Имиџ

Милорад Вучелић, главни уредник

Значи ли вам шта име Гинтер Пархе?
Да се не бисте мучили и пребирали по памћењу, подсетићу вас. Гинтер Пархе је 30. априла 1993. године на стадиону „Ротебаум“ у Хамбургу зарио „назубљени нож за скидање меса са костију дуг 22 сантиметра“ у леђа најбољој југословенској тенисерки свих времена, Новосађанки Моники Селеш. То се догодило предвече, у 18 и 50 сати на паузи између гемова у другом сету, у мечу који је Селешова суверено добијала.
Због тешког рањавања прве тенисерке на ВТА листи, турнир није прекинут. У хамбуршкој болници, где је лежала три дана, Селешову није посетио ниједан немачки званичник. На неколико минута ју је обишла Штефи Граф и одјурила да одигра финални меч на још крвавој шљаци. Рехабилитација тада најбоље светске тенисерке трајала је две и по године. Организатори турнира нису платили ни једну једину марку обештећења од 30 милиона, колико је тражено. Селешова, кажу, више није крочила на тло Немачке.
А Гинтер Пархе?
Он је кажњен условном казном од две године, са образложењем да је „опсесивни навијач Графове“, да је „психички лабилна личност“ и да није намеравао да убије Селешову, него само да је „онеспособи за даље такмичење“. Није установљено да ли му је можда сметало то што Селешова говори српски или енглески језик и не зна ниједну реч немачког. Нико тада није истакао да овај догађај лоше утиче на имиџ Немачке.
[restrictedarea] Ако нисте знали ко је и како је прошао Гинтер Пархе, сигурно знате ко је Стефан Вукићевић, који је на Зеленом венцу у Београду ударио Немца Дениса Хонига. Знате и за готово све појединости овог ружног и потресног догађаја који се одиграо око три сата после поноћи и који заслужује обавезну и дужну јавну пажњу а његови учесници оправдану осуду. Поменутом Хонигу нанесене су тешке телесне повреде. Нема сумње да то заслужује оптужницу и пресуду починиоцу.
За осуду је свако овакво насиље, које се, готово исувише често, дешава у Србији. Ни мање ни више од тога. Најружнија је накнадна манипулација да је овај немачки младић постао невина жртва због тога што је геј активиста. А горе од свега је када се појаве наслови и изјаве како је на овај начин „нанета штета имиџу Србије“. Када се наши грађани међусобно бију и млате, то не шкоди имиџу Србије, али када у томе учествује и неки странац, онда је наш имиџ угрожен. Медији и званичници се просто утркују у надметању да ли ће С. В. добити на суду петнаест или шеснаест година робије! У последње време само корак дели наше медије и високе државне чиновнике од тога да успоставе и озваниче закон линча и суспендују судове, тужиоце и адвокате. Ваљда мисле да би тако поправили имиџ Србије.
Да не би неко помислио да ми пада на памет да упоређујем Гинтеров случај са Стефановим и да на тај начин сугеришем неки дефинитивни општи закључак, поменућу, равноправности ради, Ненада Чанка, који је оптужен да је пре две године намртво у Новом Саду испребијао Павла Лешановића. Суђење је, ваљда, у току али Чанак и поред тога одлучује о судбини власти у Војводини и судбини Устава Србије. Ако је Стефан већ неупоредив са Гинтером, онда бар нека остане могућност да буде упоређен са Ненадом. Не може неко да за своје свирепе поступке добије право да руши Устав, а неко други за исто понашање петнаест година робије.
Механизам насилних симетрија, који је владао некадашњом државом и који је, између осталог, тако довео до крваве пропасти, поново влада. Под вођством муфтије Мухарема Зукорлића у Новом Пазару дефиловао је батаљон униформисаних младића у „походу на Хаџет“. Била је то више него стварна „мирна манифестација“ са све призивањем Ханџар дивизије и Аћиф-ефендије. Затим је неки „четнички покрет Јован Шевић“ најавио шетњу Пазаром, а онда је неко са страница Фејсбука најавио формирање „армије Санџака“.
Дакле, једино што је било стварно и што се догодило и што је плод дугогодишњег јавног и тајног рада муфтије Зукорлића и Сулејмана Угљанина била је та повелика колона униформисаних младића. Све друго је само лоша вест или измишљотина и ништа више. Уследила је примена познатог метода насилне симетрије, којом се све то поистовећује и ставља у исти кош. Тако градоначелник Новог Пазара Мехо Махмутовић, намерно бркајући стварно и могуће, забринуто изјављује да „један екстремизам рађа други“. На тај начин се бежи од решавања правих проблема и затварају очи пред оним што се стварно дешава. А дешава се то да се преостала држава Србија руши из темеља. Не би било искључено и невероватно да неко, када се већ призива прошлост, на некој Фејсбук страници огласи и повратак партизана, ОЗН-е и УДБ-е ради обрачуна са „четницима Јована Шевића“.
Из Брисела нам, међутим, долази талас толеранције и увиђавности. Дозволили су Русима и нама да по преосталој територији наше земље постављамо цеви до миле воље. Кроз те цеви можемо да пуштамо ваздух или воду, али гаса нема док они не кажу.
Поново катастрофалне поплаве у Србији. Ужас који понеком још увек личи на природну непогоду. Али за утеху нам је то што можемо рачунати да ће нам на располагању од стране ЕУ бити скоро 40 милиона евра. А у живом ми је сећању како је један ЕУ пропагандиста у емисији у којој сам и сам учествовао тврдио и математички прецизно израчунао да ће то бити око 350 милиона евра.
Са вишемесечним неодговорним закашњењем, о чему је „Печат“ први писао, почело је црпљење воде из колубарских рудника. Министри задужени за енергетику, који су онако с уверењем говорили да нема говора о некој енергетској кризи, као да се пренуше из своје опуштености и почеше да причају о потреби штедње струје. Тако то увек почиње.
Пензионери очекују смањење пензија. То би им било вишеструко теже и болније да нису на власти. Можемо само замислити шта би их све снашло да не држе власт заједно са социјалистима. Пошто су своје удружење или савез пензионера претворили у странку, сада им је много лакше. Ко зна како би прошли да нису партијски организовани и када би могли преко Социјално-економског савета да преговарају с властима о свом материјалном положају. Њихову ситуацију знатно олакшавају успеси њиховог председника Милана Кркобабића, директора ПТТ-а, који постиже јединствене резултате тако што повећава цене својих услуга и за сто одсто! Успех је загарантован. Ако тим путем пођу и други директори јавних предузећа који долазе из редова странака социјалне правде, ето додатне утехе за пензионере. Нека њихови представници из „црвене коалиције“ више не причају о неким мизерним процентима повећања цена од десет-петнаест одсто. Нека одрежу педесет или више одсто и ето решења које би задовољило наш Фискални савет. Онако на крају и неуко, не могу се начудити чуду да је од свих савета и институција, па и од владе у држави најважнији Фискални савет. Он је нека надвлада, чија важност почива на нечему изван сваког легитимитета и легалитета. Коме су одговорни, не знам, али знам да Богу и народу нису.

[/restrictedarea]

3 коментара

  1. Moniku Seles je sponzorisala tokom karijere YASA. Zamislite, nikada nis uod Monike trazili da vidno nosi njihovu reklamu!!




    0



    0
  2. Kao prvo- da se javimo sami! Da sami namaknemo to koliko nas fali do pedeset za jednog ranjenog nemca. Zatim bih voled da znam da li bi nas streljali, ili bi nas ovaj put ipak samo držali u bajboku, da ne utičemo na snimak kamera.




    0



    0
  3. sto Srba za jednog nemca.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *