брака бивши „супружници“ задрже досадашњу заједничку монету, али три главне партије на Острву − конзервативци, лабуристи и либералне демократе − заједнички поручују Единбургу да излазак из уније значи и излазак Шкотске из система фунте.
Бракоразводна парница уније, настале још 1707. године, морала би да реши можда и најосетљивије стратешко питање на којем се укрштају прошлост, садашњост и будућност империјалне моћи Британије, али и империјалне психе која и данас ферментира у менталитету − и носталгији − у добром делу политичке елите на Острву. Британија је нуклеарна сила. На тој премиси пребива колективна психа, али и данашњи утицај ове државе, њена политичка тежина у глобалном простору.
Камеронова влада је прошле године изашла пред парламентарни Комитет за питања Шкотске са својим виђењем будућности атомског арсенала, за случај да Шкоти напусте заједничку државу. „Дужност сваке владе је да осигура безбедност земље, њеног народа и његовог виталног интереса. У том циљу су све претходне владе задржале нуклеарно одвраћање као основу наше безбедности… Систем атомског одвраћања пружа највишу гаранцију за националну безбедност од ризика који би представљао непријатељ са атомским оружјем“, стоји у владином папиру, где се још каже да ће моћ нуклеарног одвраћања бити употребљена за спречавање „уцена и аката агресије“ против виталних интереса Британије, који не би, иначе, могли да се бране „другим“, конвенционалним оружјем. Британски нуклеарни потенцијал је, подвлачи се, и у служби подршке колективној безбедности на евроатлантском простору, а кроз војну структуру НАТО-а.
Британски атомски систем одвраћања базиран је на атомским подморницама. Цео потенцијал је умрежен у такозвани систем „Рилантлес“ (непрекидан) који је у примени већ 43 године. Реч је о непрекидном атомском дежурству на мору; не смањује се, нити се повећава и има „максималну политичку слободу у кризним ситуацијама“. Систем балистичких ракета на подморницама обезбеђује „пуну заштиту, домет и трајност“.
У једном документу владе из 2012. стоји да ће дотадашње нуклеарне подморнице „Вангард“ бити замењене по истеку свог трајања, до краја 2020, а најкасније до 2030. године, системом подморница које ће носити балистичке ракете „Трајдент“.
Извештај о стању и перспективи британског оружја за атомско одвраћање састављен је као део владине позиције у случају да на референдуму Шкотска одлучи да изађе из уније. У случају таквог исхода, Вајтхол има спремне алтернативне опције. Али се шкотски националисти и влада у Единбургу упозоравају да свака алтернативна опција има високу цену. Та цена се за сада не може тачно израчунати, али је, свакако, реч о десетинама милијарди фунти, које би се морале утрошити како би се реплицирала инфраструктура нуклеарног одвраћања на новим локацијама изван Шкотске.

ИСТОРИЈА, СЕЋАЊЕ, НОСТАЛГИЈА Вајтхол нема, такође, у плану − стоји у једној анализи − да тему атомског арсенала (у случају одвајања Шкотске) разматра у сарадњи са западним партнерима јер, како се наводи, одговарајуће инсталације не постоје у суседној Француској, а опредељење за америчку базу Кингс беј у Џорџији представљало би скуп и компликован логистички изазов. Још важније од тога: база у Француској или у Америци „увелико би компромитовала независност атомског одвраћања и представљала би крупне политичке и легалне проблеме“.
Британија жели, званично се каже, да сачува пуну независност свог нуклеарног арсенала и не планира да подморнице „Вангард“ евакуише из базе Клајд у Шкотској. За сада у Лондону не баратају опцијом шкотске независности, уверени да ће већина Шкота увидети пре осамнаестог септембра да им је у интересу да остану део Уједињеног Краљевства и његовог атомског кишобрана.
Да ли ће се шкотска сага осамнаестог септембра одиграти према жељи Вајтхола, широко је отворено питање. Присталице заједничке државе имају тренутну предност у анкетама, али она је готово на нивоу статистичке грешке: оба исхода су могућа.
Историја Острва је пуна немира и ратова, које је покренула Шкотска за независност од Енглеске. Нешто лакшу ноту има прича да је те 1707. године независна Шкотска ставила потпис на акт о унији зато што је била у финансијској кризи, а да су шкотски представници на преговорима били, напросто, поткупљени. Ово је, иде прича, подстакло шкотског песника Роберта Бернса да напише: „Хуље су нас купиле и продале за енглеско злато.“
„Licentia poetica“ или не, обе стране имају, и поред три стотине година уније, своје рачунице у актуелној шкотској саги. „Сецесионисти“ мисле да ће сами бити богатији и срећнији без Великог брата на леђима. А Велики брат је свестан да би му без Шкотске, од некадашње ионако окрњене империјалне славе, остало само сећање − и носталгија. Истина, још увек са атомском бомбом у смутном времену.
________________________________________________________________________________

„НАЈВЕЋЕ РАДНО МЕСТО”
Подморнички нуклеарни потенцијал смештен је у шкотској бази Клајд, још од шездесетих година прошлог века када су уведене нуклеарне подморнице са балистичким ракетама „Поларис“. Средином осамдесетих, уместо подморница „Резолушн“ уведене су подморнице „Трајдент“, а база Клајд одређена је да буде центар атомског одвраћања Британије.
Подморничка база Клајд је највеће „радно место“ у Шкотској, са 6 700 војних и цивилних радника, углавном високих квалификација. Програм развоја Клајда − како би могао да прихвати подморнице класе „Вангард“ и ракетне системе „Трајдент“ − коштао је централну владу у Лондону 3,5 милијарди фунти и свака реплика такве базе данас би коштала најмање толико новаца.
У једном владином документу скреће се пажња да Британија нема намеру да се „унилатерално разоружа“, па се, стога, мора рачунати са изузетно високим трошковима уколико би влада независне Шкотске затражила − као што има назнака − повлачење атомског арсенала са шкотске територије.
[/restrictedarea]