ИЗЛОГ КЊИГЕ

Владан Матијевић “Пристаништа”
„Агора“, 2014.

Пише ВЕСНА ТРИЈИЋ

На први поглед, ове приче се могу читати као реалистичко-психолошка проза: идентитети јунака су утврђени пореклом, професијом и друштвеним положајем, а унутрашњи конфликти су убедљиво дочарани; у позадини њихових животних прича израста сложена друштвено-историјска сценографија, од ратова, порушених држава, духовне и материјалне беде, док са згаришта традиције ничу обриси другачијег доба које привилегује центар града а презире периферију, настојећи чак да и квалитете личности географски „брендира“…
Међутим, јунаци Матијевићевих прича нису ни налик Зимеловом „грађанину“, туђа им је идеја кретања од старта ка циљу, а ако су и осетили сиренски зов велеграда, нису успели или нису хтели да на њега одговоре; ближи су Бенјаминовом flaneur-у, боему и доколичару који разуме, али не прихвата нови свет и одбија да говори његовим језиком. Њихова спознајна оптика није прилагођена стварности, због чега им је тешко да раздвоје битно од небитног, а када се и нађу надомак смисла, он им свеједно измиче. Призор Милоша Милишића који у „Српској причи“, угледајући се на Џона Вејна, у заседи чека „добитника транзиције“ да би му двоцевком пресудио, имплицира да нема више епског поретка чији је он утварни представник.

Увођењем препознатљивих романтичарских мотива, од мртве драге и паралелизама са природом до месијанског послања уметника, овај приповедачки свет се суптилно, али постојано опире симболици града и реалистичком проседеу. Варирањем мотива удвојене природе Доријана Греја и хомосексуалности, аутор се од очигледних истина окреће к онима које су сакривене или измичу једноставној вербализацији; густом мрежом лајтмотива и тајних цитата, семантизовањем композиционе монтаже, „подземна“ конфигурација ове прозе се лиризује и изнутра је преображава.
Реинтерпретирајући познате сижее из уметничке и народне књижевности, аутор провоцира колизију миметичке прозе и бајке, док до ње у маркесовски магичној „Српској причи“ коначно и не дође; стварност се „дереализује“ да би њена изопачена, неприродна суштина изашла на видело. Како су славне приче старије од јунака у чијим животима су се обистиниле, процес подражавања у овој прози мења смер, јер није литература та која настаје имитацијом, већ сама свакодневица; то имплицира да књижевност није немоћна, напротив: на посредан и уосталом потпуно ирационалан начин, она обликује свет.
Током читања ове књиге, сви почетни утисци се постепено изокрећу, а оно што је личило на причу из савременог живота претворило се у моћан наратив о антрополошком и цивилизацијском значају приповедања. Настојећи да традиционалне улоге аутора и читаоца замене маскама произвођача и потрошача књига, савремени трендови не цене занат нити очекују умеће од приповедања; појављујући се у завршној причи у лику Владе Мандрака, аутор управо у том надимку, којим упућује на првог суперхероја и мајстора илузионизма, сједињује борбу уметности против сила мрака са нечим што је људима све мање познато или га сматрају непотребним.
Тако је оваква, прелепо избрушена књига прича, поетизоване структуре и бритких увида, нимало претенциозна, а највероватније најбоља у српској књижевности од почетка века, постала елегично сведочанство о клонућу и маргинализованости естетских вредности, о уметности која говори све језике, али је разумљива само малобројнима.

_____________________________________________________________________________

Љиљана Хабјановић Ђуровић “Небески човек земаљски анђео”
Српски песници Светом Сави и Светом Симеону Мироточивом; „Хосана“, 2014.

Прикупљајући песме за ову малу антологију песама о Светом Сави и Светом Симеону Мироточивом које су спевали српски песници, Љиљана Хабјановић Ђуровић је забележила како се том приликом уверила да нема српског песника, од средњег века до данашњег дана, који није био инспирисан овим „светилницима свога отачества“, како их назива Доментијан. Као што је, наводи она, приметио и отац Драгомир Сандо „садржај, смисао и порука ових песама припада личној молитви самих аутора“. Овако сложене, оне су вапај једног народа. И истовремено су, каже антологичарка, Акиос!, Аксиос!, Аксиос! овој двојици заиста достојних.
Уместо предговора антологији Небески човек земаљски анђео објављена је беседа митрополита Амфилохија − Светост као мјера људског достојанства из збирке његових есеја, студија и беседа Свети Сава и Светосавски завјет.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *