Голуб на грани размишља о егзистенцији

Делује да је 71. издање Венецијанског фестивала, најстаријег на свету, који организује најчаробнији град на свету, тематски и ауторски понудио колико је могуће реалистични портрет нашег света погледавши изазовно и на његову садашњост, али и на прошлост. Ево најистакнутијих црта тог портрета

Пише Владислав Панов

Најстарији филмски фестивал има, не само због своје дуговечности и искуственог потенцијала, посебно место на мапи светских филмских смотри. Умерено гламурозан, естетски (венецијански) јединствен, садржајно увек важан, летње осунчан надом у моћ филма и значај његових твораца, Венецијански фестивал (траје до 6. септембра) сваке године свету и себи призива резултате филмског опробавања и доказивања који су, као што је одувек био случај и са Канским, темпирани баш за ту прилику. Велики аутори и њихове звезде присутни су на популарној Мостри и ове године. Уверени у своју величину и импозантност најновијег делања, они су позвани да прикажу најшири тематски спектар где су, делује, врло широко и аутентично прокоментарисали актуелни свет, пре свега његове бољке. Јасно, тај је коментар профилисан избором аутора који говоре фестивалским филмским језиком, политички коректним прозападним, чак и када се Запад наводно критикује, историјски на одавно установљеној и канонизованој линији у вези са свим питањима.
[restrictedarea] Тако, рецимо, отварајући филм Мексиканца на сталној печалби у Холивуду, Алехандра Гонзалеза Ињаритуа, Бердмен, који су многи одмах после премијере истакли као фаворита за главне награде, чак и за епитет једног од најбољих филмова године, нуди узбудљиву „нову“ причу о Холивуду и ужасном, неизвесном и тешком животу његових звезда, користећи све познате стереотипе, доминантно присутне када се било ко окреће овој теми. За разлику, међутим, од већине филмова из такмичарске конкуренције, овај је најбезболније униформисан и заправо представља пријатно играње шаблонима и предубеђењима. Остали су много иритантнији. За Турску је то свакако нови допринос Фатиха Акина незабораву и униформности филмског третирања јерменског геноцида, који је понудио у свом епском осврту на ту тему у Резу. Како изгледа рецесија у Сједињеним Државама и какве су њене последице, али и ко су истински иницијатори и самим тим бенефитори, показао је угледни, неореализму на филму склони Рамин Бахрани, амерички аутор иранског порекла, одавно омиљен у Венецији, где је члан жирија био пре пет година, у свом остварењу 99 домова. Да је овај свет истински напредан и храбар, макар поштен, његово би дело морало да заслужи награде.
Славна имена међу ауторима предводи њујоршки синеаста Абел Ферара, који није могао да изабере боље место за своју контроверзну биографију једног од приватно и ауторски најконтроверзнијих италијанских режисера свих времена, Пјера Паола Пазолинија, насловљену једноставно и зато функционално пригодно Пазолини. Ипак, можда је највећи изазов за жири, и још већи за гледаоце, рад шведског аутора Роја Андерсона, који тврди да је инспирисан Бројгеловом сликом Ловци, понудио, чини се, врло циничну али ништа мање провокативну слику наше цивилизације у филму чији наслов сасвим довољно говори, Голуб на грани размишља о егзистенцији. Са истим интензитетом провокације, али из сасвим других разлога комуникацију са гледаоцима остварује тексаски стваралац Џошуа Опенхајмер својим документарцем Поглед тишине, где се обрачунава са злочином геноцида у Индонезији успевши да пред камере доведе преживеле чланове породице суочене са убицом једног од њихове браће. Једнако потентни утицај на гледаочеву потребу да буде изложен филмском критичком реализму, који коментарише сурови и неправедни свет, има и ново дело Ендрјуа Никола Добро убиство које се бави злочинима оператера беспилотних летелица у Авганистану. У том опсегу неореалистичког прегалаштва важно место у актуелној венецијанској филмској утакмици добила је и италијанско-француска копродукција Црне душе Франческа Мунција, која исписује нову страницу у вечно привлачној обради историјског значаја и политичко-социјалног утицаја мафије у Италији. Француски филм је заступљен ове године на Лиду још једним обрачуном са историјском кривицом када је реч о француском колонијализму у Алжиру, презентованом у делу Далеко од људи Давида Оелхофена, где интернационални глумачки суперстар Виго Мортенсен глуми француског учитеља у сеоској забити Алжира, који бива суочен с најтежим моралним изазовима током Француско-алжирског рата. Најчувеније ауторско име у овогодишњој конкуренцији за награде, иако у освртима на главни програм најтише спомињано, јесте Андреј Кончаловски. Чувени руски синеаста се после седам година вратио дугометражном играном филму социјалном драмом Беле ноћи поштара Алексеја Трјaпицина, која нуди напорну слику тежачког живота у руским пределима, где је поштар једина веза са спољашњим светом. Необични угао посматрања Другог светског рата, из перспективе поражених, што постаје ауторски тренд у светској кинематографији, добио је нови прилог у јапанском остварењу Шиње Цукамота Ватре у равници. Јапански империјализам у Кини, такође последњих година честа тема, посебно у азијској кинематографији, има још једно „читање“ у кинеском филму Златно доба изабраном, свакако не случајно, да затвори фестивалски програм.
Велике теме садашње, али и оне историјске, присутне у највећем броју филмова фестивала, допуњује неколико лакших, али од публике цењених филмова. Кажу да су највише аплауза од гледалаца зарадили Питер Богдановић, са својим првим редитељским радом после тринаест година паузе, вудиаленовском фарсичном комедијом Она је чудна на тај начин и ветеран Ал Паћино као креатор изузетне роле у драми Манглехорн Дејвида Гордона Грина, закупивши њоме ударно место у конкуренцији глумачких признања не само на овом фестивалу већ и када је реч о свим светским признањима чије додељивање следи у наредном периоду. Овогодишње издање Венецијанског фестивала се, дакле, нешто више истиче ангажованим и најпре политичким филмским провокацијама и егзибицијама. Глумачке ће отуда сигурно бити у другом плану и приликом сабирања утисака, а и смештања овогодишње смотре у историјски контекст. Ако ништа друго, делује да је овогодишњи избор филмова омогућио да тај историјски контекст добије пристојну оцену и од историје и од њених твораца.
[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *