Почетна / Друштво / Преко наших леђа

Преко наших леђа

Ко је крив зато што ове зиме можда нећемо имати довољно струје, и што српске железнице и даље јуре брзином од 30 на сат? Или смо пак криви сви ми, зато што овако неуморно и годинама трпимо све оне који траже од нас да им поверујемо да никада нису криви ни за шта…

Пише Никола Врзић

Прошла су, ево, два и по месеца откако је „Печат“ подсетио јавност и оне који су за ту јавност надлежни да нам се зима приближава и упозорио да би та зима могла да буде и хладнија и мрачнија него што ће иначе бити зато што постоји озбиљна шанса да је проведемо у мраку и хладноћи рестрикција струје. И све до пре неколико дана нико није реаговао – не на писање „Печата“, већ на алармантну ситуацију на коју је „Печат“ упозорио – а и сада кад су почели да реагују, реагују углавном преко новина да би, такав се утисак стиче а објаснићемо касније и зашто, намирили неке своје размирице, а не да би решили проблем који ће се на крају решити преко наших (смрзнутих) леђа; уосталом, проблем (могуће, изгледне) несташице струје сасвим сигурно се не може решити расправом у новинама и узајамним пребацивањем (не)одговорности.
Истовремено, тако је случај удесио, јавност сазнаје и да се „Железнице Србије“, које су, иначе, према последњем јавности доступном билансу стања (на дан 31. 12. 2010.) имале нагомилани губитак од 133 милијарде 775 милиона и 853 хиљаде динара, упорно и из тешко докучивих разлога опиру руском кредиту од 800 милиона долара који би српске возове, са просечне брзине од 30 до 60 километара на сат на појединим деоницама, убрзао на пројектованих 80 до 120 километара на сат. А за то опирање се можда не би ни сазнало да у Србији недавно није боравио Владимир Јакуњин, директор „Руских државних железница“…
[restrictedarea] Шта је заједничко овим двама случајевима? Заједничко им је мало до никакво преузимање одговорности за ситуацију која се обија свима нама о главу, било преко споменутих смрзнутих леђа, било преко ионако одвише празних џепова. Тако да ћемо најпре о струји, па о возовима, па о (не)одговорности.

СТРУЈА И ОПТУЖБЕ У тексту „Рестрикција Србије“, 4. јула ове године, упозорили смо да би катастрофалне мајске поплаве на зиму могле да нас оставе без (довољних количина) струје. Вода је, наиме, у мају поплавила два најпродуктивнија површинска копа у Рударском басену „Колубара“, копове „Велики Црљени“ и „Тамнава – Западно поље“, чиме је дневна производња угља, у односу на уобичајену и током зиме преко потребну, смањена за половину, са око 90 на 45 хиљада тона лигнита. Како термоелектране Србији дају око 60 одсто укупно произведене струје, а обреновачке електране ТЕНТ А и ТЕНТ Б преко три четвртине тако произведене струје а и једна и друга за свој рад користе поплављени колубарски лигнит, дошли смо до рачунице да ће у Србији ове зиме бити произведено између 15 и 25 одсто струје мање него иначе, при чему је и иначе не производимо довољно, већ недостатак морамо да увеземо. А тај је увоз током зиме и скуп и физички немогућ у толиким количинама, што за последицу може да има само рестрикције струје.
У међувремену је, (тек?) пре месец и по дана (7. августа) отпочела производња угља на исушеном површинском копу „Велики Црљени“, чиме је дневна производња лигнита у РБ „Колубара“ са 45 повећана на 65 хиљада тона. Међутим, и то је оно што забрињава, радови на исушивању копа „Тамнава – Западно поље“ започели су тек (ово без знака питања) прошле среде, и то не из неких објективних разлога који су можда и одложили почетак експлоатације угља у „Великим Црљенима“, већ због бирократског несналажења или нестручности или лењости или незаинтересованости или пак нечијег покушаја да се угради у посао тако што ће бити изабран баш његов кандидат, што је на крају резултирало вишемесечним одлагањем тендера на којем ће бити изабран извођач радова. Последица: коп „Тамнава – Западно поље“ и дефинитивно је изгубљен за ову зиму. ТЕНТ А и ТЕНТ Б неће произвести онолико струје колико би могли.
Потпредседница владе Србије и актуелна министарка саобраћаја а у претходној влади министарка енергетике Зорана Михајловић тек (и ово без знака питања) сада коментарише: „Испумпавање воде из копова је морало да почне знатно раније, а почело је тек сада. ЕПС је морао да води рачуна о томе раније.“
Упоредо са свим тим нерадом смо, како је то драматично истакла Зорана Михајловић, струју током лета све време увозили. „Ми дневно данас дајемо готово 400 хиљада евра на увоз електричне енергије“, казала је недавно. И тиме већ из бриге за Србију и њен буџет дођосмо у чисто политикантство. Министарка Михајловић је, наиме, пропустила да каже и да смо за све то време, увозећи струју, струју и извозили (када смо имали дневне вишкове) тако да је – како је саопштио ЕПС – од 15. маја увезено струје за 47,4 милиона евра (од почетка године 55 милиона) док је током 2014. продато струје за 41 милион евра, што ће рећи да је на увоз струје од почетка године потрошено 14 милиона евра, „а од тога као последица поплава 6,5 милиона евра“. С тим што треба имати у виду и да је увоз струје у летњем периоду имао смисла зато што је њена цена била ниска, што је пак коришћено за смањење домаће производње и, тиме, стварање залиха неупотребљеног угља за зиму.
Каква је ситуација, у вези са тим залихама, данас, кад нам је зима, ево, малтене већ на прагу? На Копаонику је већ и снег пао.
Зорана Михајловић, у „Политици“ ове недеље, упозорава да „нико данас у Србији не може да тврди да ове зиме неће бити рестрикција струје“. Њој насупрот, министар енергетике Александар Антић прошле среде изјављује: „У нашим плановима немамо рестрикције… Стање је тешко, људи нека штеде струју и верују својој држави да чини све да енергетски систем одржи стабилним.“ Министарка Михајловић, даље у „Политици“, још драматичније: „Говорим о енергетској кризи зато што Србији недостају и угаљ, и струја, и гас, и мазут.“
Још о угљу, Михајловић: „Могли смо све време од поплава да набављамо угаљ, а то нисмо урадили. Свака тона угља на депонији која би се увезла значи мањи увоз киловат-часова струје… Угаљ је морао да се набавља јер нам недостаје.“ Насупрот министарки Михајловић, директор РБ „Колубара“ Милорад Грчић, иначе, и сам кадар Српске напредне странке: „Обе депоније у термоелектрани у Обреновцу, дакле ТЕНТ-у А и ТЕНТ-у Б, пуне су, чак и преко својих капацитета. На залихама има милион и по тона угља, а на нашој депонији овде у руднику имамо још око 200 хиљада тона.“ А „Електропривреда Србије“ саопштава овог уторка да ће тендер за увоз угља – чија цена, иначе, на тржиштима расте с приближавањем зиме – бити расписан кад влада Србије да своје одобрење: „Чим влада да сагласност на измене и допуне годишњег пословања ЕПС за 2014, тендер ће бити расписан. У тим изменама су и ефекти санирања и отклањања штете од поплава, као и Уредба о утврђивању државног програма обнове оштећених електроенергетских објеката за производњу електричне енергије. Ту је набавка угља за потребе термоелектрана. Сагласност владе очекујемо до краја ове недеље.“ Претходно је пак министарка Зорана Михајловић изјавила: „‚Електропривреда Србије‘ је била дужна да нас много раније, а не сада, извештава о томе да ће расписати јавни позив за набавку угља. Извините, шта сте радили два месеца?!“
А ми их питамо, све заједно: Зашто нисте читали „Печат“?!
Шта је пак са осталим споменутим енергентима? (Михајловић, подсећамо: „Србији ће током зиме недостајати довољне количине струје, гаса, угља и мазута.“) Опет министарка Михајловић: „Влада Србије је донела одлуку у јуну да топлане које користе гас обезбеде мазут… Готово да не постоји топлана која је то испоштовала. Влада је такође у јуну донела одлуку да ‚Србијагас‘ крене у набавку одређене количине гаса, било да ће да га складишти у Мађарској, било да једноставно направи одређене договоре око тога. Још нема информација о томе. Сад, како се приближава грејна сезона, и како је свима јасно да 15. октобра треба да буду топли радијатори, схватамо да нам све фали. Може и сада да се набави, али овде су у питању цене енергената и однос цена енергената који нам се нуде на тржишту.“ Насупрот министарки саобраћаја и потпредседници владе, директор „Србијагаса“ Душан Бајатовић каже: „Очигледно је да неко није добро информисан. Оно што са сигурношћу могу да тврдим је да ће гаса бити.“ И наводи да је складиште гаса „Банатски Двор“ пуно, да додуше, ускладиштена количина неће бити довољна и да су припремљене три опције набавке гаса: „Прва је да од Руса купимо гас и ускладиштимо га у Мађарској. Друга опција је куповина гаса од трговаца који већ имају ускладиштен гас у тој земљи, и трећа, али најмање вероватна, јесте набавка енергента од мањих трговаца, што аутоматски диже цену.“
Шта је, из свег овог галиматијаса, неспорно? Под а) због поплава смо се нашли пред проблемом са струјом; под б) исушивање копова није почело на време; под в) набавка угља и гаса још није започела, иако смо на прагу зиме. Што све заједно значи да рестрикције струје, буде ли их, не треба да нас зачуде.

ЖЕЛЕЗНИЧКИ ЧВОР И пре него што пређемо на питање (не)одговорности за могуће рестрикције, окренимо се брзим пругама Србије. Вест је минуле суботе гласила да је влада Србије препоручила Скупштини „Железница Србије“ да смени извршне директоре Светозара Ћапина и Предрага Јанковића због кочења реализације руског кредита за рехабилитацију пруга; додатак вести, да је такву препоруку влада усвојила на предлог Министарства грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре, министарке Зоране Михајловић. „Директан, али не и једини разлог“ оваквог предлога министарке Михајловић, како је такође наведено у саопштењу, била је одлука споменуте двојице да, уместо да потпишу подуговоре у оквиру Анекса 2 Уговора о руском кредиту за српске железнице, распусте Пројектни тим и Радну групу за преговоре о реализацији руског кредита, чиме „ти људи“, речима надлежне министарке, „коче инвестицију од 800 милиона, јер ниједан други анекс не може да се реализује док се ово не потпише. И они су тога савршено свесни“.
Међутим, да ли је то довољно да похвалимо агилност министарке саобраћаја? Погледајмо шири контекст. Њена препорука, наиме, јесте уследила после оног потеза Ћапина и Јанковића, али је заправо уследила после разговора које је имала са Владимиром Јакуњином, директором „Руских државних железница“, после којега је он чак и јавно проговорио о сукобу са „неким руководиоцима српских железница“, јавно изражавајући и очекивање да надлежна министарка одреагује: „Српске железнице нису потписале допунски Анекс 2 Уговора. Мада смо више пута разговарали о свему и све усагласили. Надамо се подршци ресорне министарке… Цена је усаглашена. Преговарали смо и пристали на смањење вредности овог пројекта за 5,6 милиона долара… Неки руководиоци српских железница без оправданог разлога говоре о новом смањењу цена. Ми на то нећемо пристати.“ Штавише – и опет оно тек сада – министарка реагује тек сада, иако је Анекс 2 потписан још у марту; од тада се чека потписивање ових подуговора.
И још више од претходног штавише, ова двојица – Ћапин и Јанковић – већ су били у средишту скандала почетком августа, када су у истом дану и изабрали Ћапина за генералног директора „Железница Србије“ без знања владе Србије, и опозвали ту одлуку по налогу Министарства саобраћаја. Шта их је после тог скандалозног потеза оставило у Одбору директора „Железница Србије“, шта их је оставило у прилици да (и даље?) коче руски кредит? Све је утолико занимљивије што се то изненадно именовање догодило баш у дану у којем је бизнисмен Милан Беко требало да се обрати јавности после понуде премијера Александра Вучића да „Железнице Србије“ извуче из кризе, и још занимљивије зато што министарка Михајловић сада (у недељном интервјуу „Политици“) на констатацију да „премијер Вучић, чини се, мисли да је Беко тај човек који би био добар за ‚Железнице‘“, одговара „није ми познато да он то мисли, нити сам чула да је тако рекао једног јединог тренутка“, иако је сам Вучић у Скупштини Србије 31. јула рекао да је његова – Вучићева – идеја била да Милан Беко преузме дужност директора „Железница Србије“…

ОДГОВОРНОСТ БЕЗ ОДГОВОРА Тако да је тешко, заиста тешко отети се утиску да се иза сцене, а у вези са „Железницама Србије“ и примамљивим (за многе примамљивим, много је то пара да се њима располаже) руским кредитом, дешава много шта што се у јавности не види. И поставља се питање да ли би смена Ћапина и Јанковића била затражена да се Русима нису баш толико замерили? И кудикамо важније питање, да ли би се њих двојица баш на своју руку усудили да закоче толико важан државни пројекат?
Ова питања остају без јасног одговора. Као што без одговора остаје и питање предстоји ли нам зима мрака, хладноће и рестрикција. Баш као што без одговора остаје и питање ко је за то одговоран, при чему министарку Михајловић не треба сматрати много мање кривом од оних којима она данас дели лекције – од министра Антића, преко директора Бајатовића до в. д. директора ЕПС-а Александра Обрадовића – јер је макар те јавне лекције могла да им подели раније, кад је још и било неке шансе да се за зиму припремимо боље. Овако, буде ли зима оштра и не буде ли (довољно) струје, цех ћемо платити сви ми преко сопствене грбаче, и што је још и горе, судећи по свим досадашњим, бројним а уз то и невеселим искуствима, нико за то неће бити крив јер ће кривци међусобно пребацивати кривицу тако да нико због ње неће одговарати.
И тешко да ће ико ставити на папир једначину која нам се смеши, а која ће показати да ће уштеда од смањења наших плата и пензија, због јавашлука и криминалне намере неодговорних а надлежних, у доброј мери бити поједена увозом струје и енергената, којега можда није морало да буде, и изгубљеном добити „Железница Србије“, и ко зна чиме све још што сада не видимо тако очигледно, а што нам свеједно немилице крчми буџет, и кућни и државни. И још ће од нас после свега затражити и нове уштеде на себи, јер ове досадашње, ето, нису биле довољне…
Сва ова прича, иначе, има и још једну, узгредну димензију. На крају, ако нам се издогађа све ово што невесели прогнозирамо као могуће, кривица неће бити приписана ни Зорани Михајловић, ни Душану Бајатовићу, ни Александру Антићу, ни Александру Обрадовићу… већ премијеру Александру Вучићу. Зато што им је дозволио да, такви, дођу на места која заузимају, и зато што је дозволио да се у јавности стекне уверење да се баш он баш за све пита. Но, то је већ његов проблем. Нажалост, наши ће проблеми, ако нам се небо у наредних шест месеци не смилује, бити много већи. И неће после тих шест месеци престати.
[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Jos jedno medijsko prepucavanje umesto konkretne odgovonost za necije neznanje,
    nemar,javasluk…I opet gojenje praseta uoci Bozica.Ispasce da su jedini krivci
    Tamnava i Kolubara jer nisu ispostovale obavezni smer i krenule u „rikverc“.
    A,sta je,molicu fino, uradjeno na polju preventive u cilju sprecavanja da se kopovi ne
    pretvore u slivnike? Sta su,osim medijskih nastupa, uradili svi ovi prof.dr.- bivsi clanovi
    Upravnog odboraEPS, savetnici i ministri za energetiku,njenu bezbednost i efikasnost,
    ekolosku zastitu…da ovaj narod zimus ne cvokoce i pocne da se seli u zemunice ili,
    z(n)apustena,rudarska okna ?Sto bi i Brisel,zasigurno, pozdravio kao veliki napredak
    na putu vracanja prirodi.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *