Почетна / Свет / Нобеловцем на ревизију историје

Нобеловцем на ревизију историје

„Фидесова“ додела Ордена „Сент Иштвана“ славном књижевнику Имреу Кертесу у центру је жестоке полемике

Зa „Печат“ из Будимпеште Властимир Вујић

Још једна у низу ревизионистичких историјских провокација владајућег десно-конзервативног „Фидеса“ мађарског премијера Виктора Орбана догодила се 20. августа у будимској Шандор палати. Списатељској громади мађарског књижевног језика, писцу већ награђеном Кошутовом и Нобеловом наградом, почасном доктору Сорбоне, власнику књижевних награда Бранденбурга, Лајпцига, Хердера и Ханса Зала − Имреу Кертесу (84) − уручено је државно одликовање Свети Стефан Мађарски (Magyar Szent István Renddel)… И, каквих је ту проблема требало да буде – питање је које су, нажалост, поставили многи. Са самим признањем, доиста, проблема нема, али са његовом доделом – и те како има.
Некадашњи Орден „Сент Иштван“ (по владару под којим су Мађари 1000. године примили хришћанство) чији је утемељивач краљица Марија Терезија, Виктор Орбан је обновио својим другим доласком на власт 2011. године (од 1946. до 2010. поменути орден био је избрисан са списка награда).
[restrictedarea]

ХОРТИЈЕВ ОРДЕН ЈЕВРЕЈИНУ Зашто је 64 године Орден „Сент Иштвана“ (до уручења књижевнику Имреу Кертесу добило га је свега четворо људи) био строго забрањен? Из једног јединог, али историјски најважнијег (и оправданог) разлога. Пре Виктора Орбана, од 1938. до 1945. године, његову доделу по други пут обновио је – фашистички регент Миклош Хорти (само под именом „Орден Сент Иштвана“, без префикса „Мађарски“). Њиме је наградио четворицу стопостотних антисемита, од којих су двојица нацисти, а један – фашиста! Добили су их: Хитлеров фелдмаршал Херман Геринг, италијански и немачки министри спољних њпослова, Ћано и Рибентроп и – примас Јустинијан Шереди.
Баш ову награду доделити преживелом логорашу Имреу Кертесу (кога су као петнаестогодишњег будимпештанског Јеврејина управо Хортијеви њсолдати депортовали у Аушвиц Биркенау, а ликвидацију је избегао прекомандом у Бухенвалд) чија књижевна дела обилују жестоком борбом против антисемитизма и Холокауста, врхунски је цинизам и највећа провокација Орбанове владе до сада. Посебна срамота је то што је, у години у којој се обележава седам деценија од Холокауста и исто толико од завршетка Другог светског рата, овај гест Будимпеште послужио за наставак прекрајања историјске улоге Мађарске, која је из оба светска рата изашла као поражена.
Нема сумње да је Орбан одликовањем додељеним писцу романа „Људи без судбине“ (за који је Кертес 2002. године добио Нобелову награду за књижевност) „једним метком убио два зеца“. Пред иностраном јавношћу кроз „индустрију Холокауста“ да се оправда од све чешћих оптужби за мађарски антијудаизам, а код куће да за предстојеће жупанијске и градоначелничке изборе промовише „свој“ концепт националног помирења. Чиста би му корист била и ако би након свега овога Јевреји у Мађарској међусобно водили расправу и о моралном интегритету Имреа Кертеса. Јер, управо од Виктора Орбана примио је највиши државни орден, а до пре само две године директно га је оптуживао да није способан да призна мађарски део у кривици због слања 557 хиљада Јевреја у концентрационе логоре смрти и да су управо због такве политике Орбанове владе антисемити и радикални десничари у Мађарској и данас врло гласни.
Притом, „Фидес“ је од мађарске и европске јавности врло вешто сакрио степен свести и интелектуалне способности под којим је у Шандор палати Имре Кертес примио одликовање „Сент Иштван“. Мађарски нобеловац (тренутно настањен у Берлину) већ дуже време болује од примарне деменције (Алцхајмерова болест) у поодмаклој фази. Има великих потешкоћа у памћењу (посебно скорашњих догађаја) дрхте му руке, покрети су му врло успорени, равнотежа слаба, а због сметњи у кретању стално је у инвалидским колицима… После уручења одликовања није био способан медијима да каже ни једну једину реченицу?! Пред новинаре нипошто није хтела ни његова супруга Магдолна. У пролазу, кратко и дословце, само је изјавила да је постојала „жеља да се створи консензус о потреби и неминовности за усвајањем и прихватањем награде“…
[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *