Крај Новог светског поретка

Милорад Вучелић, главни уредник

Добро ријеш,
стара кртице!

Овако је Карл Маркс у свом веку похвалио учинке историје. Поново је овакав, сликовит исказ више него актуелан и тачан.
У последњих четврт века свету је била наметнута концепција краја историје. Тачније речено, то је била идеја блокиране и контролисане историје. Она (историја) се указивала као неки вечни простор премрежен једном једином идеологијом, моћним службама, корпорацијама и апсурдним системом институција под лажним именима, случајним и минорним људима у улогама председника и премијера, те армијом сивих чиновника и менаџера. И све је то, што је најважније, непогрешиво радило само у западном интересу. Све је било заоденуто у прозирни огртач глобализације и мондијализма, људских права и тобоже универзалистичких идеја.
Тако се и агресивни евроатлантски војни савез лажно приказивао као нека хуманитарна организација којој је одржавање мира једини разлог постојања.
[restrictedarea] Ретки отпори малих држава, сада говоримо само о Европи, били су немилосрдно кажњавани, са циничним или мање циничним образложењима. Користила се проверена рецептура: санкције међународне заједнице, селективна подршка и наоружавање терористичких организација, отворена потпора сецесији у функцији рушења међународно признатих држава и оснивача Уједињених нација, уз отворено кршење њихове Повеље… што је све примењено управо у случају Србије и одређивању њене судбине.
Свако супротстављање овом насиљу тумачено је као неразумевање коначног значаја и симболике пада Берлинског зида, чиме је наводно окончана историја и успостављено стање у којем више нема никакве равнотеже великих сила. Победници у Хладном рату одлучили су да потру све претходне победе и жртве других држава и народа. Успостављена је вечна Империја.
Западну Европу требало је организовати у Европску унију као у некакав политички и економски државолики субјект по мери америчких потреба и жеља. Позната је анегдота о неком од америчких моћника који је рекао да када хоће да заврши неки посао у Европи, не зна који телефонски број да назове. Или, да се присетимо и оног америчког писца и туристе, навиклог на америчка пространства, који је рекао да када крене аутомобилом у обилазак Европе, мало-мало па наиђе на неку границу. Његов снажни утисак био је да је Европа некакав збир граница.
Тако је, да би се поправило оно што смета Американцима, направљена Европска унија са знатно мањим бројем граничних прелаза, али са само једном једином битном и важном границом, а то је она према Русији. Ширење ЕУ је у основи било покриће за ширење НАТО-а на саме границе Русије. Ко је то хтео и желео да види, лако је могао да види. Нажалост, већина политичара и интелектуалаца била је заслепљена било непосредним интересом, било идеолошком залуђеношћу.
Све је било испланирано. Свима је прописан лек транзиције, европских или евроатлантских интеграција, придруживања, кандидатура, отварањем и затварањем поглавља, приступним фондовима, одрживим развојем, мрежама невладиних организација и независних агенција, сналажења или несналажења у бескрајним ходницима бриселске администрације. Створен је читав један новојезик из којега су избрисани стварни живот и интерес народа. Све је постало предвидиво и контролисано. Историја је нестала са хоризонта. Сви су се понашали као да су искорачили из историје.
Слављени су економски успеси Немачке, подржаван њен утицај у Европи и на Балкану. Створен је читав низ погрешних и системских утисака да Европа постаје некакав аутономни субјект који почиње да доноси самосталне одлуке. Економска сарадња са Русијом, која је у основи успона развијенијих држава Европе, проглашавана је прихватљивом али само у мери и дотле док Русија прихвата сва наметнута правила да мање ради у свом него у туђем интересу. Реч је била о такозваној пожељној интеграцији, коју је пре неки дан немачки председник Јоаким Гаук прогласио „окончаном“.
Форсирајући своја стара и непрекинута антируска савезништва са украјинским нацистима и фашистима, Америка је у сарадњи са Бриселом одлучила да прикључење Украјине ЕУ прогласи обавезним и нужним. Напрасно, ЕУ је престала да буде добровољна организација и постала пуки инструмент у рукама НАТО-а. Висока америчка функционерка, Викторија Нуланд, на кијевском Мајдану јасно и гласно, и то у светски микрофон, рекла је: „Ко јебе Европску унију.“
Као што је познато, Американци су кренули са применом уобичајене рецептуре: са демонстрацијама евроатлантиста, компромитовањем власти убијањем демонстраната, насилним пучем против легалних власти, санкцијама… Што је кијевска хунта била насилнија а послушност америчком диктату већа, Украјина је бивала све мања.
У обављању иницијалних послова, у свему томе је у знатној мери шуровала и Европска унија. Био је то и њен последњи својевољни поступак. На наше очи постепено је затиран сваки траг њеног аутономног одлучивања. Покушала је да завара свог атлантског газду увођењем благих санкција према Русији, али је из недеље у недељу, понижавајуће, морала да их пооштрава.
На запрепашћење Америке и ЕУ, Русија је долично одговорила на санкције. На увођење нових одговориће „одмаздом“. Оружане снаге Новорусије наставиле су са одбраном и победама. НАТО генерали су наредили повлачење преосталим војним снагама украјинске хунте да би спасли што се још спасти може.
Одједном се уместо свих тих западних ликова и привида појавио онај прави и једини лик − огољени лик НАТО-а и његових агресивних антируских интереса. Кртица историје је почела да отреса сав тај баласт униполарног света. Отпочео је процес успостављања нове и много правичније равнотеже снага у свету. Русија неће остати само конкурент на светској позорници него ће, по свему судећи, бити много више од тога – биће алтернатива! Биће то тежак, драматичан и занимљив, али не неизвестан историјски процес.
На његовом почетку неће бити лако ни сахранити мрца у лику „Новог светског поретка“, успостављеног пре четврт века. Језгровите речи о његовом упокојењу могле су се прочитати у британском „Гардијану“:
„Зато, почивај у миру, Нови светски поретку. Рођен у Берлину 1989. Умро са ‚Лиман брадерсом‘ септембра 2008. Сахрањен у источној Украјини августа 2014.“
Када је Србија у питању, после оваквог глобалног рашчишћавања и падања маски, сам избор није више тако тежак као што се чинило.
[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *