Образ и безобраз

Беседа пред Пивским манастиром Успења Пресвете Богородице на Велику Госпојину 2014.

Пише Гојко Ђого

Ко станује на овом поднебесју и на свет гледа са ове висине, „ак‘ и мало стоји“, види даље и дубље у простор и време. Без те далековидости нема визије ни сна о будућности, а без тог сна човек би био што и свако бесловесно биће. Тако продубљен поглед на свет, отежан тегом наслеђа, историје и традиције, добрано обликује и наше духовно становиште, свест и самосвест, карактер и етику, животне поступке и судбинске одлуке.

БЛИСТАВА И КРВАВА ЧИТАНКА А наша повесница је подебела. Ако игде, онда овде у Пиви и Дробњаку, у Старој Херцеговини, било би одвећ неприлично подсећати или упућивати на ту блиставу и крваву стару читанку, на странице које сведоче како о јунацима и јуначким делима, тако и о светињама какав је Пивски манастир, бар у овом раздобљу откако његови темељи подупиру наше памћење, од друге половине 16. века наовамо, од времена кад га је Саватије, митрополит херцеговачки и потоњи патријарх српски, на старом црквишту утемељио.
[restrictedarea] Ктиторов фреско-портрет, његова лична карта, поред јужних манастирских врата, заветни је образац пред којим је сваки честити Пивљанин и Херцеговац столећима самерао и огледао свој образ. Онако како је највиђенији игуман пивски, Арсеније Гаговић, обнављао, утврђивао и украшавао овај храм господњи, тако су и знаменити Пивљани, ослоњени на рамена својих предака, као на најтврђи пирг и олтар, наслеђивали високе и племените циљеве које је ваљало досегнути и бранити.
Ето зашто су свагда најскупље главе полагане у темеље нових прегнућа. „Где год крочите овом земљом могло би вам се догодити да нагазите на кости наше или туђинове.“ Херојско жртвовање за опште добро, за свету част и слободу, уписано је у геном Пивљана и целе Херцеговине, од овог завршја до хумске питомине. Има ли за то уверљивијих доказа од Принципа и младобосанских анђела чије венчање са славом и смрћу, пре једног столећа, ове године обележавамо. Већина ових термопилских Леонида одшколовано је у епској витешкој школи Баја Пивљанина, Зимоњића, Вукаловића и Стојана Ковачевића. Нигде мање колевке са више јунака, светаца и пророка. Све су то косовски баштиници небеском колајном опасани.
Ако Косово означава почетак свеколике српске несреће, као што вели Свети владика Николај, онда треба додати да без косовског јеванђељског завета никад не би могло бити оно „што бити не може“, а бивало је неретко у српској повести.
Јесте, „васкрсење не бива без смрти“, али наша историја и предање, пре и после Косова, памте доста подвижника и јунака обезглављених братском руком. Тешко је рећи да ли су били скупљи наши порази или победе. Имамо ми превише Вукашина, Вукова и Вујица, готово колико и Момчила, Обилића и Карађорђа. (П. Слијепчевић) Они симболишу два, готово једнако снажна животна принципа, добра и зла, који се од давнина укрштају у нашем националном бићу.

У ОВО НЕДОБА Изгледа да су се наши негативни јунаци у ово недоба – да се и на њега осврнем – поприлично умножили. Са ове висије и са овог освећеног места видљивија је и дубина и тежина свих наших посрнућа, омраза и раскола. Вазда ће се наћи неки митолог или мудрац да наше погубне деобе припише историјском и геополитичком удесу или косовском проклетству. Старија је ова српска наследна болест, приметили су је још византијски писци код наших далеких предака, пре доласка у ове крајеве. И добро је позната свим нашим непријатељима. Ово невреме само погодује њеном распламсавању.
Данас је наш национални корпус раздробљен, и кућа са неколико зидова президана. Десетине хиљада нас је мање сваке године. У српској колевци, на Косову, Србима је теже него под Османовићима. А ни Србима у Црној Гори није много лакше. Граница према Србији тврђа је него према Албанији. Признање окупаторске власти на Косову најтежа је српска самоозледа у новијој историји. Нови ровови, национални, идеолошки и верски, дубљи су него икад. Брат брату не иде на славу и сахрану. Нема братске љубави, има отрова у свакој чаши. Нови изданци из старог корења коровом су напучили Српску Спарту.
Искушани модел полувековног косовског прогона данас се примењује у Црној Гори. То системско „штипање“ српског народа умањује се и своди на политичке размирице, на инциденте, или сасвим прећуткује у нади да ће зло само уминути. Неће, неће ако се не лечи, рану треба лечити а не прикривати.
Острашћени и преверени нови Дукљани, осокољени деспотском влашћу, доиста, живим Србима не ваде унутрашње органе, али деле ћушке и живима не дају људски да живе. Ударају им на образ, веру, језик, писмо… Срби све више одлазе а све ређе у госте долазе. Монтенегрини или Новоцрногорци их не воле. Насупрот звучним изјавама љубави наших поглавара с обе или све три стране српских граница. Љубав се не оверава печатима, она се осећа. Има је или нема. Београдска и шумадијска младост неће, све више неће, на црногорско море. Отерало их је насиље, осионост, бесовитост, простаклук… Бајка о части и гостопримству одвећ је бајковита.

ПРИЗИВ РАЗУМУ Имам, наравно, на уму опомену владике Николаја да на Косову расту и божури и трње, али се у Грачаницу уносе само божури. Стога, с муком изговарам ове речи и пред Домом Успења Мајке Божије помињем наше јаде.
Али, ово није дување у огањ него призив разуму и сагласје са онима што се одлучно одупиру подгоричкој политичкој мимикрији и урушавању вековних етничких, етичких и културних начела и вредности српског народа. Скромна подршка оном знатно бројнијем и племенитијем делу Црногораца који добро знају ко су и шта су. Да поменемо само достојанствени чин 27, претежно никшићких професора, који су пре десетак година, не размишљајући о последицама, устали да бране свој језик и своју професионалну част. Сви су остали без хлеба, али у овим брдима образ је старији од разума, то мистично осећање је урођени нагон, оно се наслеђује колико и стиче. Од Бајове куле до Сомине никад није било покуњене главе.
Овде нико никад није бринуо само о својој њивици и кровињари, него вазда о заједничкој великој српској кући и баштини. Баш онако као што је игуман Гаговић, архимандрит херцеговачки и проигуман хиландарски, далеке 1803. године, уочи Српског устанка, у Петрограду, пред Александром I, заступао, не херцеговачке него свесрпске па и свесловенске интересе, предлажући цару ништа мање него оснивање Славеносрпског царства. А, мало касније, после узалудних молби владики Петру I да се придружи Карађорђу, Дробњаци и Пивљани, не могавши срцу одолети, на оружје устадоше сами. (П. Слијепчевић)
Призивање историје и традиције данас пред овом лавром није ламент над судбином српског народа, ни тужаљка над Црном Гором, ни укор заблуделој браћи, него блага опомена да нас дволична, вазална власт и политичка трговина у свим српским земљама не заведу да у међусобицама сасвим заслепимо и изгубимо из вида нашу националну и духовну вертикалу.
Један стари, мало познат, монашки запис, како каже садашњи игуман јеромонах Јефтимије, вели: „Бежаће манастир од воде! Бежаће и то ће бити у времену кад ће људи мислити да све могу, да све умеју и све знају.“ Побегао је манастир од воде, из долине, и са Пивског ока, са прастарих темеља вазнео се на ову висину, а да ли смо ми они што мисле да све могу, да све умеју и све знају? Ако јесмо, да ли смо се и ми као људи уздигли увис? Бојим се да нисмо. Бојим се да пут којим ходимо не води увис, него у амбис.
Нека ово, стога, буде смерна молба да се сви ослободимо паганских страсти и заједно уђемо у храм хришћанске љубави, да се покајемо и помолимо Пресветој Мајци Божијој да својом светом руком обгрли све нас и цео српски народ.
[/restrictedarea]