Путинов хибридни мир

Скршених крила, Порошенко и НАТО оберучке су прихватили Путинов план и још увек несвесни шта их је снашло, млатарају рукама упразно, осећајући страх од невидљивог противника

Зa „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Неколико важних догађаја, који уносе нову динамику у збивања у Украјини и око ње, обележили су протеклу недељу. Најпре је у петак 5. септембра минска Контакт група за Украјину потписала Протокол о имплементацији мировног плана Порошенко − Путин, да би у понедељак 8. септембра амбасадори 28 земаља чланица ЕУ усвојили нови пакет санкција против Русије. Наизглед парадоксално, Брисел пооштрава казнене мере против Москве, упркос чињеници да је руски председник Владимир Путин иступио с иницијативом мировног плана за исток Украјине. Можда се у томе и крије разлог што је ЕУ усвојила пакет рестриктивних мера против Русије, али је њихова примена одложена за „неколико дана“.
Наводно, против тих мера побунила се Финска, забринута за последице које ће наступити када Русија уведе контрасанкције, али је више него очигледно да је унутар ЕУ већ дошло до великог раслојавања и поделе када је реч о „заједничкој спољној политици“. Наиме, велики број земаља ову политику не доживљава као „заједничку“, још мање као инструмент који штити њихове националне интересе. Тако се показује права цена евроатлантских интеграција, где је велики број европских земаља осуђен да стегне зубе, трпи и пати, зарад интереса трансатлантског партнера. Но, најтеже последице за Европу још ни изблиза нису наступиле. У овом тренутку је извесно да су поједине европске земље силно фрустриране ефектима међусобног кажњавања Брисела и Москве, али су немоћне да се успротиве Америци и њеном немилосрдном спровођењу сопствених интереса и по цену економске стагнације својих „партнера“.
[restrictedarea]

7 И 12 ТАЧАКА Трпеће и Украјинци, и са леве и са десне обале Дњепра. Мински протокол донео је тек мало олакшање, предах у вођењу великих војних операција и страдању цивилног становништва. Међутим, украјински конфликт је само замрзнут и то у тачки која не одговара ни једној ни другој страни, а посебно Новорусији, која је таман кренула у ослобађање своје територије од војске под контролом Кијева. Тако се може рећи да Мински протокол бар мало више иде наруку Кијеву, који је успео да спречи потпуни колапс и продор армије Новорусије у дубину сопствене територије. Посматрано са ове тачке гледишта, наизглед, украјински председник Петро Порошенко може да буде веома задовољан, јер његови западни покровитељи верују да су – бар за сада – комбинацијом војно-политичких мера и притисака на Москву, успели да спрече брз војни пораз Кијева. Иза затворених врата бивше председничке палате у Минску, преговарачи ОЕБС-а, Украјине, Русије и Новорусије постигли су споразум у 12 тачака. Протокол садржи заједничке елементе са мировним планом у седам тачака, који је Путин изнео два дана раније у Улан Батору.
Путинов план предвиђа следеће кораке. Прво, обуставити активне офанзивне операције оружаних снага, оружаних формација устаника југоистока Украјине на доњецком и луганском правцу. Друго, померити оружане јединице снага Украјине на растојање које искључује могућност гранатирања насељених места артиљеријом и свим врстама вишецевних ракетних бацача. Треће, предвидети остварење потпуне и објективне међународне контроле поштовања услова прекида ватре и мониторинга ситуације створене на тај начин у зони безбедности. Четврто, укинути примену борбене авијације против цивилног становништва и насељених места у зони сукоба. Пето, организовати размену насилно задржаних лица по формули „сви за све“, без икаквих претходних услова. Шесто, отворити хуманитарне коридоре за кретање избеглица и доставу хуманитарног терета у градове и друга насељена места Донбаса – Доњецку и Луганску област. Седмо, обезбедити могућност слања ремонтних бригада у пострадала насељена места ради обнове разрушених објеката социјалне и комуналне инфраструктуре и пружања помоћи у њиховој припреми за зиму.
Као што се види, Путинов план не садржи елементе везане за будуће територијално и политичко устројство Украјине, самим тим ни Новорусије. Напросто, није на Путину, као шефу суседне државе, да предлаже моделе разграничења, федерализације и аутономије Украјине. Ипак, он је јасно затражио да се украјинска артиљерија и системи „Град“ повуку на безбедну удаљеност, што износи више од 40 километара од било којег насељеног места. Практично, то је захтев да украјинске снаге напусте Донбас, јер су насељена места распоређена на сваких 20-30 километара. Тако, ова два питања остају и даље отворена, а са њима и сама могућност потпуног окончања ратних дејстава. Према подацима са лица места, прокламовано примирје се и даље крши, додуше, борбена дејства више нису тако интензивна као раније.

Коначно, Доњецк, Луганск и Кијев постигли су у Минску 5. септембра споразум у 12 тачака, који се од Путиновог плана разликује и садржи значајне нове моменте, који за Новорусију тешко да могу бити прихватљиви. Посебно је спорна тачка 10, у којој се захтева да „бојовници и плаћеници“, као и „нелегалне формације“ напусте Украјину. Сасвим је очигледно да под овакву формулацију потпада цела армија Новорусије, што заправо – ако би се ова тачка доследно спровела – значи њено самораспуштање. Са аспекта закона Украјине (а цео Протокол се заснива на поштовању украјинског уставноправног поретка) у Донбасу су законите једино оружане формације које се шаљу из Кијева. А управо ове јединице треба одмах да напусте Донбас – и по Путиновом плану, и по захтевима Новорусије. Стога, рекло би се да је Мински протокол у старту „грбо рођен“ и да ће његово потпуно спровођење у пракси бити немогуће.
Кијев не жели да Донбас добије некакав „специјални статус“, док Москва и Доњецк највише на томе инсистирају. Управо ту лежи највећа опасност – Новорусија инсистира на независности, или бар на статусу федералне јединице, док Кијев у овом тренутку не жели за то ни да чује. Тако снажна поларизација ставова већ је довела до оружаног сукоба и готово сигурно ће поново до тога довести. Питање је само тренутка када ће се то десити, да ли већ у наредним данима и недељама, или ће Кијев чекати пролеће да поново покуша немогуће и сломи Новорусију.

НОВА КОНЦЕПЦИЈА РАТА Посебну причу представљају понашање Москве и њени интереси. Најважније достигнуће украјинске кризе јесте руска демонстрација нове концепције вођења рата, коју су западни експерти већ назвали „хибридном“. Путин побеђује у украјинском рату против регуларне армије 40-милионске земље, ојачане територијалним и паравојним трупама, али нико не види на терену оружане снаге Руске Федерације. Зато представници Стејт департмента непрестано оптужују Русију због наводног присуства њених „хиљада војника“ у Донбасу, али без иједног доказа за то. Све се своди на тврдње по принципу „ми имамо доказе, али не можемо да их предочимо, јер бисмо тако открили наше поверљиве изворе информација“. Зато и не чуди што су Европљани фрустрирани, пре свега државе попут Словачке, Чешке, Кипра, Финске, али и саме Немачке, чији интереси могу бити тешко угрожени уколико се економски рат распламса.
Тешко је, наравно, до краја одгонетнути како Кремљу полази за руком оно што Американцима никада није – да побеђују на бојном пољу без ангажовања своје регуларне војске. Примери Босне, Косова, Ирака, Авганистана, Сирије, па и Либије, показали су да амерички играчи увек губе рат ако се директно не умешају америчке ваздушне и(ли) копнене снаге. У Украјини је ситуација обрнута: малобројне проруске јединице буквално су сатрле знатно надмоћније кијевске трупе, а да руског војника нико видео није. Москва никог не бомбардује, нема осиромашеног уранијума, касетних бомби и невидљивих авиона. Све је чисто и у складу са међународним правом. Немоћни да се било како томе супротставе, осим увођењем самоубилачких санкција које штете више Западу него Русији, Американци су то назвали „хибридним ратом“.
Не улазећи овом приликом у детаљније објашњавање технологије Путинових потеза и метода, треба ипак напоменути да се нова, први пут дискретно показана на Криму „хибридна концепција“, базира на два веома проста принципа – патриотизму и професионализму. И, наравно, на беспрекорном финансирању, које напросто баца у депресију западне стратеге. Американци, који се свуда хвале како је њихов „одбрамбени“ буџет већи него свих осталих земаља заједно, сада су схватили да Руси поседују веома ефикасне „хибридне јединице“, која не постоје ни на папиру ни на мапама. Тиме се може објаснити очајничко лобирање и „завртање руку“ европским земљама да уведу санкције Москви, рачунајући да ће тако сломити ту невидљиву финансијску машинерију.
Као што се претходних деценија широм Евроазије „народ“ подизао на демонстрације и револуције против недемократских диктатора, а онда на власт долазили НАТО курсисти и питомци, тако се ове године и новоруски народ подигао против дводеценијског тихог етничког чишћења. И за само четири месеца, мистериозним хибридним ратом без војске и фронта, сломио војну машинерију Украјине, највеће државе Европе, потпомогнуте НАТО доларима и инструкторима. Скршених крила, Порошенко и НАТО оберучке су прихватили мир. Путинов – хибридни мир. Нису још до краја свесни шта их је снашло, само осећају страх од невидљивог противника, због којега млатарају рукама у празно. Терали су лисицу, а истерали медведа. Сада би још желели да се некако јефтино извуку, да још мало глуме победнике. Још увек нису свесни шта их је снашло.

__________________________________________________________________________

Мински протокол у 12 тачака
1. Обезбедити неодложни обострани прекид примене оружја.
2. Обезбедити мониторинг и верификацију од стране ОЕБС-а режима непримењивања оружја.
3. Спровести децентрализацију власти, и путем усвајања Закона Украјине „О привременом уређењу локалне самоуправе у појединим деловима Доњецке и Луганске области“ у Украјини (Закон о посебном статусу).
4. Обезбедити стално дејствујући мониторинг на украјинско-руској државној граници и верификацију од стране ОЕБС-а, уз стварање зоне безбедности у приграничним деловима Украјине и РФ.
5. Ослободити без одлагања све таоце и незаконито притворена лица.
6. Усвојити закон о недопустивости процесуирања и кажњавања лица у вези са дешавањима у појединим деловима Доњецке и Луганске области.
7. Наставити инклузивни општенационални дијалог.
8. Донети мере за побољшање хуманитарне ситуације у Донбасу.
9. Омогућити спровођење превремених локалних избора у складу са Законом Украјине „О привременом уређењу локалне самоуправе у појединим деловима Доњецке и Луганске области“ (Закон о посебном статусу).
10. Извести нелегалне оружане формације, војну технику, као и бојовнике и плаћенике са територије Украјине.
11. Усвојити програм економског препорода Донбаса и обнове живота и рада региона.
12. Омогућити гаранције личне безбедности за учеснике консултација.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *