Почетна / Свет / Хандкеове награде и анатеме

Хандкеове награде и анатеме

Ни „позоришни Нобел“, велика Ибзенова награда − „новом Брехту“ − и нова потврда његове славе није могла да прође без оптужби и ванкњижевних оспоравања: Хандкеов „српски (и смртни) грех“ активиран је овога пута на северу континента, у Норвешкој, одакле је писац замашни део новчане награде (а она износи импресивних триста хиљада евра) опет наменио – Косову

Зa „Печат“ из Берлина МИРОСЛАВ СТОЈАНОВИЋ

У страдалништву дугом готово две деценије, због „тражења правде за Србију“ − а све је, иначе, почело 1996. године обелодањивањем текста под таквим насловом, „Правда за Србију“ − Петер Хандке, једно од најгласовитијих и најславнијих ауторских имена на немачком говорном подручју и на европској литерарној сцени, доживео је ових дана још једно каменовање. Сам не спомињући, овога пута, ни Србе ни Србију.
Страсти су се усковитлале и повампириле се, само накратко притајене, анатеме такође, кад се сазнало да је Хандке овогодишњи добитник веома престижне награде („позоришни Нобел“) која носи име најпознатијег норвешког писца Хенрика Ибзена (1828−1906). С приближавањем тренутка уручивања награде (недеља, 21. септембар) коју је норвешка влада установила 2007. године (први њен лауреат био је „позоришни гениј“, британски редитељ Питер Брук) кампања против Хандкеа прерастала је, опет, у − хистерију.
У њој је, поред грлатих активиста босанских муслимана и косовских Албанаца који живе у Норвешкој и њихових удружења од Канаде до Аустралије, у добро организованој и оркестрираној акцији ( с транспарентима о „Сребреници и геноциду“ демонстрирали су пред улазом у Национални театар у Ослу, где је обављено свечано уручивање награде) учествовао, такође запаљиво, и један број истакнутих норвешких стваралаца и интелектуалаца.
[restrictedarea]

НОВА ОПТУЖНИЦА, СТАРИ „ГРЕХ“ То је, очигледно, изненадило седмочлани, по саставу међународни и веома компетентни жири: један од његових чланова, немачки књижевни критичар Томас Ирмер приметио је да су „контроверзе“ око Хандкеових „српских (смртних) грехова“ у његовој земљи, Немачкој, већ увелико спласнуле, посебно после скандала с Наградом „Хајнрих Хајне“ (о томе нешто касније) те није очекивао да ће изнова запаљиво планути – сада на крајњем (и хладном) северу континента. И да ће на Хандкеов „конто“ уписати још једну, дотад неупотребљавану оптужницу: означен је за новог Кнута Хамсуна (1859 –1952) уз захтев да му се − одузме награда!
Није се, наравно, у том поређењу мислило на Хамсунову неспорну литерарну вредност (добио је Нобелову награду за књижевност 1920, код нас су преведена и још се преводе многа његова дела: Пан, Глад, Под јесењим звездама, Круг се затвара, По зараслим стазама (аутобиографија) Плодови земље, Последње поглавље… него на његове отворене симпатије које је исказивао према нацизму (свог „Нобела“ великодушно је поклонио Гебелсу!) и на колаборацију.
Један од оних који је учествовао у „здруженом нападу“ на Хандкеа због његовог „ангажовања за Србију и Милошевића“, слависта и професор на Универзитету у Ослу, Свен Менесланд (аутор књиге Језик у Босни и Херцеговини, коју је познати хрватски лингвиста Сњежана Кордић, због „устоличења“ посебног бошњачког језика, жестоко критиковала, констатујући мањак науке и вишак политике у њој, покушао је да „спаси душу“: пледирао је, наиме, да се Хандкеу, ипак, не одузима награда и да треба одвајати личност писца (његова, макар спорна политичка становишта) од његовог књижевног дела. Ми у Норвешкој, рекао је у том контексту, још нисмо „свели рачуне“ са Хамсуном: нигде у Ослу улице која носи његово име или неког другог (споменичког) обележја…

ПРОГОНИТЕЉИ НЕ ПОСУСТАЈУ Списак Хандкеових „српских грехова“, с којим га две деценије прогањају модерни инквизитори, ионако дугачак, добио је тако још једну „омчу“ без наде у скоро отрежњење и посустајање његових прогонитеља. А Хандкеов „смртни грех“ садржан је у само једној чињеници из које је потом све произашло: покушавао је да у заглушујућој хистерији и сатанизацији Србије и српског народа каже да се бар мало застане, направи бар мали зарез, да се о крвавој југословенској драми не доносе пребрзо и олако једнострани и погромашки закључци.
Није у томе било амнестирања српских злочина и кривице, али јесте потребе да се баци светло на „цео простор“, па тако и на српске жртве. „Писао сам“, одговорио је једном, „на отровне оптужбе да багателишем злочин почињен у тој несрећној вароши, о Сребреници, али сам писао и о злочинима (Орићевим) у подрињским селима, о чему су други упорно ћутали. Запад се и даље прави као да не зна ко су овде добри, а ко лоши момци.“
Раније споменути немачки књижевни критичар Томас Ирмер примећује да се повећао број оних интелектуалаца у Немачкој који су спремни да деле Хандкеова упозорења. Свеснији су сада чињенице него што су то раније у оркестрираној медијској кампањи били да је „веома компликовано“ расправљати о ратовима у Југославији.

НЕПРАВДЕ И ЖИГОСАЊА Хандкеова „борба за Србију“, мотивисана његовим дубоким убеђењем да је српски народ неправедно осуђен и жигосан, усмерена је против медијског линча и једностраног закључивања, с једноставном поруком: чујте и друго, друкчије мишљење…
Хандкеове критичаре ражестили су, посебно, његови пркосни поступци: оштра осуда НАТО бомбардовања, његов демонстративни долазак у Београд под бомбама, потписивање апела за одбрану Слободана Милошевића (иницирао га је канадски песник Роберт Диксон, а потписали, поред Хандкеа, између осталих, нобеловац Харолд Пинтер, Александер Зиновјев, Валентин Распутин, Ролф Бекер и још десетине угледних стваралаца) посета заточеном Милошевићу, долазак на његову сахрану и говор одржан над његовим гробом, а изнад свега, непоштедна (и у њиховим очима неопростива) критика „превртљиве и дволичне“ политике Запада.

ЈУГОСЛАВИЈА КАО ОТАЏБИНА Његова три априлска београдска дана под бомбама била су, очигледно, пуна ускључалих емоција. „Први пут бих“, записао је после тога (а у своје француско боравиште био је принуђен да се враћа преко Букурешта, новосадски мост је у међувремену био срушен!) „волео да живим деведесет година. Да живим и запишем све што се дешава Србима. Срби су нови Јевреји над којима се обавља нови холокауст. Желео бих да и они, као Јевреји, и ја са њима, запишу сваку реч, сваки проглас који објављују медији новог нацизма…“ И закључио: „После НАТО напада планета се сада зове Југославија… Свима нама, који нисмо постали марсовци, Југославија је (постала) наша отаџбина.“
Лавина је кренула. Много је оних који су га због овога жучно нападали, мало оних који су устали у његову одбрану, иако је и њих било. Фамозна Сузан Зонтаг, америчка списатељица, поручила му је да многи писци у Њујорку, који су га радо читали, више никада неће узети његову књигу у руке…

ДРАМАТИЧНА ПРИЧА О НАГРАДАМА Ужаснут НАТО бомбардовањем, вратио је демонстративно веома угледну (немачку) Награду „Георг Бихнер“ (и новчани износ) коју је добио (још) 1973. године.
То с наградама које је добијао (а има их, и то веома звучних, готово колико и наслова књига!) посебна је прича у којој његови „српски греси“ играју пресудну улогу и додатно је драматизују.
Најпре, о оној Хајнеовој: дуг с почетка овог текста. Одлуку „независног“ жирија из Диселдорфа да се угледна награда додели аустријском писцу (са словеначким, по мајци, коренима) поништили су – политичари. Најпре су то учинили одборници градске скупштине, а потом је њихову (нечувену) одлуку „аминовао“ и запечатио тадашњи шеф покрајинске владе Северне Рајне Вестфалије Јирген Ритгерс. С тим су се у „демократској“ земљи сагласили и многи медији, проширујући оптужницу против Хандкеа: поред „српског греха“ берлински „Тагесшпигл“ је констатовао да онај ко доводи у сумњу америчку демократију не заслужује награду!
Нечувени поступак цензуре подигао је неочекивано на ноге велики број интелектуалаца и стваралаца. Елфриде Јелинек, аустријска књижевница, добитница Нобелове и Хајнеове награде, назвала је одлуку апсурдном а мешање политике у суверено право жирија недопустивим. Њен колега, закључила је, оптужен је на основу полуистина.
На иницијативу Берлинског ансамбла (угледног театра) повећа група интелектуалаца одлучила је да оснује (алтернативну) берлинску Награду „Хајнрих Хајне“, скупивши новац у истом (диселдорфском) износу (50.000 марака). Хандке је великодушно захвалио и – одустао од награђивања. Замолио је иницијаторе да сакупљени новац пошаљу једном српском селу на Косову и Метохији. Предали су га њему и Хандке га је однео преосталим Србима у – Велику Хочу!

ТРАГИЧНИ ЈУНАЦИ „МОРАВСКЕ НОЋИ“ А сад и један бизаран детаљ, уз такође бизарно скидање његовог комада с програма „Комедије франсез“, који говори о улози и учинку „америчке карте“ у хајци на Хандкеа: угледна Академија за језик и поезију из Дармштата доделила је Хандкеу награду у новчаном износу од петнаест хиљада евра. Била је присиљена, међутим, да је поништи: спонзор, власник једне књиговезачке фирме, одбио је да уплати ову своту из страха да би то наљутило његове америчке муштерије!
У овлашној причи о Хандкеовим наградама, ваља споменути и овај (ведрији) детаљ: Удружење немачких издавача имало је намеру да, међу више кандидата, награди његову Моравску ноћ. Замолио их је да га прескоче и награде неког млађег.
О „трагичним људима“ из Моравске ноћи (која је, у издању „Српске књижевне задруге“, добила код нас Награду „Момо Капор“) Хандке је с наглашеном горчином говорио у једном интервјуу. „Било би нормално“, рекао је, „да ти људи иду на гробље које није порушено, које је сачувано и одржавано. Истина је, нажалост, да ови људи не налазе гробове (на Косову) већ рушевине и змијска легла у њима. Али, они у тој трагедији и даље носе своју ‚нормалност‘ коју им други ускраћују, носе у себи сва људска осећања, понеко још има жељу да се понекад насмеје. Њихов живот јесте претворен у бескрајну ноћ, али они у њој и даље постоје, без обзира што зора можда неће сванути. То је моја епопеја нашег времена, слика и прилика света у којем живимо, а ови људи су највећи трагичари и јунаци данашњице.“

Веран себи Велика Ибзенова награда за посебан допринос позоришту додељена је овога пута (констатација чланова жирија) „новом Брехту“, а лауреат је остао веран себи: замашан део новчаног (импресивног) износа (нешто преко триста хиљада евра) отићи ће, и овога пута, на Косово, други део биће враћен норвешком народу.
Да споменемо, на крају, једну хандкеовску циничну опаску: „Плашим се да нисам заслужио ово признање, ја нисам превасходно драмски писац“ (иако и те како јесте, а његова драма Још траје олуја затворила је овогодишњи Ибзенов фестивал) поентирајући: „али и Барак Обама је добио Нобелову награду за мир, а да никао не зна – због чега…“
[/restrictedarea]

Један коментар

  1. …. Јеванђеоски текст говори о фарисејима – лицемерима, који славе велике пророке, убијене од стране њихових предака ?! Зар и овакав однос према Хандкеу не сведочи о томе, да је фарисејство, итекако присутно и данас на Западу ?




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *