Почетна / Свет / „Обраћајте ми се само званично, са: Друже фашисто!“ (3.део)

„Обраћајте ми се само званично, са: Друже фашисто!“ (3.део)

Тада сам чуо како ми се шапатом обратио друг: „Серјожа, изгледа да се ми нећемо живи извући одавде. Моли се, сада нам само то може помоћи.“ Нисам очекивао такве речи свог друга, коме је раније увек била смешна моја вера у Бога, присећа са стални сарадник „Печата“, у последњем делу исповести о петодневном заробљеништву у ратом пресеченој Украјини

Текст и фото Сергеј Белоус

Вишечасовни пут ме је заморио и ја сам само заспао. Пробудила ме је вика око мене, избацили су ме из аута, бацили на колена и главу набили у асфалт. Одлучно, грубо и без формалности, као да смо некакви опасни бандити. Унаоколо се чула страшна галама барем десет војника. Детаљно су нас претресли, скинули нам обућу и чарапе, ножем исекли кошуље и стргли их, остацима су нам везали очи, а руке на леђима.
Затим нас воде сагнуте под углом од 90 степени и то уназад, држећи нас за врат, у неку полуподрумску просторију (осетило се благо спуштање наниже) и положили нас стомаком на хладан бетонски под. С обзиром на то да је већ била ноћ, температура у просторији која је личила на ћелију (касније сам напипао решетке) била је далеко од пријатне и ми смо, полуголи, почели брзо да се смрзавамо. Осим хладноће, придодао се и тупи бол који тишти у ременима и зглобовима, што је последица везаних руку у неприродном положају. „Ух, ово баш и не личи на срећан крај“, помислих, сећајући се ранијег, превременог оптимизма колега.
[restrictedarea] Положај је био убитачан. И за најмање покрете морали смо да тражимо дозволу од чувара, под чијим надзором у ћелији смо се налазили, а воду смо добијали периодично. Истини за вољу, већ после неколико сати успели смо да наговоримо војника да нам донесе мало сена да се не бисмо смрзли на леденом бетону. У то време никако нисам могао да заспим, тако су ме јако болели зглобови да ми је дошло да завијам као вук. Поред нас било је још неколико заробљеника, један од њих, мушкарац средњих година, често је молио да му ублаже муке тако што би му руке везали спреда. Не знам како, али ја сам се просто „искључио“ и заспао на неколико сати. Током следећег дана, сваки минут се чинио као вечност…
Јутро је прошло у бесмисленом мучењу, али како се ближило подне, ситуација се драстично променила. Нагоре. Могли смо да чујемо нечије лаконске разговоре из другог краја ходника, и чула су се два пуцња, а затим је неко командовао: „И овог отпишите.“
Чуло се како некога изводе из наше просторије и – опет два гласна пуцња. Ваздухом се ширио мирис гипса. Тада сам чуо како ми се шапатом обратио друг: „Серјожа, изгледа да се ми нећемо живи извући одавде. Моли се, сада нам само то може помоћи…“ Нисам очекивао такве речи свог друга, коме је раније увек била смешна моја вера у Бога.
Уосталом, ја сам у себи већ увелико почео молитву за избављење, а у глави су ми се потом јавиле мисли: „Па, не могу ја тако глупо и бесмислено да умрем. Смрт није страшна, али како ће моја мајка, родбина, другови?! Не, Бог има други план са мном…“ Подразумева се, извртео сам у глави и све варијанте бекства одатле, али дошао сам до закључка да је у тренутном стању – пошто смо били опкољени – то неизводљиво.
Војник који нас је чувао био је злобан и беспоштедан. „Ми смо грађани Украјине, ми смо само новинари“, покушавали смо да му објаснимо. „Мене то не занима“, незаинтересовано и агресивно нам је одговорио, забранивши нам да му се убудуће обраћамо. На питање да ли би нам он поштедео животе, чули смо неутешни, мрачан одговор: „Нисам баш сигуран.“ Тада сам коначно схватио, и то осећање ме није напуштало до ослобођења: докле год сам ја овде, са везаним рукама и очима, на нишану војницима, нема никаквих гаранција да ћу остати жив.

ПАТРИОТЕ И „ФАШИСТИ“ У року од двадесет минута, пришао нам је неко од старешина и обратио се чувару: „Овако, за ове се неко одозго распитивао, потребно је да иду под туш да се оперу, и руке им треба везати напред.“ Пао нам је камен са срца! „Хвала теби, Господе“, у себи сам се захвалио Богу.
„Посрећило вам се, шмекери, можда вас ипак и не стрељају“, подсмешљиво је добацио чувар, после одласка командира. И заиста, у року од сат времена одвели су нас под туш, дали нам да се оперемо, везали руке напред и променили повезе на очима. А следећег дана били смо пребачени у другу просторију, овај пут не подземну.
Тамо су нам дали да ставимо више сена, чак смо добили и флаше са водом из чесме. Чувари су бивали разни, неки доста хумани, а неки врло свирепи. Нећу заборавити доброту једног војника, који ме је водио до тоалета (јер су ми очи биле затворене!) и шапатом ми рекао:
„Не брини! Са вама ће све бити добро! Ја то знам, 99 одсто сам сигуран. О вама су већ почеле и новине да пишу, са вашим фотографијама.“
Дуго сам се смејао када сам касније, пошто смо били ослобођени, прочитао на водећем информативном сајту „Украјинска правда“ саопштење да су нас ухапсили „терористи“ (тако они називају побуњенике). Интересантно би било знати шта су на рачун тога помислиле украјинске силеџије које су нас незаконито лишиле слободе. Уосталом – епитет је сасвим коректан у датом случају, само што су заменили стране конфликта. Али шта ћете, то је у украјинским средствима масовног информисања веома честа појава. Ипак, вратимо се на тужне дане.
Неколико војника чувара нам је отворено говорило: „Ја сам украјински националиста, то не значи да сам нациста, како нас представљају на руској телевизији… Национализам, то је патриотизам, то је као љубав према девојци: своју земљу волиш више од свих.“
„Ми смо овде добровољно дошли“, почео је други. „Међу нама су скоро сви са високим образовањем.“ При томе, наше место боравка је остало тајна: нико није признао која јединица нас је заробила и под чијим руководством. Једном ми се посрећило да чујем део разговора неког војника, који је свом саговорнику објашњавао да је из „Дњепра“. С обзиром на то да су нас довде довезли припадници „Дњепр-1“, било је сасвим логично претпоставити да је то била управо њихова база.
Нажалост, нису сви према нама били пријатељски расположени. Једном нас је усред ноћи ударцима по стопалима пробудио дежурни чувар чим је преузео смену викнувши (на украјинском): „Ја не спавам, па нећете ни ви! Зашто бих само ја био будан? Хајде сви брзо да седнете! И надаље да ми се само званично обраћате: Друже фашисто, дозволите да вам се обратим!“
То је вероватно био својеврстан хумор, али нисам имао намеру да било шта запиткујем злобног војника.

СТОКХОЛМСКИ СИНДРОМ Да причамо међу собом било је, по правилу, забрањено, али понекад је било и изузетака, када би нам запали причљиви чувари. Дешавало се да чујемо врло занимљиве исповести:
„Да, истина је да имамо велике губитке, на пример синоћ је под ‚Градама‘ више од 60 наших момака погинуло… Да, то наравно не показују на украјинској телевизији… јесте цензура… и то сасвим правилна: можете да замислите колико би мајки тада дошло у војне команде, путеве би прекриле, а тада никоме не би дали да ратује! Ти сепаратисти само то и чекају!“
Међутим, више ме је изненађивао својеврстан „стокхолмски синдром“ других затвореника: тројица мушкараца средњих година који су лежали са нама у истој просторији (њима су отели ауто којим су нас возили из „Кривбаса“) – чак су се трудили да хвале украјинске војнике, ласкали су им.
„Имате тако изванредну супу, ја бих баш волео да овде останем још недељу дана! Као одмаралиште“, рекао је један од њих. (Војници су тврдили да нас хране два пута на дан, тим пре што и сами исто добијају. Тада сам и лично посумњао у дарежљивост и широкогрудост Коломојског.)
Само што је стражар кренуо да прича о будућем нападу на Доњецк, рекавши: „Мора да се бомбардује, део града биће уништен, али другог пута нема, иначе терористе нећемо истерати“, када одједном мушкарци, од којих двојица живе у предграђу Доњецка, почеше да га свесрдно подржавају:
„Да, требало би га избрисати са лица земље!“
Као изговор користили су чињеницу да су они били у много горем положају од нас, пошто су, по њиховим речима, ту доспели као заробљеници „Десног сектора“, чији су их припадници истукли и сломили им ребра.
Моји другови нису поклекли духом, чак су и правили планове за будућност: како ће се вратити после ослобођења и урадити репортажу о разним „територијалним батаљонима“. А на дијалог двојице стражара: (први) „Не љутите се на нас, само нам је наређено да вас чувамо, не дирамо вас…“ (други) „Ма они ће, чим изађу, написати о нама свакакве гадости, као и обично…“ Роман им је одговорио: „Нема никакве увреде! Вама ништа не замерамо, то је цена наше професије.“ Ја сам додао: „Не брините, писаћемо без искривљавања чињеница, тачно тако како је и било.“

ОСЛОБОЂЕЊЕ ПАЉБОМ Текао је пети дан нашег заробљеништва, претходна четири провели смо лежећи на поду, са везаним рукама и очима, што је све било веома изнурујуће. А онда поподне сам чуо како је неко у суседној просторији испитивао некога да му објасни разлоге задржавања. Испоставило се да су испитивали нашег суседа из Макејевке, који је на молбу познанице са другом пребацивао кола из Волновахе (град у Доњецкој области под контролом украјинских власти) у Кијев.
„Шта ћеш, нисте имали среће, били сте на погрешном месту у погрешно време“, смејући се, прокоментарисао је иследник његову причу. Претпоставили смо да је на крају пристигао иследник из Службе безбедности Украјине. Ускоро је дошао до нас и спокојно почео да нас испитује о нашим животима и околностима задржавања. И, ту се утврдило да је снимање избеглица из Ростовске области – противзаконито! „А зашто нисте пошли да их снимате како их примају у западној Украјини?! Зашто сте пожурили у Русију?!“, са злобом нас је реторички питао.
Радити као војни дописник и живети у Доњецкој области – такође минус; а снимати прес конференцију „терористе“ Стрелкова – то је већ смртни грех! Укратко, по његовој логици, требало би само покривати украјинску страну конфликта!
„Можда би вас и требало стрељати… Али ја убијам само на бојном пољу… Сада нећу да вам узмем живот, нисам вам га ја ни дао. Мада, када бисмо то и урадили, нико никада не би сазнао“, гунђао је и додао: „Ваше питање ће бити решено у току дана, пустиће вас, трећег нема.“
Пред одлазак се правдао, објашњавајући присутнима своју раздражљивост: „Разумете ли ви каква је сада ситуација на фронту? 79. бригада одлетела је у парампарчад, од ње скоро ништа није остало. Разбијено је неколико територијалних батаљона. Момке смо са бојног поља у деловима скупљали! Ето шта раде ти терористи!“
Чим је иследник отишао, Рома и Сергеј су почели да се кладе у то за колико и када ће нас пустити, али ја сам одбијао да им „сечем руке“. Чекајући испразно цео дан, ми смо заспали. Усред ноћи, грубо су нас пробудили и убацили у теретни део неког „пикапа“. Нама двојици су викали да легнемо на стомак, а трећег, Рому, ставили су преко нас, попреко. У том теретном делу, где смо били, седео је један војник, којем су наредили:
„Ако се само мрдну, одмах их стрељај!“
Возило се кретало по труцкавим путевима, у потпуно непознатом правцу. За неких 45 минута, по украјинском беспућу, а чинило се, и после неколико бесмислених окретања и враћања по истом путу, ми смо се зауставили.
„Први!“, зарежао је командир и Роман се искобељао из возила. „Презиме?“ „Гнатјук.“ „Скидај се! До голе коже! Лези! Пузи до јаме!“ И зачула су се два гласна, изненађујућа пуцња!
„Полази!“, раздрао се старији официр и јурнусмо даље. Још 15 минута цик-цак маневрисања и ритуал се понавља са Сергејем Бојком. Пре пуцњаве само су питали: „Ко ради за ДНР?!“
Возило је поново кренуло и за десетак минута извели су и мене, уз нецензурисане увреде и оптужбе за рад са ДНР-ом. Исте команде, све исто… Али, док сам предавао душу Богу, настала је тишина. Неодлучно скидајући повез са очију, схватио сам да сам сам, на пољани у боровој шуми. У близини се пружало језеро, а на небу су необично јако светлеле хиљаде звезда… Изгубивши све – скупу опрему, исправе, новац – ја сам био срећан што сам се на крају ипак обрео на слободи.
У то време, из срца није одлазила брига о судбинама двојице другара, али свеједно сам се надао да је све то са наводним стрељањем била само представа и да су они такође остали живи. Ускоро сам, идући по шумском путу, наишао и на ауто-пут и у тако „неподобном“ стању, тек ми је осми ауто стао. Возач је ишао у оближњи Дњепроджержинск, град удаљен 50 километара од Дњепропетровска познат као град-упориште Коломојског. Неких пет минута касније, поред пута сам приметио Сергеја Бојка, који нам је махао руком. Замолио сам возача да и њега покупимо па смо заједно наставили пут до града – схвативши да је све у реду и са Романом Гнатјуком.
Предстојало нам је да решимо још гомилу проблема, али после свега проживљеног то нас више није плашило. То је, међутим, сасвим друга прича.
[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *