Почетна / Култура / Сјајни печат српске авангарде

Сјајни печат српске авангарде

Опус овог јединственог уметника упућује и на естетску ширину наших најбољих авангардиста који су имали смисла за потребе публике

Пише Дејан Ђорић

Галерија Српске Академије наука и уметности једна је од последњих београдских и српских оаза праве, чисте и велике уметности. Уђемо ли у тај свечани простор, унапред знамо да ћемо бити поштеђени аматеризма авангардног или фигуралног типа, предстоји нам уметнички доживљај првог реда. Овог пута у Галерији је представљена изложба из серије „Музеј у покрету – путујуће изложбе из збирки Музеја савремене уметности Београд“, са каталогом у коjeм је исцрпни текст Жаклине Ратковић, кустоса изложбе и уредника каталога. До 21. септембра у Галерији САНУ се одржава већа изложба цртежа и графика Михаила Петрова (1902−1983) једног од најзначајнијих српских графичких уметника. Годинама се бавио сликарством, али ће остати упамћен по ванредним графикама и цртежима, међу најбољим у периоду између два светска рата, када све више слаби активност Љубе Ивановића, првог српског цртача и професора, од кога је Петров учио. За ширу јавност веома су важне овакве изложбе које подсећају на историјске појаве.
[restrictedarea] Веома талентованог матуранта запазио је и у уметност увео велики словеначки сликар Рихард Јакопич. После Првог светског рата у Србији могао је само да се упише на Уметничку школу у Београду, где је учио са Зором Петровић и Васом Поморишцем. Читао је много, посебно га је занимала актуелна уметност, у Бечу и Паризу упознао се са савременим кретањима. Одушевили су га радови Паула Клеа, Василија Кандинског, Оскара Кокошке, Георга Гроса, немачки експресионизам, донео је часопис „Der Sturm“ и из прве руке се информисао о француском кубизму. Убрзо је избио у прве редове српске авангарде и уз Јована Бијелића, који је тада насликао неколико футуристичких слика, и надреалисте, изразити је представник нове уметности.
Био је чест гост Књижаре С. Б. Цвијановића, у којој се окупљало све што је вредело у интелектуалном животу ондашњег Београда. Стари књижар, добронамеран према младим бунтовницима до те мере да им је издавао и књиге, приредио је у излогу књижаре 1921. прву изложбу овог уметника. Исте године покренуто је кључно авангардно гласило Источне Европе, које је окупило српске, руске и европске напредне снаге. Станислав Винавер, један од посвећеника Књижаре Цвијановић, омогућио је Петрову сарадњу са „Зенитом“, где је често објављивао графичке прилоге. Љубомир Мицић, творац и издавач „Зенита“, био је једна од најоригиналнијих личности српске културе. У првим редовима интернационалне авангарде, заступао је као ултрасрпски националиста став о српском расном надмоћном типу, који је назвао „барбарогеније“. Европа је за њега генетски и стваралачки била истрошена, предстојала јој је оплодња и превласт српско-словенске расе и њене културе. Слично су размишљали Данилевски и славенофили у деветнаестом, али и Освалд Шпенглер, Мирча Елијаде и Милић од Мачве у двадесетом веку. Петров се после сарадње са Мицићем окренуо још авангарднијим дадаистичким часописима, „Dada Tank“ и мађарском „Út“.
Његово званично школовање ишло је траљаво. Закаснио је да се упише на бечку Ликовну академију а краковску је студирао само један семестар због недостатка средстава. Школа му, заправо, више није била потребна јер је био формирани уметник. Од 1926. до 1929. године живео је у Новом Саду и писао критике за „Летопис Матице српске“, за који је Дејан Медаковић тврдио да је најстарији часопис у свету који без прекида излази. Кључан је Петровљев есеј „Наши уметници и криза наше ликовне уметности“, о чему је тада говорио и Јован Бијелић. Петров доживљава кризу и на личном плану, уништава све што је створио и окреће се фигуралној графици социјалне тематике и грађанском сликарству. Како каже у једном од четири филма снимљенa о њему, тих година га је немаштина натерала да се бави и примењеном графиком, постао је дизајнер и илустратор водећих издавача као што су Цвијановић и Геца Кон, за кога је радио опрему најугледнијих едиција. Његов уметнички пут затим иде ка мирнијим водама; између 1929. и 1940. пет пута је самостално представио радове у београдском Уметничком павиљону, постао је професор на Графичком одсеку Академије ликовних уметности а 1951. прешао је на Академију примењених уметности. У поратном периоду напустио је фигуративни израз и бавио се експерименталном, импровизованом графиком, сличном тада актуелном енформелу.
На основу живота и дела овог истакнутог уметника могу се извући закључци битни и за садашњу уметност. Реч је пре свега о некадашњем школском систему. Поједини наши универзитетски професори и академици имали су нередовно, лоше или никакво формално образовање, али су били одлични уметници па их је власт укључила у прве редове. Данас се систем школовања окренуо против ликовне, у корист ширег појма визуелне уметности, неталентовани али школовани псеудоуметници, способни да ураде докторат али не и да се баве уметношћу, истиснули су даровите са уметничких катедри. Некада је неталентованима било немогуће да предају, Михаило Петров је сјајан пример ствараоца из времена када није владала негативна селекција. Из тих разлога је Драгош Калајић у време Слободана Милошевића желео да буде министар просвете а не културе, што му је као функција нуђено. Петровљева криза, сумња у авангарду, њену друштвену улогу и значај одговара сличној код Јована Бијелића и Радојице Ноја Живановића, јединог нашег правог надреалистичког сликара. После искуства са напредном, бавили су се социјалном уметношћу или грађанским интимизмом. Поред свих упињања Лазара Трифуновића да апстрактне графике овог ствараоца представи као вид енформела, оне могу бити и много тога другог. Важније је да се изнесе мишљење о њиховом уметничком квалитету; Петровљеви радови посвећени праљама и рударима, вид соцреализма, имају већу уметничку снагу и вредност од испразне апстракције, у њих је мајстор унео и своја експресионистичка искуства. Његов опус упућује и на естетску ширину наших најбољих авангардних уметника, који су имали смисла за потребе публике и народа. Умели су да одбаце експериментисање и стварају фигуративно, били су пре свега добро занатски образовани или природно надарени. Данас се уметници грчевито држе страних узора у нади да ће се дочепати неке стипендије или средстава из фондова, мислећи да ће их тако запазити неки западни критичар или, најчешће, иза авангардизма сакривају јад сопствене неталентованости. Михаило Петров је у том смислу узорна, истакнута фигура, авангардни, али и национални уметник онако како је то часно бити, као Србин и европски син, што подразумева упознавање и истицање предности и мана модерне, али и традиционалне уметности.
[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *