ПРОНАЂИ РАЗЛИКЕ

У чему је разлика између фабрика које не раде и установа за евроинтеграцију − прве ће се наћи под кључем, а друге ће, иако интеграција неће бити у наредних пет година, наставити са радом. Којим?

Пише Драгомир Антонић

Kада се председник владе нађе пред проблемима, ваља му помоћи. Пре неки дан у новинама председник Александар Вучић је изјавио да морамо уштедети 700 милиона евра. Ако не уштедимо, пропашће Србија. Волим Србију и председникове речи сам схватио озбиљно, решен да, помажући њему, помогнем Србији и свима нама, јер шта ћемо ми Срби – ови други ће се снаћи − радити ако нам држава пропадне?
[restrictedarea]

ПОМОЋ СА НЕОЧЕКИВАНЕ СТРАНЕ Помоћ је стигла, морам признати, са неочекиване стране. Ни у сну нисам могао помислити да ће евроунијате, и то преко председника Жан-Клода Јункера лично, пронаћи решење које може спасити Србију од финансијске пропасти. Председник је јавно, гласно и јасно саопштио да у наредних пет година никаквог пријема нових држава у евроунијатску заједницу неће бити! До 2020. године нема пријема и тачка! Нема више комесаријата ни комесара за проширење, већ је основан Директорат за добросуседске односе и разговор о проширењу. Директор је Аустријанац Јоханес Хан. Чињенице су јавно одаслате свима из Брисела, те нема никакве сумње да су тачне. Да од проширења неће бити ништа, знали смо још прошле године, кад је усвојен буџет евроунијата до 2019. У буџету није био предвиђен ниједан евро за проширење. Паметном доста. Сада је и онима без памети ствар очигледна. Србија неће бити примљена до 2020. За дефицитарни буџет лепа вест.
Прва уштеда је да, рецимо, плава госпођа, мислим да се презива Мишчевић, која је прошле године села у „ферари“ и укључила мотор, данас искључи тај мотор и изађе из кола. Уштеда на бензину, регистрацији, плаћању паркинга и редовном сервисирању аутомобила биће огромна јер, признаћете, глупо је седети у ауту који се неће возити наредних пет година. Додајмо плату госпође, јер нико не седи бесплатно у аутомобилу, макар био и „ферари“, и трошкови се рапидно смањују. Како отмене госпође не седе саме у колима – није пристојно, могао би пролазник из Европе свашта да помисли – штедња расте. Нема плате ни за пратиоца.

УШТЕДА ОГРОМНА, ШТЕТА НИКАКВА Кад се све сабере, око 15 000 особа укључено је у евроунијатске интеграције и сви су врло добро плаћени. Из буџета државе Србије. Када се на њихове плате додају свакодневни трошкови: кирије, возни парк, дневнице, електрична струја, комуналије, потрошни материјал, израда пројеката, писање извештаја, преводиоци, мисије у државама које су већ поевроунијаћене, укупни месечни трошкови су око 32 милиона евра. Када ову цифру помножимо са 12, колико има месеци у години, добије се 384 милиона евра. Толико се под разним ставкама издваја из буџета државе Србије. За пет година, колико, по речима председника Жан-Клода, Србија неће бити примљена, укупна уштеђена сума износи скоро две милијарде евра или тачније 1.920.000,00 (једну милијарду и девет стотина двадесет милиона евра). Уштеда огромна – штета никаква! Логично, када прође период чекања од пет година, ми се можемо вратити на пут без алтернативе и још одлучније, све у аутомобилима веће кубикаже, кренути незаустављиво ка евроунији, ако је тада буде. Из онога како раде данас и како се понашају према Русији није тешко закључити колико њих ће те 2020. хрлити у Брисел. Из разлога штедње и спречавања пропасти Србије, молим председника да позове свог члана кабинета, министра Вујовића и каже да постоје други начини уштеде буџетских новаца, а не да се пљачкају пензионери. Министар Вујовић, који ће стећи или је већ стекао услове за пензију по прописима Светске банке, сигурно се не би сложио да му се заслужено зарађена пензија умањи. Слично мисле и пензионери у Србији, који пензију нису добили на поклон – ни од Вујовића, ни од ММФ, Светске банке – већ су је зарадили плаћајући сваког месеца доприносе 35 и више година. Вујовић је радио по светским институцијама и плаћао доприносе њиховим пензионим фондовима. Нама је од наших плата уплаћивано у државни пензиони фонд, који је једини постојао. Колико је коме плаћано, толико му сад следује. Кажу да је ово основни и неповредиви принцип између улагача и власника фонда.

КО БИ СВЕ МОГАО БИТИ ОТПУШТЕН Зато, министре, оставите на миру пензионере и њихове зарађене пензије. Потражите уштеду код тренутно непотребних организација, а то су установе које су плаћене да раде на процесима евроинтеграција. У чему је разлика између фабрика које не раде и установа за евроинтеграцију, кад никакве интеграције неће бити наредних пет година? Кажете да преко пет стотина фабрика и јавних предузећа мора да се затвори или приватизује. Радници из фабрика су отпуштени. Нема потребе за њиховим радом. Наредних пет година неће бити потребе ни за радницима из владине канцеларије, агенција, комисија, одбора, одрживих пројеката… за евроинтеграције. Зашто њих не отпустите или не пошаљете на принудни одмор, као технолошки вишак? Не смете!? Плашите се? Какав сте Ви онда експерт? Молим Вас да пензионере не правите будалама, јер покушавајући то да урадите, правите будалу од себе. Нисте први који то ради. Историја познаје много случајева. Не верујем да Вас наведена чињеница теши. Или Вам је свеједно?
У недељу 14. 09. 2014. гледао сам вести у 18 часова на Телевизији „Прва“. Док је ишао извештај дописника из Мадрида, иза њега се вијорило велико платно са ликом проф. др Војислава Шешеља и натписом – „Српски јунак“. Не предају се Срби. Причајмо деци о генералима Здравку Толимиру, Ратку Младићу, Владимиру Лазаревићу, Небојши Павковићу, Сретену Лукићу. О Радовану Караџићу. Ко уђе у народну причу као јунак, ушао је у вечну историју.
[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *