Почетна / Култура / Помало тајанствена вајарка

Помало тајанствена вајарка

Јубилеј двадесет пет година рада Љиљане Антић није само повод да се промисли њено обимно дело већ и да се постави у историјски контекст постмедиалне сцене којој припада

Пише Дејан Ђорић

Mного тога у нашој ликовној култури пада у заборав и нестаје без трага и гласа; уметници одлазе заувек, дела и документа се расипају, па су често овакви чланци једино што остане. Зато је важно указати на сваки међаш на путу наше уметности од праисторије до постисторије, од Лепенског вира и Винче до група као што су „Медиала“ и „Магнет“. Јубилеј двадесет пет година рада Љиљане Антић није само повод да се промисли њено обимно дело већ и да се постави у историјски контекст постмедиалне сцене којој припада. Цртежи, слике и скулптуре ове уметнице блиски су духу групе „Магнет“, коју је Оља Ивањицки сматрала најзначајнијом уметничком појавом после „Медиале“. У духовном и излагачком сродству са Костом Бунушевцем, Пеђом Гавровићем, Миодрагом Јелићем, Дивогом и другим представницима позног београдског ирационализма, Љиљана Антић се истакла и постала позната пре свега као вајарка. Рађене у керамици, њене скулптуре озбиљношћу и професионализмом скренуле су пажњу публике и критике (Ђорђе Кадијевић, Срето Бошњак). Уметница је након повратка из Северне Америке у нашу средину унела потпуно ново схватање рада у тој древној техници. Керамика се обично везује за примењену уметност, посуде и вазе, или досадне, неуспеле покушаје да примењена уметност изађе у поље чисте ликовности. Храбро и вешто, стварајући неке од најбољих наших скулптура у виду торза, показала је да дух дише где хоће, нису битни само техника и материјал већ и идеја. Без било какве везе са примењеном уметношћу али и са вајарском сценом, створила је дело у дослуху са великим вајарима керамичарима, у распону од етрурских, ренесансних као што је Лука дела Робија до Пикаса.
[restrictedarea] Фигуративни свет ове уметнице изражен је у екстремима, висок стваралачки израз одговара повишеним осећањима или продубљеним духовним стањима. Вајајући ратнике и ратнице светлости, богиње, митске фигуре, често из индоевропског пантеона, хероје и хероине, јунаке и лепотице, мудраце и чаробнице, скулптуру је довела до експресионизма парадоксално крајње прецизно оствареног. Поједина дела су примери могућности усредсређења на форму, медитативног или мистичног карактера, потраге за духовном, тачније оностраном лепотом. Жене обучене у светлост по библијској визији, или као Дафне у античком миту претворене у биљку, навеле су вајарку да се изражава крајње поетично али нимало слабашно. Доводећи скулптуру до скоро сурове појавности па и располућености, она зна да ликовно дело поред нежног мора да има и нечег тврдог, мушког у изразу, храброг или грубог да би било потпуно у јединству супротности. Њене богиње, маске, лица и оклопи имају површину налик кожи игуане, у дело уноси велико богатство детаља, разиграност форме и боје, скоро прогнаних из модерне скулптуре. Те су керамопластике ликовне и детаљистичке, блиске сликарству, свету симболиста и сецесиониста, времену када је уметност била најпоетичнија. Реалност не мора да буде увек од овог света, Љиљану Антић занима духовни вид стварања, развој личности, магичност душе и сна, што је најчешће одбачено у рационалистичкој и материјалистичкој авангарди. По смелости да се бави несвакидашњим, формално је назадна у односу на силом садашње политике у први план доведене концептуалисте, али по уметничкој особености, визији и храбрости да ствара што жели упркос времену, испред њега је, јер је личност.
Треба оставити по страни питање да ли је уметник већи од свог дела, није ли Љиљана Антић Либра већа чаробница од својих уметнички изражених ликова, а уметност само мањи део раскоши појединих личности. Спојивши на индивидуалном и стваралачком плану етику и естетику, успела је да оствари нешто ретко, не само у нашој скулптури. Из неких мање разумљивих разлога, тродимензионална уметност у својој историји најмање је била фантастична, визионарско и магично резервисани су за сликарство, цртеж и графичке дисциплине. Ова Београђанка је међу ретким вајаркама у свету чија је уметност измаштана, необична и ирационална, а у целој нашој уметности постоји само неколико таквих стваралаца. У тој процени не узимају се у обзир бројни асамблажи, неодадаистички и неонадреални објекти, предметна уметност на трагу авангарде, већ само високо изграђен фигурални израз. Надахнута митовима, поезијом и уметношћу Милене Павловић Барили, или пребогатим светом београдске школе фантастике, великим делом склизнуле у уметнички андерграунд, ова је уметница остварила потпуно нову, оригиналну форму и идеју.
Професионална спрема тајанствене вајарке је исто тако на високом нивоу. После завршеног Економског факултета, у Сједињеним Америчким Државама дипломирала је студије сликарства и вајарства на Corcoran School of Art у Вашингтону. Професор јој је био Воја Стаменић, један од занатски и уметнички најспособнијих наших сликара фантастике у дијаспори, овде непознат, предавач и на Мериленд универзитету. Љиљана Антић је уметница која може да се поноси оствареним и у некој уметности више наклоњеној средини њен значај био би далекосежнији. За разлику од других народа, ми не знамо са чиме располажемо а још мање смо способни да то искористимо или унапредимо.
[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *