Одломци из Дневника: НА КРАЈУ ЛЕТА

Немачки окупатор је, 1941, наложио да све националне установе наставе с радом, е да би се одржао привид нормалног стања… Комунистички властодршци су, такође, били свесни важности Задруге те су, уз незнатне идеолошке противуслуге, обезбеђивали њено напредовање. Једино је либерални капитализам, у домаћој, дивљој варијанти, на путу да СКЗ пусти низ воду

Пише Милован Данојлић

Лету се ближи крај. Врућина се устаљује; стоји, као нешто што се затекло на земљи па се, немајући куда, постепено у себи гаси. Јутра су тиха, ваздух је очврснуо. Тај, довршени мир понекад наруши туп ударац крушке која склизне између проређеног лишћа и лупи у ледину. Најчешће се размрска: отвори се за земаљски живот. Часак касније нагрну осе и пчеле, као да је плод само за њих нарастао и сазревао, па им, као наручен, пао с неба.
Смењују се призори широког, нежног умирања, у видљивом, и у сећањима.
*
После вишемесечног лудовања, година се враћа у утврђени ток. По заласку сунца, ваздух добије боју печене цигле. Седећи на кућном прагу, препуштам се свеобухватним и лагодним домишљањима. Као да сам се обрео на некој другој планети, полуобасјаној зрацима из непознатог светлосног извора. Сумраци су отворени за до јуче непознату свежину, ноћи су испуњене необичним шумовима. Пухови и веверице склањају храну за зиму, крију је од целог света, а кадикад и од себе, па остане неискоришћена. У дрвари сам нашао гомилицу недирнутих лањских ораха, у вајату прегршт сасушених шљива. Таван изнад моје собе се претворио у право тркалиште. На махове ми се учини да је оно, што ваљају преко греда и талпи, необично тешко, да премашује снагу упорне животињице: помери терет за педаљ-два, уз тресак који одјекне као ударац у бубањ, а онда се примири, ваљда скупља снагу да настави посао.
[restrictedarea] *
Дошао сам почетком маја. На рубу шуме, и у хладовини крај врзине, осећала се крепка пролећна студен; сад, са првим данима септембра, на истим местима бризга јесења мрзлина. То су две врсте студени, и термометар их, у својој чиновничкој објективности, не разликује. Виђен из тог угла, и човек је пука материјална појава, из реда звери, каменова и шумских стабала. Субјективно искуство нас учи да пролеће поседује сопствену, самородну хладноћу. Њу излучује сама флора, она се диже из траве, из крошњи, из накислих ораница; њу даноноћно производе подземне вегетативне творнице, а стара дрвета је, заједно са хранљивим соковима, испумпавају из утробе земље. (По сто литара течности на дан, како негде прочитах.) Свеже олистала шума дахће од тешке, хлорофилне студени; кад изиђе на чистину, човек одахне. Пролећни назеби су жилавији од зимских: пећи се више не ложе, а ватра би нам, неких вечери, била пријатнија него у јануару.
Јесења хладноћа је прибранија, зрелија. Приближава се неодлучно, као да се враћа из обамрлости, пристиже из дубодолина и јаркова на крају варошице, и увек је привремена, у пролазу. Ваља јој далеко путовати, до децембарских мећава и божићних сувомразица. Задрхтимо, не од њене жестине, већ од онога што издалека најављује. Даљине обамиру у провидној измаглици. Мора да је у једном сличном, влажном предвечерју, Р. М. Рилке испевао стих (наводим га по сећању):
Ко сада куће нема, никад је имати неће.
Стих се може узети као неутрални исказ, готово као малограђанско ликовање над туђом муком; а може се доживети на сасвим другој равни, и тада у нама изазива појанство бескућништва и радост сурвавања ни у шта. Тешко ће га разумети неко ко није искусио слатку језу скиталачког изазова, посебно сласну кад се пустоловина призива у кишној ноћи, крај топле собне пећи.
*
Из села сам се удаљавао ретко и нерадо, онда кад сам морао. Два-три пута „књижевним послом“ – ишао сам у Никшић, Врбас и у Ваљево, и неколико пута у Београд, због Српске књижевне задруге, у чијем Управном одбору словим као председник (почасна, неплаћена дужност). Рођена у последњој деценији 19. века, Задруга је упловила у пусту земљу 21. века у потпуно измењеним околностима. Задругарство је одумрло у свим областима деловања, нема га више ни у пољопривреди; Задругино чланство се осуло, добротвори се проредили, текућа Криза нема милости према овој врсти удруживања, за културну традицију нема места у берзанским шпекулацијама…
На редовној годишњој Скупштини, одржаној крајем јуна у Малој сали Коларчеве задужбине, председник Надзорног одбора се похвали позитивном нулом у финансијском пословању. То је леп знак штедљивости и часног животарења, али се с таквим буџетом не улази у плодородне подухвате, а на наручивање превода и укључивање водећих аутора не може се ни мислити. Захваљујући свом добром имену, кућа је и даље пожељан издавач, бар за оне код којих је развијено поштовање извесне баштине. Традицију, ипак, ваља непрестано учвршћивати на новим основама. Ако се не осавремењује, ако је упућена на прехрањивање из сопствених залиха, она себе гута и исцрпљује.
Ормани у којима су похрањена издања Плавог кола (преко 700 наслова!) те Савременика, Забавника, Поучника и Посебних издања, стоје као златна ризница нашег издавалаштва. Првобитни замах је био тако моћан да се његово дејство и данас осећа. Било је то време кад су чланство у СКЗ, као и куповина њених издања, сматрани за патриотски чин. Број претплатника изван Краљевине Србије није много заостајао за онима који су били поданици српске државе. Полуписмени деда је куповао књигу за унука, чиновници, трговци, попови, судије и учитељи здушно су улагали у здање духовног заједништва.
Састанци са високим званичницима којима сам, као беспомоћни статиста, присуствовао овог лета, молећи за подршку у злом времену, нису донели опипљива плода. Они који су имали разумевања нису имали пара, а код осталих није било ни једног ни другог. Један важан саговорник је накричивао да морамо „изићи с пројектима“. Ја на то рекох да је Задруга свој пројекат поднела године 1892; нисам сигуран да ме је чуо и разумео. Прва одредба ондашњег Правилника, исписана дирљиво читким краснописом, гласи: „У намери да потпомогне правилније ширење одабраних дела из лепе књижевности и из општекорисне поуке и да тако створи књижницу за све редове народа, оснива се друштво које ће се звати Српска књижевна задруга, са седиштем у Београду.“
Ту свечану обавезу Задруга, и поред тешкоћа, испуњава пуне 122 године.
Немачки окупатор је, 1941, наложио да све националне установе наставе с радом, е да би се одржао привид нормалног стања. Песник Светислав Стефановић се примио невеселе улоге и то је, 1944, платио животом. Комунистички властодршци су, такође, били свесни важности Задруге те су, уз незнатне идеолошке противуслуге, обезбеђивали њено напредовање. Једино је либерални капитализам, у домаћој, дивљој варијанти, на путу да нас пусти низ воду. Кажем „у дивљој варијанти“ пошто у Француској, Немачкој, Великој Британији и Северној Америци држава, преко посебних комисија, савета и националних центара за књигу, још како брине о оном делу културне и уметничке производње који нема прођу на тржишту.
*
Моји епистоларни познаници − не знам како бих друкчије назвао шачицу поштовалаца с којима одржавам везу преко писама − јављали су ми се и овог лета, па сам им, разуме се, уредно отписивао. Ваљда сам им се жалио на неуспех у одгајивању поврћа, као и на тешкоће у тражењу субвенција за драгу СКЗ. У писмима, која примих крајем августа, троје или четворо ме обавестише да су се учланили у нашу најстарију издавачку кућу. Кад бих имао три-четири хиљаде таквих познаника, проблем би био решен у најбољем, задругарском духу.
*
Са села ме је потерао први прохладан ветар. Заједно са мном, кроз капију у врху имања, истрча и неколико тек опалих листова. Брзо се уморише и остадоше залепљени на влажној стази. Наставих авантуру одлазака са надом да се вратим, и повратака са жељом да одем.
[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *