Почетна / Свет / Хришћанство − национална религија Кине?

Хришћанство − национална религија Кине?

Да ли комбинације вредности које ће ова велика земља понудити као део палете „меке“ моћи јесу део замисли на путу ка заузимању трона прве силе 21. века

Пише Владанка Раковић

Недавно је директор Администрације за питања религије, државног тела које је задужено за координацију рада и одобравање религијских активности признатих верских заједница у Кини, изјавио да ће ова земља наставити да промовише развој хришћанства на својој територији, и то онога хришћанства које ће одражавати карактеристике кинеске културе и бити у складу са социјалистичким вредностима. Прошле године отпочела је и примена петогодишње кампање за развој хришћанске теологије са кинеским одликама, дакле његове синизиране верзије. Слично је, пре четири века, размишљао и чувени језуитски мисионар на двору кинеског цара, учени Матео Ричи, који је сматрао да је хришћанство могуће увести у Кину само на један начин – преко преображења конфучијанства хришћанским учењем, упрошћено речено, преко вида конфучијанско-хришћанске симбиозе. Цар је тада био више заинтересован за изванредна математичко-астрономска сазнања језуита него за хришћанство које су проповедали, а шта је оно што интересује кинеску власт данас?
[restrictedarea]

ПРОЦВАТ ПРОТЕСТАНТИЗМА Под контекстом хришћанске теологије, пре свега, подразумева се један њен огранак, протестантизам, који је у последњој деценији доживео огроман процват у Кини. Државни подстицаји се не односе на развој малобројнијих хришћанских заједница, попут римокатоличке или православне – мисији Римокатоличке цркве у Кини ускраћено је признавање личности папе, као врховног верског поглавара свих римокатолика света, а Православна црква, која делује под окриљем мисије Руске православне цркве, није се чак ни нашла у групи признатих верских заједница. С друге стране, мисија Протестантске цркве, у Кини присутна уназад неколико векова, у модерном друштву пала је на „плодно тло“. Пре свега захваљујући свом изразито флексибилном приступу модерном човеку и друштву, мањку догме и институционализма и непостојању врховних ауторитета. У последњим деценијама, број протестантских верника у Кини је нагло порастао. Сматра се да данас тамо живи преко 50 милиона кинеских протестаната, а годишње овој верској заједници приступи око 500 000 нових верника. Само прошле године штампано је 65 милиона примерака Библије на кинеском и мањинским језицима − речју, хришћанство је у Кини „ин“.
Ипак, Кина је одувек изразито секуларна држава, а у новијој историји религија се доживљава као „опијум за народ“. Већина становника (више од 80 одсто) по сопственом признању, не верује у Бога (за овај термин чак и не постоји одговарајућа реч у кинеском језику, већ се користе кованице) и не припада ниједној верској заједници. Држава контролише и одобрава религијске активности свих верских заједница. Иако је Кина званично мултинационална држава која Уставом подржава слободу вероисповести, религије се држе за „ненапредни“ део културног наслеђа националних мањина и усвојених страних утицаја. Званично је признато пет вероисповести: будизам, таоизам, ислам, протестантизам и римокатолицизам. Са изузетком таоизма, све ове религије су стране, и иако су временом доживеле извесне облике синизације, никада нису прихваћене као пуноправни део кинеске културе.
Само у прошлом веку, хришћанство је, као директан производ западног културног модела, доживело два велика прогона у којима је страдао велики број хришћана (за време Боксерског устанка из 1900. године и Велике културне револуције 1966−1976) али и припадника осталих верских заједница, нарочито будиста.

„ФИЛТЕРИ“ ВЕРСКИХ САДРЖАЈА Пола века касније, најављени државни подстицај за развој кинеске хришћанске теологије може да се схвати на различите начине. По једној теорији, у питању је тек један од покушаја државе да делимично попуни духовни вакуум који је наступио услед губљења привлачности социјалистичко-комунистичке догме, вртоглавог економског раста и одбацивања традиционалних вредности, укључујући и конфучијанске, које одражавају срж кинеске, Хан културе. У том смислу, хришћанске вредности, које краси тежња ка правичнијем друштву са више емпатије и социјалне кохезије и вишим вредностима добродошле су у изразито конзумистичком кинеском друштву. Али, као што Фарид Закарија примећује, у питању је и изузетно прагматичан приступ: подстицај за стварање „културног коктела – мало западног, мало источног (…)“, тј. комбинације вредности које ће Кина понудити као део палете „меке“ моћи на путу ка заузимању трона прве силе 21. века.
С друге стране, разлог за наклоност државе ка развоју хришћанства могао би се односити на њену потребу за софистицираним контролисањем овако масовне заједнице као што је протестантска, нарочито када се узме у обзир да велики број верника (скоро половина) припада илегалним и од стране државе непризнатим протестантским црквама. Свака верска заједница у Кини (нарочито исламска и будистичка у којој постоје назнаке сепаратизма) обавезна је да за верске активности, садржаје молитви, одржавање верских церемонија или објављивање публикација са верским садржајима добије претходно одобрење органа власти, а све активности морају бити усклађене са државном политиком. Није реткост да су челници верских заједница постављени од стране државе и служе као најбољи „филтери“ верских садржаја. Признати део протестантске заједнице, близак кинеској власти, већ шест деценија мисионари преко тзв. Патриотског покрета.
За разлику од овог покрета, у Кини цветају илегалне протестантске цркве. Оне сматрају да проповедају чистије хришћанство, без политичких утицаја. Власт, с друге стране, сматра такав вид мисионарења потенцијалном опасношћу где се крију идеје које могу угрозити скоро бескомпромисну доминацију Партије. У међувремену, број кинеских протестаната је у сталном успону. Ако се оваква тенденција настави, постоје предвиђања да ће Кина до 2030. имати више хришћанских верника неко САД или Бразил. Видеће се − да ли ће они као јединствен друштвени феномен допринети планираном развоју ове државе у прву светску економску (и политичку) силу или ће пак постати камен спотицања тог развоја.
[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Веома интересантно !? Пре неколико месеци, изненадио ме је податак, да је „Охридски Пролог“ св. владике Николаја Велимировића, преведен и на – кинески језик ?! / Док велики број Срба и не зна за постојање ове изузетно вредне књиге, можда и највеће, настале на српском језику ( Свето Писмо није настало на српском ) ?! / А само Бог зна, како св. владика Николај наставља да `мисионари` – широм света ?!
    Зар не би било, како за Кинезе, тако и за све, хришћане нарочито, да се понекад подсете стихова из главе 11. Посланице Римљанима ( нарочито од стиха 12, па до краја) ? Апостол народа тумачи, како је само Бог кадар, да `накалеми` (прицепи) нове гране на Свето стабло ( и Светосавље је једна од тих грана ?!) ?! И да не умишљају неки, на фарисејски начин, да су „највећи“ и да њихова `грана` а приори не може да отпадне ?!
    Велики су владари и духовници којима је благодаћу Божјом дато, да се њихове, боготражитељске жеље, остваре у виду – нове `гране` ?!
    Кинеске философе, не познајемо довољно… Али, као што су и филозофски веома образовани стари Јелини (Грци) који су знали недостатке ранијих учења, целом душом прихватили Хришћанство када су га упознали, тако би, верујемо и поступили и кинески… ?! Господ Исус Христос је Премудрост, и онима,- и од незнабожаца, који воле мудрост и чистоту срца, давао је и даје разумне поуке, какве срећемо као наслеђе, широм света ?!
    Зар Конфуције, посматрано кроз призму православног светоотачког учења, није живео – подвижнички ?! Сматрајући, да је најбољи начин образовања – путем поезије и историје ?! А зар има више поезије од богонадахнутог Јеванђеља и Светога Писма ? И историје, веће од светоотачког предања, – својеврсног `практикума`, богате емпирије у примени заповести Божјих, којима је цар и псалмист и пророк Давид, највише стремио ?! Пре више од хиљаду година, свети писац је забележио, да је вера најфиније знање, финија од науке, какву познајемо, као што је наука финија од осета ?! И богословље, је наука највиша ( зар и најкаснији радови Николе Тесле, Пупина и др. нису били о томе или „метафизици“ како то неки зову ?!) ?!
    Православље остаје као пуноћа вере хришћанске. У доба хеленизма, Стари завет је био преведен на грчки језик (цца 200 година пре Христа), који је у античко време и римске имерије био доминантан језик науке ( а не латински). Књиге Новога завета су тако, настајале, углавном на грчком језику, па су превођене и на све остале језике ?
    За потребе Словена ( Славјана), солунска браћа, св. Ћирило и Методије, су, у 9. веку, устројили ново писмо и помоћу њега превели Свето Писмо на `славјански` језик, схватајући, да је то почетак -једне нове цивилизације ?!
    Српска Православна Црква слави и Св. Јована ШАНГАЈСКОГ ( Максимовић), који је, у прошлом веку мисионарио и у Кини ?!




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *