Почетна / Свет / После референдума у Шкотској: Без развода и без љубави

После референдума у Шкотској: Без развода и без љубави

Шкотска је на прошлонедељном референдуму рекла своју реч: Шкотланђани су одлучили да остану у унији старој три столећа, али је плебисцит пустио духа из боце и отворио „хиљаду питања“, међу њима и главно: Шта ће да буде са досадашњом Великом Британијом и колико ће још да траје оно што је од 1707. било Уједињено Краљевство?

За „Печат“ из Лондона Дејан Лукић

Поборници уније на Острву славе победу. Има победа уз које не пристају славолук, фанфаре и тријумфални марш. И ово је „победа“ којој се препоручују контрола емоција и уздржаност све док не одговори на „хиљаду питања“. Чињеница да је нешто више од милион и по Шкота гласало за одлазак из уније (наспрам два милиона који су били за останак); факат да је, на пример, највећи шкотски град, Глазгов, гласао за отцепљење; податак да су, у изборној ноћи, у Вестминстеру већ били припремили опроштајни говор и факат да су, у очајничком покушају да спасу заједничку државу, већ били извукли и последње резерве барута, говоре о драми која сада очекује Уједињено Краљевство.
[restrictedarea]

ПОСЛЕДЊЕ РЕЗЕРВЕ БАРУТА? Дванаест дана пред референдум, три најтежа калибра униониста, премијер Дејвид Камерон, његов коалициони партнер у влади, лидер либерала Ники Клег и вођа опозиције Ед Милибанд (лабуриста) заборавили су све међусобне размирице и панично изашли са брже-боље сроченим обећањем да ће Шкотска добити „ведро време и сјајну месечину“ − брда и долине неограниченог одлучивања о сопственим стварима, само ако на референдуму гласа против раскида са унијом. Некадашња британска империјална моћ је ионако на заласку и одлазак Шкотске са трећином становништва заједнице био би напросто крај империјалног сна, који и данас тиња на Острву.
Историјски, раскид са унијом готово никада није имао међу Шкотима подршку већу од једне трећине бирачког тела. У скоро стотину анкета, од јануара до септембра ове године, само три истраживања су сугерисала како „да“ за отцепљење има предност, мада минималну. А онда је анкета објављена шестог септембра изазвала експлозију у Лондону − сецесионисти су прешли у вођство са два процента предности (51:49). Она је објављена у Мардоковом „Сандеј тајмсу“ и упалила је све аларме у Вајтхолу.
Не чекајући ни часа, тројица лидера највећих партија − Камерон, Клег и Милибанд, учинили су оно што сваки партијски вођа чини у оваквим ситуацијама: извукли су на положаје најтеже базуке и убацили у битку сав расположиви новац. Тројка се растрчала уздуж и попреко по Острву. Из резерве су активирани сви кадрови способни за борбу, чак и бивши премијер (лабуриста) Гордон Браун (Шкот) извучен је из политичке самоизолације, заједно са целом серијом већ заборављених политичких имена.
Три дана пред референдум тројка је обећавала Шкотима да ће добити аутономна брда и регионалне долине, само ако кажу „не“ отцепљењу. Биће им активирана и такозвана „Барнет формула“, по којој из државне касе Шкотска добија 1.600 фунти по глави становника више него што имају порески обвезници у Енглеској. Овај „слаткиш“ би државну касу коштао 4,5 милијарди фунти годишње − 45 милијарди у следећој декади. Британија јесте у режиму стезања каиша и кресања потрошње, али ово је игра „ва банк“ и не пита се одакле би се оволики новац намакнуо; бројке ће да се објашњавају и правдају после референдума.
Упоредо са обећањем „ведрог времена и сјајне месечине“ ишла је баражна ватра застрашивања Шкотланђана да ће, ако оду из уније, остати без досадашње монете − фунте, без заштите моћне војне силе коју јој пружа заједничка држава и система атомског одвраћања, који би влада у Лондону изместила, заједно са нуклеарним подморницама из шкотске луке Клајд…
„Ведро време и сјајна месечина“ није, дакле, само новац који је Шкотланђанима обећан ако буду гласали како треба, у игри је много више и за ову прилику, сасвим конкретно: на брзу руку сачињен је план о „невиђеној“ аутономији Шкотске. Већ у новембру добија такозвани Бели папир, а у јануару нацрт новог уставног закона. У њима ће да буде, црно на бело, цео пакет преношења свих могућих овлашћења на владу и парламент у Единбургу − на секторе пореске политике, социјалног и здравственог осигурања, потрошње итд. – „ведро време и сјајна месечина“ на готово све изузев сектора одбране и спољне политике.

АКТИВИРАЊЕ ЛОТИЈАНСКОГ ПИТАЊА И Шкоти су се − неки преплашени, неки убеђени − опирали за останак у унији, али већ следећи дан после референдума није баш личио на дан пре референдума. Истина, Камерон сутрадан потврђује да ће да одржи обећање, али… И овде почиње прича о томе колико је референдум био спас уније, а колико почетак битке за неку нову-стару Велику Британију.
Шкотски парламент ће, каже Камерон, добити веће могућности да одлучује о судбини Шкотске, али пре него што то добије, мораће и Енглеска, заједно са Велсом и Северном Ирском, да добије своје. У центру заврзламе је такозвано питање Западног Лотијана, на које нема одговора још од 1977. када је и постављено. А питање је: Зашто − како предвиђа формула − шкотски посланици из шкотског Блекберна у Западном Лотијану могу да гласају у Вестминстеру о законима који се тичу искључиво Енглеске, а енглески посланици из енглеског Блекберна немају та иста права у шкотском Блекберну?
Систем је био уведен да би се спречила доминација најбројније и најјаче чланице уније, Енглеске: Лотијанско питање је у протеклим деценијама било стављено на лед, али га је референдум сада активирао. Реч је, заиста, о експлозивној направи која треба да се деактивира и покаже где, заправо, леже и где ће да буду стварна власт и моћ у Уједињеном Краљевству после овог референдума.
Камерон, даље, каже Шкотима да ће свој део обећања о „ведром времену и сјајној месечини“ да испуни, али пре тога земља мора да исправи, по њему, „критичну неправду у нашем уставном поретку“. Другим речима и директно: ако шкотски посланици у вестминстерском парламенту могу да гласају о енглеским законима, енглески посланици морају да имају право гласања о шкотским законима.
Како да се ово изведе без даље фрагментације Велике Британије, једно је од ових „хиљаду питања“ после референдума. Један блок у Камероновој Конзервативној партији нема дилему и има предлог − енглески парламент. Не могу Шкоти, према њиховој тези, да добију нешто за ништа: да стари, превазиђени систем и даље фаворизује Шкотску, поготово сада када је „једва“ гласала да остане у унији. „Енглеско питање је било рупа у срцу наше демократије“, слаже се са Камероном „Мејлов“ колумниста, Питер Хичинс, а последње испитивање јавног расположења, објављено одмах после референдума, показује још и масовно противљење да се Шкотској одваја додатни новац и омогући додатно независно одлучивање као референдумска награда, уколико истовремено Енглеска не добије свој парламент, какав, уосталом, имају већ Шкотска, Велс и Северна Ирска.
У најновијој анкети, 71 одсто испитаника не подржавају шему по којој Шкотска добија, такође, по глави становника тих 1.600 фунти више него Енглеска. Истовремено, 65 одсто учесника анкете кажу да су против тога да шкотски посланици у Вестминстеру и даље задрже право да гласају о енглеским законима. Нешто више од 59 одсто су тврдо при становишту да и Енглеска треба да добије свој парламент.
Већина Енглеза сматра да су лидери три највеће партије, Камерон, Милибанд и Клег, били једноставно успаничени када су пред референдум обећали брда и долине Шкотима само ако гласају за очување заједничке државе. Сада, после референдума, када Камерон говори да ће одржати реч, енглеска већина тражи да и они добију свој референдум пре него што још више новца потече из Лондона у Единбург, а шкотски парламент добије прерогативе који се, фактички, граниче са независном државом.
На нешто колоритнијој страни приче, око 21 одсто Енглеза чврсто су одлучили да у Вимблдону никада више не навијају за британског тениског првака, Ендија Марија (Шкот) који се минут пред референдум одлучио за очување Уједињеног Краљевства. Референдум је, истина, сачувао британски брак, али видно је да међу партнерима није остало много љубави.

КИША ОПТУЖБИ ИЗ ЛАБУРИСТИЧКЕ ОПОЗИЦИЈЕ Потврђујући да ће да се држи обећаног ако Шкоти остану у унији, Камерон се потрудио и да својеручно напише есеј (21. септембар, „Мејл“) у којем је црвена линија управо питање: Зашто би шкотски посланици имали реч о томе какве ће бити енглеске школе, како ће да се финансирају болнице у Енглеској, „како да нама они одређују пореске стопе на доходак, а да се, при томе, Енглези или Велшани не питају о таквим стварима у Шкотској или Велсу… Већ деценијама се залажем да Енглези гласају о енглеским законима: ово више не може да иде као до сада“.
На Камеронову главу одмах се сручила киша оптужби из лабуристичке опозиције, која је за то да се Шкотима гарантују дата обећања, али да се ово не убацује у пакет са захтевом за већа овлашћења енглеским посланицима, посебно не са захтевом за увођење институције енглеског парламента.
Камерон, Милибанд и Клег били су у кампањи јединствени против шкотских националиста, али се у вези са уставним променама које је покренуо референдум свако поново закопао у партијске ровове. У посебном обраћању јавности преко „Мејла“, Камерон каже да је лопта у лабуристичком дворишту: да лидер лабуриста, Милибанд, мора да се издигне изнад партијске ускогрудости и да „објасни остатку Уједињеног Краљевства зашто Енглези у Вестминстеру не могу да имају исту реч као што то, с правом, има шкотски народ“.
У централи лабуриста нема одговора, али постоји, уосталом, врло прозаично објашњење: у вестминстерском парламенту шкотски лабуристи имају четрдесет посланика; без њих, а у случају да Камеронов концепт „шкотски глас Шкотима, енглески Енглезима“ угледа светло дана, лабуристи би изгубили могућност да после следећих парламентарних избора преузму власт у земљи. Мајка отаџбина је свима на срцу, али сласт власти је нешто мало више.
Британија је сада на прагу уставне турбуленције. Више од половине Енглеза верују да ће Шкотска за дуже време остати део Уједињеног Краљевства, а само један од четири Енглеза мисли да ће се Уједињено Краљевство, ипак, распасти брже него што неки процењују. Али, то је тренутно расположење и искључиво − енглеско. Шкотска је подељена готово на пола. И да се на референдуму питала млађа генерација, испитивања сугеришу да би већ данас Уједињено Краљевство било историја. Инерција или инстинкт против сваке промене међу Шкотима старијим од педесет година продужили су живот унији. Преживела је овај референдум, али остала је нека заједничка држава која треба да се редефинише у гломазном процесу и контроверзним условима после референдума.
Британско питање је за ову прилику решено у демократској процедури, без пушке и барута. Али дух референдума је ослобођен и вибрира већ и изван британских простора. У томе је његов шири значај. Каталонија је, процењује се на Темзи, место где ће британски референдум најјаче да одјекне. Каталонци излазе на свој „шкотски референдум“ осмог новембра, мада га шпанска влада сматра „нелегалним“. Канада је следећа. Око пет милиона Канађана идентификују се као Шкотланђани: према анкетама, већина њих инклинира сецесији.
У Немачкој, „Билд“ је изашао са насловом „Шкотска остаје у Британији“, уз уздах олакшања и у нади да би овакав исход шкотског референдума могао да „спречи даље фрагментирање Европе“. Ангела Меркел је пак суздржана: „Ми поштујемо резултат“, каже, али на питање да ли је и задовољна, одговара: „Нећу да то коментаришем.“
Бриџит Кендал, дипломатски уредник Би-Би-Сија, предвиђа да ће Камеронова обећања Шкотској и уставне промене које она повлаче имати директан утицај на слабљење статуса Британије на глобалном плану: „Уједињено Краљевство се, заједно са Западом, налази већ на силазној путањи: статус Британије је већ еродирао појавом и нарастањем гиганата − Кине, Индије, Русије, Бразила.“
Исход шкотског референдума је показао да развода неће бити, али мало је шта остало и од брачне љубави, ако је тога икада и било. По речима једног лондонског коментатора, резултат плебисцита „није донео ништа ново, али ништа неће бити као што је било“.
[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *