Почетна / Документи / Одломци из Дневника: НЕПИСМЕНИ И ПИСМЕНИ

Одломци из Дневника: НЕПИСМЕНИ И ПИСМЕНИ

Неписменима је довољно рећи да је НАТО стигао пред двери руске државе, да би разумели о чему се ради. Поменете ли неписменом човеку да је Русија припојила Крим, он ће вас у чуду запитати: „Па зар Крим није одувек био руски?“О збивањима на Мајдану и на југоистоку Украјине једино писмени имају неких недоумица

Пише Милован Данојлић

Поводом светског Дана писмености сазнадосмо да Србија има 17 одсто аналфабета. Много, мало, или нормално? Зависи из које се тачке гледа, и према чему се самерава. „Од двадесет и пет хиљада људи, колико их је било у Карађорђевој војсци, вели један писац, само је један знао писати, али му то знање није било ни од какве користи, јер није било никога ко би могао прочитати оно што он напише“, наводи Тихомир Р. Ђорђевић у једном чланку. Неписмени су се борили под неписменим Црним Ђорђем, и неписменим књазом Милошем, без подршке Европе, не хајући шта она о њиховој борби мисли, али су знали шта им је неодложно чинити, и остварили су велики циљ. Њихови писмени потомци су, на истом бојном пољу, много неуспешнији. Знам, неписменост је велико ограничење и крупан недостатак (избегох реч хендикеп!) али она има и једну предност. Аналфабета иде право на ствар, на суштину суштине, не цепка длаку начетворо. Устаници с почетка прошлог века знали су како се зове оно што им је битно: дисали су и гинули за слободу.
[restrictedarea] Памтим време у коме би овакав постотак грађана искључених из културне заједнице деловао као ружно откриће, као мали скандал и упозорење да „нешто треба предузети“. Наш се однос у тој ствари променио, постали смо равнодушни, ни са које стране не очекујемо спасење, ништа нам није важно, а писменост понајмање. Незапосленост је општа мука, а слепи код очију (каква стилска фигура!) лакше носе своје бреме, држе га за подразумевајућу животну невољу. Они су у ближем дослуху са природом ствари, знају да ником ништа није унапред обезбеђено, него се ваља борити за сваки залогај хлеба и сваки удах чистог ваздуха. Да, некад сам сажаљевао неписмену сабраћу, уверен да су на великом губитку, а данас, поред топле наклоности, према њима гајим и нешто зависти. Богме су се добро досетили како да окрену леђа епоси у којој ми, читаоци новина, свакодневно губимо живце. Право говорећи, главна опасност за мир међу земљама и народима долази од писмених. Они угрожавају опстанак културе и свих вредности до којих ми је стало. Не сви, дакако; знатна већина, свакако… Они се башкаре у брлогу просташтва, алавости и лажљивости. Они нас, од пре неког времена, убеђују да се Запад у Доњецку брани од руске агресије. Неписменима је довољно рећи да је НАТО стигао пред двери руске државе, да би разумели о чему се ради. Поменете ли неписменом човеку да је Русија припојила Крим, он ће вас у чуду запитати: „Па зар Крим није одувек био руски?“ О збивањима на Мајдану и на југоистоку Украјине једино писмени имају неких недоумица. Њихово је памћење кратко, док сећања неписмених сежу у дубоку ноћ времена, до Хитлера и Наполеона, па и даље, до монголских најезда.
Двадесети век, из кога једва изиђосмо живи, увео је формалну писменост, то јест, обученост у препознавању слова. Притом није важно шта се пише, нити се превише мари за садржај одштампаних штива. Таква, механичка описмењеност нанела је већу штету културним идеалима и стандардима од старе, честите неписмености која се држала сопствених, природних оквира и мерила, наслеђених знања и обичаја. Природна памет здравије просуђује од полуписменог, недоученог или преученог човека. Јалова писменост је унела збрку у простор самородног духовног остваривања, замаглила границу између виших тежњи и ниске животне основе. Врхови су посрнули, дно се незнатно уздигло. Демократизација писмености дала је занемарљив допринос ширењу врхунских дела књижевности, филозофије и хуманистичких наука. Била је много успешнија у наметању вулгарности и производа масовне културе.
Отуда равнодушност с којом данас примамо вест да нам је сваки шести суграђанин неписмен. А било је време кад сам с тугом и саучесничком забринутошћу замишљао психичко стање човека који, у шетњи Кнез Михајловом или преко Теразија, није у стању да прочита ниједан натпис, назив хотела, продавнице и кафане. Јадник, мислио сам, Марсовац залутао на планету Земљу и у државу Србију. Данас завидим таквом шетачу. Београд, вајна престоница ћириличке писмености, преплављен је латиницом и отпацима енглеског језика којих се и Британци грозе. Globish је божија казна за вишевековна колонијалистичка искушења. Неписмени шетач кроз данашњи Београд је у повлашћеном положају, не примећује срамоту у коју смо се драговољно срозали. Латиничко писмо је раширено и међу мојим необразованим сељацима. И они латиницу држе за инструмент виших културних тежњи, док родну ћирилицу доживљавају као тужни прежитак прошлости и жиг заосталости. Да ћирилица нешто вреди, не би је просвећени латиничари, с оне стране Дунава, чекићима затирали и у главу убијали.
И ово је један од резултата прошловековне борбе за општу, свенародну описмењеност.
Кад се сетим с каквим се заносом, године 1945, кренуло у акцију против аналфабетизма! Важност искорењивања неписмености ишла је упоредо са чишћењем воћњака и шума од губаревих јаја, вођена је са истом енергичношћу. Неписменост је осуђивана као назадњачки политички избор, као мрља на светлом лицу социјализма. У кампањи су се истицале чланице АФЖ-а. Моја мајка је, док су још трајале ратне операције, стекла леп углед међу старијим и младим женама, пишући писма мужевима и синовима на одслужењу војног рока, и подгревајући љубавни жар у растављеним срдашцима. А знала је да накити, да изрази оно на шта се њене неписмене друге не би лако усудиле, онако како њој, изнуреној од пољских радова и пет порођаја, нико никад није писао, а како је, можда, прижељкивала да јој се људски створ обрати.
И онда се свет описменио да би се, ваљда за трајања транзиције, делимично расписменио, уколико, међу ових 17 одсто, нема оних који су се у другој половини прошлог века били притајили, да данас, кад свакојаке ружне истине испливавају на површину, и они дигну главе. Доста су се стидели, сад за то нема разлога. Што се тиче лепе књижевности, она од демократизације писмености ионако није видела велике вајде. Формална описмењеност се задовољавала читањем таблоида и реклама, попуњавањем банчиних чекова и тикета спортске прогнозе, те изучавањем упутстава за производе беле технике. Виши облици писања данас, као и у 19. веку, упућени су на изабране, који су процентуално нешто бројнији, али су теже видљиви. Између добре књиге и захтевног читаоца нагомилао се штампани крш; поставши сваком доступна, слова су се одала лаком животу и проституцији.
Примерену употребу овакве, некорисне писмености налазимо на Интернету. Тамо сваки докоњак и злобник може пустити у свет какву му драго гадост, клевету или претњу па је, брзином светлости, дотурити милионима других беспосличара. Торокуше и аброноше које су, рукама обгрливши авлијски плот, пањкале комшинице да би убиле смртну досаду, данас твитују. Уместо шапутања у поверењу, сад се служе блоговима и face-book-ом. Поред личних освета и компромитовања јавних личности, те наношења штете привредним предузећима, преко Интернета се, у згодном тренутку, може најавити нуклеарни рат, или смак света. Демантији стижу прекасно, лаж је бржа од истине. Од ње, као што рече онај нацистички хуманиста, увек нешто остане.
Техника напредује геометријском, а људска свест аритметичком прогресијом. Па опет, не треба губити сваку наду. Новоописмењени су, засад, прокрчили прашуму слова. Остаје им да их повежу у речи, чијом се тачном употребом освајају смисленост живота, и слобода.
[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *