Мирослав Паровић / председник „Треће Србије“/ Кажи ми шта мислиш о „Јужном току“, рећи ћу ти да ли Србији желиш добро!

Нова Европа, заснована на концепту Европе нација, а не Европе регија, какав је данас случај са ЕУ, спас је за европску цивилизацију и ми као народ и држава морамо наћи начина да се за то изборимо. „Јужни ток“ је један од кључних параметара новог договора у Европи и Србија се за њега свим силама мора борити

Разговарала Наташа Францисти

Недавно је ЛСВ покренула иницијативу у којој тражи да се Војводина обештети због, како су навели, лоше приватизације НИС-а.
Ви сте били један од најгласнијих критичара те иницијативе. Шта је посреди у целој тој причи?
У основи целе те приче је покушај ЛСВ-а да настави седење на две столице, јер је ова странка позната по томе што је већ деценију и по на власти, а понаша се као опозиција. Све време се позивају на причу како је Војводина опљачкана од стране Србије и да због тога треба да буде обештећена, а суштина је да су управо Ненад Чанак и слични њему учествовали у највећем обешчашћењу Војводине од када је она настала.
[restrictedarea]

Да ли у тој иницијативи има и елемената антируске пропаганде?
Свакако. Чињеница је да се у Србији већ јако дуго, практично од Резолуције Информбироа, води једна снажна антируска кампања. Основа те кампање је у томе да се покаже како је нас Србе Русија увек остављала на цедилу, а од приватизације НИС-а се укључила и та прича о наводној пљачки Србије од стране Руса. Наравно, нисам гласноговорник „Газпрома“ и Русије, али стратешко партнерство у области енергетике је за свакога, ко се иоле разуме у геополитичке односе, засигурно најважнија ствар за Србију у 21. веку. Србија је из овог споразума већ приходовала више од милијарду евра, НИС је од локалног губиташа постао регионални фактор, а са изградњом „Јужног тока“ ми ћемо као држава постати и регионални енергетски лидер. Стога је за нас из „Треће Србије“ неприхватљиво да било ко руши можда и последњу шансу Србије да буде победник у геополитичкој утакмици која се игра на тлу Европе.

Често наглашавате како је „Јужни ток“ најважнији пројекат за Србију на почетку 21. века. Шта је мотив за такво мишљење?
„Јужни ток“ је транснационални пројекат у којем директно учествују Русија, Немачка, Француска, Италија, Бугарска, Србија, Мађарска, Словенија и Аустрија, а индиректно је у пројекат укључен практично читав регион Средње Европе и Балкана. Овај пројекат, у суштини, показује обрисе једног новог договора на тлу Европе и као такав је кључан и за разумевање тренутног сукоба у Украјини.
Србија у целој причи заузима једно од најважнијих места, имајући у виду чињеницу да ће се у нашој земљи налазити две компресорске станице од укупно десет колико је планирано да буде на целом гасоводу, такође, код нас ће бити вентили за прикључење на „Јужни ток“ Хрватске, Републике Српске, а потенцијално и Македоније и Албаније. Овоме треба додати и то да ће у Србији бити најмање два подземна складишта гаса и потенцијално три велике гасне енергане. Све ово јасно показује да ће са пројектом „Јужни ток“ у енергетском смислу Србија постати централна држава региона, тако да се без претеривања може рећи да је однос према „Јужном току“ мера односа према Србији.
Баш због ове чињенице, многима „Јужни ток“ не одговара, а што је најгоре, управо они успевају да у домаћим политичарима и квазистручњацима за енергетику пронађу савезнике за рушење овог пројекта. Ко се данас све у Србији бави питањем енергетике, добро је да још и сијалицу можемо да укључимо.

Кажете да је „Јужни ток“ показатељ новог договора на тлу Европе. Шта под тиме подразумевате?
Криза у Украјини је показала да се тренутно на тлу Европе води један велики геополитички обрачун, а у основи тог обрачуна се налази геоенергетика. Познато је да преко територије Украјине прелази гасовод „Сојуз“, који је кључан за снабдевање Европе гасом из Русије. Такође, на територији Украјине, а посебно у њеном источном делу, налазе се велике резерве уљних шкриљаца, чијом се експлоатацијом може добити гас. Иначе, америчке компаније су власнице технологије за експлоатацију уљних шкриљаца, а ова технологија спада у ранг најпрљавијих технологија, које највише загађују и девастирају животну средину, и стога је већина европских земаља забрањује.
И шта ми данас имамо? Имамо, са једне стране, рат у Украјини, који прети да прекине доток руског гаса до Европе преко Украјине, а са друге стране, Роберт Хантер Бајден, син потпредседника САД Џозефа Бајдена, постаје један од директора у украјинској компанији „Бурисма холдингс“, која једина има тапију на експлоатацију уљних шкриљаца. Такође, преко Европске комисије се врши притисак на државе чланице ЕУ да зауставе реализацију „Јужног тока“ и тај притисак је дао резултате у Бугарској. Дакле, очито је интерес САД да истисну Русију са европског тржишта гаса, јер на тај начин практично потпуно смањују геополитички утицај ове државе у Европи. Са друге стране, америчке компаније ће продати своју технологију за експлоатацију уљних шкриљаца и на тај начин ће практично постати монополисти на енергетском тржишту Европе.
Овакав сценарио, наравно, не одговара великим државама Европе као што су Русија, Немачка и Француска те се стога све више назире нови договор који би уважавао потребу интеграције и сарадње међу европским народима и државама, од Атлантика до Урала. Нова Европа, заснована на концепту Европе нација, а не Европе регија, какав је данас случај са ЕУ, спас је за европску цивилизацију и ми као народ и држава морамо наћи начина да се за то изборимо. „Јужни ток“ је један од кључних параметара новог договора у Европи и Србија се за њега свим силама мора борити.

Да ли са причом о новој Европи спадате у ред евроскептика?
„Трећа Србија“ спада у ред нових политичких снага које лагано преузимају кључну улогу у практично свим европским државама. А ако бих већ морао да се определим, онда смо ми најближе концепту еврореализма, а реалност је да је „Бриселска ЕУ“ неодржив концепт и да европски народи морају своје односе заснивати на новом договору.
[/restrictedarea]