Почетна / Колумне / Порука из 1925…

Порука из 1925…

За разумeвање доследно провокативног и разбијачког деловања дела муслиманског верског и политичког вођства у данашњој Србији веома важан мисаони путоказ је напис сарајевског историчара и публицисте Славка Калуђерчића „Политички менталитет наших муслимана“ објављен пре девет деценија у београдском недељнику „Нови живот“

Пише Дарко Танасковић

Tоком последњих двадесетак година, а нарочито од избијања „грађанског рата на национално-верској основи“ (Н. Кецмановић) у Босни и Херцеговини, много је помињано, цитирано, употребљавано, и злоупотребљавано, Андрићево чувено „Писмо из 1920. године“, у којем је Босна сугестивно и моћно дочарана као дивна земља с проклетством дубоких ендемских мржњи. Подједнако радо враћало се и докторској дисертацији великог писца и угледног дипломате − „Развој духовног живота у Босни и Херцеговини под утицајем турске владавине“, одбрањеној у Грацу 1924. године, поготово од кад је ова академска радња, проскрибована у време припремања првог издања Андрићевих сабраних дела, изванредним преводом и зналачким коментаром Зорана Константиновића у „Свескама Задужбине Иве Андрића“ 1982. учињена доступном и на српском језику.
[restrictedarea]

ПОДГРЕВАЊЕ СТАРЕ МРЖЊЕ Овога пута бисмо пак о једној заметнутој поруци, и поуци, из 1925. године, а која за разумевање доследног провокативног и разбијачког деловања дела муслиманског верског и политичког вођства у данашњој Србији није мање релевантна од Андрићевих књижевних и мисаоних путоказа. Реч је о напису „Политички менталитет наших муслимана“, који је 10. јануара 1925. године у београдском недељнику „Нови живот“ објавио сарајевски историчар и публициста Славко Калуђерчић (1890 – после 1941). Један од седам синова много познатијег Стеве Калуђерчића (1864−1948) рођеног Сомборца, просветног радника, народног просветитеља и српског националног трибуна у Босни и Херцеговини, активног међу оснивачима „Босанске виле“, Славко је био професор историје у сарајевским и бањалучким гимназијама. После Првог светског рата укључио се у обнављање Српског културног друштва „Просвјета“, у чији је Главни одбор био два пута биран, а сарађивао је у неколиким сарајевским и београдским новинама и часописима. Запажен је био његов прегледни уџбеник „Историја Југославије“ за више разреде средњих школа (1934). Мало се ко данас сећа овог вредног, али и изразито скромног просветног и националног посленика. Наша реалност из 2014. и његов оглед од пре девет деценија дају нам прилику да га се сетимо.
Калуђерчићев чланак почиње констатацијом: „Врло је нужно проговорити на овоме месту о политичком менталитету наших Муслимана (с великим почетним словом!) који се много ослања на традицију и веру. Од ње живи и она му је у крајњем случају и једина душевна храна.“ Следи својеврсни резиме политичке историје муслимана Босне и Херцеговине, беговског немирења с реформама Високе порте и аустријског „вештог маневрисања“ ради њиховог придобијања за себе, да би се потом прешло на предочавање друштвених, политичких и идејних промена у муслиманској средини после 1918. године, укључујући и врло брзо избијање на површину „нових нараштаја из грађанских слојева“. У закључном делу огледа, који је и најзанимљивији, Калуђерчић, између осталог, пише: „Они траже ослона у масама потпирујући верски фанатизам и подгревајући стару мржњу /…/ Са Србима су били у вечитој борби, а и вера их дели. Срби су се увек борили против Цариграда и Турске, зато у њима не гледају браћу, на што их и прошлост упућује /…/ Што се више шири и подгрејава стара историјска мржња између Срба и Муслимана, тим су јачи темељи Југословенској Муслиманској Организацији. Добри познаваоци психе широких маса, распирују и искоришћују негативне стране у политичке сврхе, што значи да су врло лоши политичари, јер не рачунају са стварношћу и не гледају у будућност. Ласкањем најнижем инстинкту маса не могу се дуго одржати на кормилу народа у данашњим политичким приликама. Задојени су политичким васпитањем Аустрије, а у политици тера их напред само мржња на Србе, и то ће их упропастити. То је негативна политика, а тим правцем не може ићи цео један народ. Мораће народ потражити и позитивне резултате од својих вођа. То ће време морати доћи врло брзо /…/ Ова нова генерација за врло кратко време дограбила се водства и неспособна је да иједан позитиван резултат покаже, јер ласка најнижим инстинктима маса и боји се стварности. Народ већ опажа негативан правац својих нових вођа, опажа њихов деструктиван рад, који може шкодити не само држави, него њима много више. Данашње политичке прилике, национално васпитање, социјално економска питања траже позитиван правац и рад, а то могу наћи само у заједничком раду и споразумевању са Србима.“

ОПОМЕНА НА РАСКРШЋУ Беше то далеке 1925. године, а као да је написано данас. Калуђерчић је био радикал. Радикали, а и Срби, данас су нешто друго. Променили су се, набоље или нагоре, ко би то знао… Али, променили су се… А муслимани који су национално постали Бошњаци? Јесу ли то баш они исти из 1925? Зукорлић и његови истомишљеници очигледно верују да јесу и да им „добро познају психу“, па се служе опробаним методом ширења страха од комшија и распиривања мржње према њима, провидно се, тобоже, обрушавајући само на „државу“, „политичаре“, „Београд“… Ваља се искрено надати да греше и да се од 1925. ипак нешто на сопственим искуствима, и грешкама, научило. Муслимани често наводе курански ајет: „Алах неће променити стање једног народа све док тај народ не промени себе.“ Неспоразуми и поделе међу њима рађају се из различитог схватања те нужне промене. Напред или назад, с другима или против њих… Данас су, и код нас и у свету, гласнији и одлучнији они који вуку назад и нагоне против других. Муслимани који другачије мисле и осећају не би смели дозволити да их та халабука још дуго надгласава и заглушује. У противном, исламофобија, о којој се толико говори, и претерује, од предубеђења ће постати логично реаговање, па онда условни рефлекс, што би слутило на превелику несрећу. За све…
[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *