Почетна / Колумне / Не ломите ми багрење

Не ломите ми багрење

Знам Србе који су због тога што су се усудили да бране своје шуме од сечe нападани, рањавани или затварани као ратни злочинци. Довољно је на Косову да осујећени комшија покаже прстом

Пише Предраг Радоњић

Његове име је Стеван Синђелић. Са чувеним српским војводом, поред имена, веже га трагичност судбине и то што обојица представљају симболе свог времена и народа.

НА ПУТУ КА ЂАКОВИЦИ Наш савременик Синђелић имао је 16 година када је био принуђен да са породицом напусти Косово и родну Ђаковицу. Одрастао у избеглиштву у Краљеву, посао је нашао у српској Жандармерији. Убијен је од стране албанских шумокрадица у Копненој зони безбедности, појасу уз административну линију између Србије и Косова и Метохије, где о сигурности заједнички брину српске снаге и КФОР. За Стеванову смрт, његова мајка, сестра и брат сазнали су у манастиру Високи Дечани где су се налазили са земљацима из Ђаковице, пошто им косовска полиција није обезбедила пратњу да обиђу свој родни град нити је желела да им гарантује безбедност. Иначе им се и уз војну или полицијску пратњу сваки обилазак кућа и гробаља завршава традиционалним каменовањем аутобуса. А Синђелићи су ове године први пут након рата кренули да виде Ђаковицу.
[restrictedarea] Пре неколико недеља боравио сам и сам неколико дана у Високим Дечанима. Мир манастирског летњег дана секао је звук моторне тестере. Отац Петар рече: „Опет нам секу дрва“ и оде џипом са неким набилдованим Словенцем, припадником КФОР-овог манастирског обезбеђења, које је недавно заменило италијанске припаднике ове мултиетничке формације. Последњи манастир на Косову, тачније у Метохији, са задржаним војним чуварима. Не могу разбојницима ништа, евентуално накратко да их прекину, да обиђу место сече и евидентирају штету. Још се неће ни вратити до манастирских капија а са брда ће поново подругљиво режати тестере.
Ни Словенци, као ни други странци овде, не желе да се превише мешају у свој посао. Не би да ризикују животе и сукобљавају се са локалним становништвом. Њихова мисија назива се у војним круговима „Златном мисијом“. Ако си већ припадник НАТО снага, онда си прави срећковић када ти место Авганистана или Ирака западне Косово. Ту, за сада, нема проблема са домородачким становништвом. Они су овде још увек ослободиоци. Мада на улицама има све више забрађених жена и мушкараца са три четврт панталонама и карактеристичним вехабијским брадама. А са косовских тргова, зграда и кућа лагано нестају заставе и самог Косова (а ко је уопште са тим рачунао озбиљно?) Европске уније, Немачке, па чак и Сједињених Америчких Држава. Остају да се вијоре само албанске.

ОД КУШНЕРА ДО СЕЉИМИЈА Ђаковци су ове године на Велику Госпојину избегли судбину расељених из Мушутишта. Њих су блокирале и напале бивше комшије приликом покушаја обиласка родног села и одласка у потпуно уништене цркве са почетка 14. века са заувек несталим једним од најлепших фрескописа на Балкану. Службу на остацима Свете богородице Одигитрије служили су са поменутим оцем Петром, без пастве, дечански монаси. У малом твитерашком обрачуну, игуман Високих Дечана, отац Сава Јањић, осудио је напад на ове људе као етнички и верски мотивисани инцидент. Помоћник министра спољних послова Косова, модерни, урбани и проевропски Петрит Сељими, нашао је и овога пута оправдање у убијеним и несталим Албанцима током рата. Већ петнаест година, од Кушнера до Сељимија, чују се иста образложења. И слушаће се до последњег Србина на Косову и Метохији. А изгледа, и нешто шире од тога. Отац Сава окарактерисао је Сељимија као дежурног пи-ара сваког сличног напада. Више од две деценије разни Сељимији, прихваћени од стране међународне заједнице као перјанице косовске мултиетничности и толерантности, граде своје каријере, преузимају моћ, положаје и новац, засноване на лажној реторичности, уста пуних Милошевића, са обе ноге чврсто на „новој реалности на Косову“ и погледа уперених ка евроатлантској будућности. До тренутка када треба стати у одбрану национа, без обзира на разлоге и последице. То је, уосталом, саветник косовског шефа дипломатије Енвера Хоџаја који на Савету безбедности УН прозива нејаку Србију као заштитницу руских интереса у свету. И џаба и Дачићу што он не жели да гледа у прошлост. Џаба и оцу Сави што су право, правда и логика на његовој страни.

СРБИЈА КОЈА ОДБИЈА ДА СЕ ПЛАШИ Знам Србе који су због тога што су се усудили да бране своје шуме од сече нападани, рањавани или затварани као ратни злочинци. Довољно је на Косову да осујећени комшија покаже прстом. Па да може да настави са тестерисањем. А негде са сечењем багрења све је некако и почело.
Београд тврди да ће Србија знати да заштити своју територију и народ. То се, одустајањем од Косова, не може извести. Показана слабост и спремност да се нечега свога одрекнемо могу бити само даље злоупотребљаване. Без обзира на околности и „нову реалност“, јер се тиме не брани само Косово и Метохија већ и Куршумлија, Прокупље, Ниш и Краљево. Не само Срби на Косову већ и они у зони безбедности и преко ње. И Санџак и Војводина, па и Република Српска. Можда не можемо ни ми ништа сад да спречимо, али можемо да не одустајемо и да памтимо. И то је велика опомена за оне који би све да посеку.
Војвода Синђелић је симбол херојске и трагичне борбе за слободу, али и поноса и части једног народа. Жртва жандарма Синђелића заслужује да се иза ње покаже лице Србије која одбија да се плаши и губитнички узмиче. Овога пута, са више памети.
[/restrictedarea]

Један коментар

  1. teska neka tuga me obuzima.gospodine Radonjicu.dokleovako naopako.pa zar su nasi policajci zaista gliuneni golubovi dole na jugu srbije.koliko sam razumeo albanci su se vratilipo traktorei drvakoje su nasekli, a ovaj nas nesretni sin po instrukcijama visih organa vice ubici cetiri pet puta da baci kalasnjikov koji je ovaj njega poneo da se potstapa i ovaj ga u medjuvremenu pogadja u glavu.nesrecni naspremijer cak izjavljuje da su mu se vise evropskih zvanicnika javljalo za gej paradu nego u vezi ovog zlocinackog akta koji nije ni prvi ni poslednji,jer nema adekvatnog odgovora na sve ovo.tuzno i bolno do Boga.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *