Петар ИСКЕНДЕРОВ – “Нисам приметио да смо било шта постигли…”

Питање о пооштравању антируских санкција све више и више дели Европску Унију.Све више земаља сумња у оправданост и ефикасност сличне политике према Москви. Са друге стране, заоштрава се позиција оних земаља које традиционално у стопу прате политику САД. Овакво стање објективно приморава Србију и друге земље-кандидате за приступ у ЕУ да дефинишу своје геополитичке приоритете.

На челу “проамеричке колоне” у ЕУ традиционално стоји Велика Британија, која идеју о евроатланској солидарности схвата као послушно следовање трајекторије коју је одредио Вашингтон. Како је још пре пар година правилно приметио бивши канцелар Немачке Герхард Шредер, “од Велике Британије не треба очекивати посебну заинтересовансот непосредно у европским процесима. Штавише, та земља ће наставити са покушајима да се учврсти у улози посредника при трансатланским односима чак и пе цену штете уједињене Европе”.[1]

Последњих неколико дана британски премијер Дејвид Камерон је иступао са најжешћим антируским изјавама. Он је посебно иницирао идеју да се Русији онемогући приступ систему међународних банкарских рачуна SWIFT, а што је најважније, према информацији америчког часописа TheWallStreetJournal, покушао је да “синхронизује” своју санкцијску политику са санкцијама САД – па тако и у области извоза високотехнолошких производа и наоружања.[2]Последњи захтев заоштрава сукобљавање између Велике Британије и Француске.Париз је раније од ЕУ добио потврду да се ембарго на извоз оружја у Русију не односи на уговоре који су потписани пре 1. августа 2014. године – посебно уговора за хеликоптере “Мистрал”.

Један британско-француски сукоб је довољан да се процени степен несагласности у оквирима ЕУ. “Јединства у редовима ЕУ како није било, тако га нема ни сада” – подвлачи стални представник Русије при ЕУ Владимир Чижов.[3]Није случајно тако опрезна у оценама званични представник Европске комисије Пиа Хансен, истакавши да “одлука треба да буде донета у одређеном временском периоду, од стране земаља-чланица”.[4]

Међутим, још увек је читав низ земаља-чланица ЕУ настројен против јачања антируских санкција, не видећи за то објективне разлоге. Међу њима су Мађарска, Кипар, Словачка и Чешка.Посебно је премијер Словачке Роберт Фицо уверен да су нове санкције против Русије “бесмислене и контрапродуктивне”. “Док не видимо резултате од већ уведених санкција, нема никаквог смисла уводити нове” – изјавио је премијер Словачке по окончању самита ЕУ.[5]А његов чешки колега Богуслав Соботка сматра да би се уместо увођења нових антируских санкција, “ЕУ требала бавити тиме како ће се окончати њена дипломатска активност по питању решавања кризе у Украјини”. Према његовом мишљењу Брисел треба да “у потпуности ревидира стратегију ЕУ, зато што сада те санкције не изгледају успешне”. “Нисам приметио да смо било шта постигли” – додао је шеф чешке владе.[6]Притом је даље продубљивање сукоба између Брисела и Москве оптерећено реалним губицима, сада већ за сваког Европљанина – узимајући у обзир руске испоруке енергената. А садашњи грозничави покушаји да се те испоруке замене и Русија истисне са европског гасног тржишта, су неодрживи.

Дипломатски извори у Бриселу потврђују да руководство ЕУ није у стању да увери опоненте антируских санкција да промене своју позицију. “Према резултатима дискусије постало је јасно да Чешка, Словачка, Мађарска и Кипар имају своје примедбе по питању проширења санкција” – рекао је европски дипломата који је желео да остане анониман.[7]

Последњих дана су и из САД зазвучали нешто умеренији гласови. Како истиче Џон Мишајмер, аналитичар часописа TheForeignAffairs“САД и њени европски савезници сносе добар део одговорности за кризу. Корен проблема постало је ширење НАТО  – кључни елемент шире стратегије за извођење Украјине из руске орбите и њено зближавање са Западом. Значајну улогу такође игра и проширење ЕУ на исток и подршка демократским процесима у Украјини од стране Запада, чији је почетак означила “наранџаста револуција” 2004. године. Од средине 90-их година руске вође упорно су се противиле ширењу НАТО на исток, а последњих година јасно су стављали до знања да неће гледати спокојно како се њихов стратешки важан савезник претвара у бастион Запада. За Путина је незаконито свргавање демократски изабраног и проруски настројеног председника Украјине, што је он правилно назвао “превратом”, постало је последња кап која је прелила чашу”. “Украјинска криза показује да је “реална политика” и даље актуелна и ризично је игнорисати је. Америчке и европске вође нису успеле претворити Украјину у бастион Запада на границама Русије. Сада, када су очигледне последице те непромишљене политике, инсистирати и даље на њој биће још већа грешка” – сведочи TheForeignAffairs.[8]

Тако да је Европској Унији већ одавно време да уместо одмотавања спирале санкција почне са реалним покушајем оздрављења Украјине у тесној сарадњи са Москвом. А Србија и друге земље-кандидати треба да из украјинске кризе извуку поуке за себе – по питању праведности и адекватности Европске Уније.

 



[1]Шредер Г. Решения. Моя жизнь в политике. М., 2007. С.315.

[2]The Wall Street Journal, 30.08.2014.

[3]ИТАР-ТАСС 31.08.2014 16:06

[4] ИНТЕРФАКС 01.09.2014 15:24

[5]ИНТЕРФАКС 31.08.2014 08:22

[6] ИНТЕРФАКС 31.08.2014 09:35

[7]ИНТЕРФАКС-УКРАИНА 31.08.2014 03:35

[8]http://inosmi.ru/sngbaltia/20140902/222742551.html

“Фонд стратешке културе” (srb.fondsk.ru)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *