Почетна / Колумне / Кошарка и мржња

Кошарка и мржња

Док се Србија радовала због новог спортског подвига својих кошаркаша, у Приштини се злурадо коментарисала висока победа САД

Пише Предраг Радоњић

Свет је са респектом и чуђењем испратио финале светског првенства и велики успех кошаркаша једне малене европске земље и нације од 5-6 милиона становника, која се храбро супротставила јединој кошаркашкој суперсили, оставивши за собом и неупоредиво веће и снажније од себе, као што су Француска и Бразил. Чак су и комшије у региону, како се данас назива ратовима на западне колоније уситњен простор некадашње Југославије, иако и саме ретко томе склоне, показале извесну дозу симпатија и поштовања према храбрости и вештини балканског Давида у борби са светским Голијатима.
[restrictedarea]

ПРИШТИНСКИ КОМЕНТАТОРИ И ЊИХОВИ КОМЕНТАРИ Када погледате само освајаче медаље, САД, Србију и Француску, чини се да је у сендвичу ове две земље примереније да се нађе, у најмањем, једна Русија или барем Шпанија.
„САД по други пут бомбардовале Србију у последњих 15 година“, наводи се у вести приштинског портала „Телеграфи“, која је изазвала бес и забезекнутост многих мојих пријатеља ван Косова и Метохије. Па зар је могуће да су толико пуни мржње?, питао ме је један пријатељ из Београда. Ја сам се присетио првих година после рата и НБА утакмица које смо гледали у преносима на косовским телевизијама, пошто тада „Тотал Те-Веа“ још није било. Када је играо Сакраменто, коментатор је сваки пут причао о нечем другом док би Дивац или Стојаковић давали кошеве. Ни име им није спомињао. Једино се излануо, арлаукнувши од среће када је Дивца повредио у дуелу некакав гигантски црнац којем сам заборавио име. Слично је било и у мечу са Америма у Индијанаполису. Свака тројка или закуцавање кошаркаша америчке репрезентације коментарисани су пробијајућим децибелима: „НАТО бомбардими!!!“
Има и очигледнијих и непосреднијих примера мржње, која не јењава према свему што је српско. Не знам ни сам зашто, али се на овом примеру јасније исказује њена рогобатност. Има и непрестаних покушаја да се Србија доведе у конфликт са Америком и иза њених леђа кукавички искаже лажна храброст и квазипатриотизам. Тако је било и у недавном реторичком дуелу српског шефа дипломатије Дачића и његовог непризнатог(?) косовског колеге Енвера Хоџаја, који на Савету безбедности УН прозива нејаку Србију као заштитницу руских интереса у региону и свету. Намера је банално јасна. А да ли су КиМ и Крим исто или другачије, то ће решити Амери и Руси већ некако.

УТОПИЈА О МУЛТИЕТНИЧКОМ КОСОВУ Али ствари на Косову и Метохији стоје много другачије у односу на велику и страсну љубав Албанаца и САД с почетка столећа, која је почела да се хлади и добија магловите назнаке потенцијалне конфронтације. Непослушно и екстремистичко самоопредељење, које би требало да буде тас на ваги у формирању нове косовске владе, претеже на непожељну Харадинајеву страну, уз условљавање вођењем преговора са Београдом. У преводу, озбиљним блокирањем спровођења Бриселског споразума и отежавањем његовог даљњег одвијања. Уосталом, градоначелник Приштине из редова овог покрета, Шпенд Ахмети, недавно је на кружном току у центру града плаво-жуту косовску заставу заменио много препознатљивијим црвено-црним барјаком Републике Албаније. Као што се, на граничном прелазу Србије и БЈР Македоније Ђенерал Јанковић, који је сада, по већинском мишљењу локалног становништва, граница република Косово и Македонија, именом Хани и Елезит, са косовске стране вијори црни орао. Тек толико да се распрши утопија о некаквом мултиетничком Косову, због којег су САД и НАТО бомбардовали Србију, а никако зарад стварања велике Албаније. Као што се лагано, са смањивањем броја америчких застава на кућама косовских Албанаца, повећава број вехабија на улицама и сандука са шехидима, који се враћају из Сирије својима.
Утакмицу са Бразилом и Француском гледао сам у Македонији, током неког мултиетничког семинара, са колегама из редова косовских Албанаца. Пристојан свет, који није реаговао на скакање и деренџање мене и још једног присутног Србина. Заиста је међу њима и пуно оних квалитетно образованих, модерно и секуларно оријентисаних, неоптерећених заслепљујућом мржњом. За разлику од Срба, међу њима, једино, готово да нема ниједног који доводи у питање праведност ослободилачке борбе за независност Косова. Па чак и ако им је кошаркашки успех Србије кришом симпатичан.
[/restrictedarea]

Један коментар

  1. pa pobogu gospodine Radonjicu kako ocekivati makar i prikrivenu simpatiju od tog naroda. svaki nas uspeh za njih je poraz, svaka istina za njih je poraz. kako cemo se mi srbi i kada osloboditi velike poruke najveceg sina /cuvajte bratstvo i jedinstvo kao zenicu oka svoga/.zasto bi uopste bilo simpatija za taj ogroman uspeh nasihkosarkasa u ovom nezamislivom mrznjom nadojenih naroda u ovom balkanskom prostoru. postovanje gospodine Radonjicu.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *