Почетна / Свет / Геополитички рат

Геополитички рат

„Русија ће бити принуђена да предузме адекватне мере заштите своје безбедности и желео бих да не буде сувишне хистерије на Западу када ове одлуке буду донете и почну да се реализују“, поручио је Владимир Путин

За „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

САД неће дозволити Русији да обнови Совјетски Савез под маском економске интеграције, изјавила је пре скоро две године тадашњи амерички државни секретар Хилари Клинтон. „Ми примећујемо неки помак у правцу поновне совјетизације региона. Само што се то неће звати Совјетски Савез. То ће бити царински савез или савез земаља Евроазије, или нешто слично. Ми тачно знамо какав ће бити њихов циљ, зато покушавамо да размотримо све начине да успоримо овај процес или да му не дозволимо да се оствари“, најавила је 7. децембра 2012. шеф америчке дипломатије („Печат“ бр. 246). Многима тада није било јасно каква се тачно претња крије у њеним речима, али догађаји који су потом уследили показали су да оне нису биле блеф.
[restrictedarea]

ОТВОРЕНО НЕПРИЈАТЕЉСТВО Клинтонова је ову изјаву дала тачно годину пре почетка немира у Украјини и истог дана када је амерички Сенат усвојио дискриминаторски „Закон Магнитског“, којим Вашингтон, први пут од окончања Хладног рата, уводи једностране санкције руским државним функционерима. Узалуд је Дмитриј Песков, прес секретар председника Русије Владимира Путина, уверавао да „то што ми видимо на територији бившег Совјетског Савеза јесте нови тип интеграције, заснован искључиво на економској интеграцији“ – Вашингтон не толерише никакве интеграције, посебно не јачање својих директних конкурената (у које треба убројати и Европску унију) нити стварање нових центара моћи.
Две године касније, постаје јасно шта је Клинтонова имала у виду. Иако је њена изјава дата непосредно уочи препуштања места шефа дипломатије Џону Керију, очигледно је да се она активно припрема да у јануару 2017. положи заклетву и постане прва жена председник САД. У том смислу, председник Барак Обама и секретар Кери деле заједничке спољнополитичке идеје са Клинтоновом, не само зато што су део исте, Демократске партије. Већ деценијама амерички приоритети остају непроменљиви, као и моћне породице Клинтон и Буш, које их спроводе. Песковљева објашњења могла су имати некакво дејство на европске партнере, али је у плановима Американаца будућност Русије јасно одређена. Међутим, и руска дипломатска тактизирања само су део стратегије Москве, која мора пажљиво и корак по корак да оспорава и руши хегемонију Вашингтона.
Много је директнији, тог децембра 2012, био председник Комитета за међународне послове Државне думе Алексеј Пушков, констатујући да је први пут да тако високи амерички званичник јавно говори против формирања ЕАУ. „Извлачење ЕАУ као феномена треба посматрати као отворено непријатељство руској спољној политици. То је, заправо, објава својеврсног ултиматума Руској Федерацији“, нагласио је Пушков, напомињући да намере Вашингтона за ступање у политичку конфронтацију на постсовјетском простору неће остати без последица. Русија ће преиспитати сарадњу са Вашингтоном, упозорио је Пушков и напоменуо да САД „сада нису у позицији да објављују геополитички рат Руској Федерацији“.
Истовремено са овом разменом оштрих реплика, појавила се и вест у „Вашингтон посту“ да Америка планира да више него утростручи број агената своје војне обавештајне службе у наредних неколико година, повећавајући њихов број са 500 на 1600 људи. За заменика председника Академије за геополитичке проблеме Константина Сивкова, то је био сигнал да се Америка припрема за рат. Зато су руски експерти још тада озбиљно схватили претње Хилари Клинтон да ће „на све начине“ спречити настајање Евроазијске уније и упозоравали да ће се то десити у форми локалних сукоба у близини или на самој руској граници, чиме би Москва била увучена у вртлог нестабилности. Ако Пушков није много погрешио када је рекао да 2012. Америка није била у позицији да објављује Русији геополитички рат, сада се ситуација очигледно променила.

ПАРАДОКС Геополитички рат је већ у пуном јеку. Пуца се у близини и на самим границама Руске Федерације, и на западу и на југу, док је на истоку у току геостратешко опкољавање руских савезника, Кине и Ирана. Истина, бројни аналитичари упозоравали су на приближавање хладног рата још пре неколико година, а посебно од јесени 2011, када је Путин објавио да се враћа у Кремљ, о чему је наш лист у више наврата писао. Када се геополитичка ситуација у Евроазији сагледа из овог угла и са временске дистанце, догађаји постају много разумљивији. То је протекле недеље потврдио и сам Путин, на Самиту Шангајске организације за сарадњу (ШОС) одржаном у престоници Таџикистана, Душанбеу. Руски лидер се, између осталог, осврнуо на парадоксалну ситуацију − да је нови пакет санкција Москви уведен непосредно по потписивању мировног плана за Украјину у Минску. Дакле, Украјина није разлог, већ само изговор за наношење штете Русији.
„Чак не могу ни да схватим са чиме су повезане нове санкције. Можда се некоме не допада што је процес кренуо по мирном сценарију. Јер, претходно су наши западни партнери довели до уставног преврата у Кијеву, затим су подржали казнену операцију на југоистоку а сада, када ситуација улази у ток мировног регулисања, предузимају се кораци који су усмерени фактички на рушење мировног процеса. Зашто? Знате, у главу ми долази таква јеретичка помисао да Украјина заправо никога не занима. Она се користи просто као инструмент љуљања међународних односа. Као инструмент, као талац жеље неких учесника међународне комуникације, рецимо, да реанимирају НАТО. Не толико као војну организацију, већ као један од кључних инструмената спољне политике САД како би ујединили око себе своје сателите. Да их наплаше некаквом спољном претњом“, указао је Путин.
Под изговором украјинске кризе, НАТО активно повећава своје присуство покрај руских граница и САД су још раније напустиле споразум о неширењу противракетне одбране, појаснио је Путин. „Све то, безусловно, треба да имамо у виду, и имаћемо у виду, после доношења одлуке о осигурању безбедности наше земље. Ми ћемо да учинимо све да безбедност буде апсолутно поуздано гарантована и о томе смо већ много пута говорили. Упозоравали смо да ћемо бити принуђени, управо принуђени, да предузимамо адекватне мере са циљем осигурања своје безбедности. Веома бих желео да не буде сувишне хистерије потом, када ове одлуке буду дефинитивно донете и почну да се реализују“, истакао је руски председник.

ПЛАНОВИ АТЛАНТИСТА Тако се, десет месеци од избијања украјинске кризе, коначно назире комплетна слика вашингтонских планова на тлу Европе. И ова слика је, заправо, ноћна мора чак и за песимисте. Идеја прекоокеанских стратега је проста и „генијална“. Интензивним обавештајним радом и непрестаним медијским и дипломатским притиском поводом „руске агресије“ најпре продубити неповерење између Кремља и европских престоница. Не треба заборавити да су предрадње учињене још током 2013, када је лансирана бесомучна кампања о наводним кршењима права припадника сексуалних мањина у Русији, а Путин означен као диктатор и „хомофоб“. Нико на Западу није ни покушао да објасни да су руски државни органи заузели тврђи став само према злоупотреби ЛГБТ организација финансираних из иностранства, као средства политичког притиска и утицаја, а не према грађанима нетрадиционалне оријентације. Но, штета је била учињена и њен ефекат се показао на Олимпијади у Сочију, када су се амерички новинари и блогери напросто утркивали у инфантилности и злонамерности.
Истовремено је ситуација у Украјини ескалирала протестима против Виктора Јануковича. Синхронизовани кораци учињени су још у самом старту, када су демонстрације у Кијеву представљене као „борба за европску и демократску будућност Украјине“, наспрам планова Москве да свог суседа увуче у „мрачну прошлост“. Показало се да медијска представа о борби добра и зла и даље „пије воду“ код једног дела публике. Када је клин између Европе и Русије довољно чврсто забијен, прешло се на директно лобирање међу чланицама ЕУ да Русију треба одлучно казнити – наравно, ради „европске будућности“ народа Украјине. Многи, укључујући Немачку, Француску и Италију, с почетка су се опирали овој погубној идеји, али су после неколико недеља притисака попустили. Француске водеће банке нашле су се под претњом исплате милијарди долара пенала због кршења правила пословања у САД, што је довело до нагле промене курса Париза. И Италија је експресно добила место шефа дипломатије ЕУ, за Федерику Могерини, и у Риму су почели другачијим очима да посматрају ситуацију. Немци су од Вашингтона у изглед добили ново, примамљиво паковање старог аранжмана о својој улози „управника“ над источном Европом, па су и они на крају „променили свест“.
Мањим европским земљама после тога није преостало ништа друго него да следе „заједничку европску политику“, ма како она штетна била по интересе самих чланица ЕУ. Када су ови кључни циљеви остварени и санкције уведене, механизам геополитичког рата почео је да функционише у пуном обиму и свим правцима. Најпре, смањује се међузависност између Русије и Европе створена последњих година и прави се илузија у ЕУ да могу без Москве. То је одлична вест за Американце. Брисел и Москва све јаче се међусобно шамарају, подривајући своје темељне економске интересе, услед чега се ствара атмосфера неповерења, а сада већ и непријатељства. То је сигуран пут у примену још разорнијих економских мера. Истовремено, упорно се сугерише да Москва припрема војне нападе на читав низ европских земаља, што је најбољи начин да се оне подстакну на окупљање око америчких „заштитника“ и наравно, на куповину њиховог наоружања. Свако ко покуша да каже да Русија нема разлога да било кога напада бива одмах ућуткан и проглашен за „путинофила“ и непријатеља слободног света. И тај циљ је остварен – Европа и Русија клизе у отворено непријатељство.

РАЗЛОЗИ ЗА ХИСТЕРИЈУ САД Други важан сегмент јесте отварање новог унутрашњег фронта у самој Русији. Ако је претходних месеци главни удар на Путина ишао уз оптужбу да је „издао Новорусију“, сада је ова матрица приметно модификована. Најновија верзија гласи: Путин је слаб и неодлучан лидер, под влашћу либерала и „пете колоне“ – и њему се не може веровати! И у овом случају, свако ко би се успротивио оваквим тврдњама био би означен као „американофил“ и либерал који мрзи Новорусију и не жали њене погинуле цивиле. „Логика“ је јасна: чим Путин није заратио са 40-милионском Украјином и кренуо на освајање Кијева, то значи да се уплашио и нагодио са олигарсима. Исто тако су се уплашили и сви они који објашњавају да Американци само то и чекају, па да кажу: „Видите ли да смо били у праву и да је Русија агресор којега треба најсуровије казнити.“ Када би се то заиста и десило, сви они који сада позивају на рат одједном би се претворили у борце за мир и тада би викали како је Путин заратио са целим светом и увео земљу у тоталну изолацију. Са друге стране, тврдња да је Путин слаб лидер апсолутно не стоји, јер у том случају не би Запад против њега мобилисао све своје снаге, чак и по цену великих губитака. Пре ће бити да је обрнуто.
Игра, геополитички рат који се разбуктао поводом Украјине очигледно ће захтевати године председниковог стрпљивог рада, пре свега на азијском и латиноамеричком правцу, у таквим форумима какви су ШОС и БРИКС. Тенковски напад оружаних снага РФ на Кијев уопште није неопходан да би се победило. Напротив, много је боље наставити са до сада ефикасном стратегијом латентног присуства у Украјини која, како се Путин изразио, баца Американце у хистерију и избија им основне адуте из руку. У комбинацији са економским мерама које Москва већ примењује према Кијеву, ове методе дају резултате. Такође, почела је са смањивањем испорука природног гаса европским земљама, у појединим случајевима – до минимума гарантованог потписаним уговорима. На тај начин, ствара се, за сада блага, енергетска криза у Европи, више као наговештај шта све може да се деси у наредном периоду. Што је много важније, отежавају се такозване реверсне испоруке Украјини из ЕУ. Јер, вишка гаса напросто нема у цевима, па Европљани морају са Кијевом да поделе сопствене количине.

АЛТЕРНАТИВА УНИПОЛАРНОМ СВЕТУ Према зацртаној глобалној стратегији Кремља, неопходно је наставити са потискивањем долара као јединствене резервне светске валуте. То је, заправо, једини прави начин да се овај рат добије, јер је више него очигледно да је Украјина, упркос свом великом значају за Русију, само споредни колосек и вешто постављена замка на том путу. Прави начин супротстављања биће стварање новог пуноправног и моћног геополитичког пола на светској сцени. То у будућности могу постати ШОС и БРИКС, на челу са Русијом, Кином и Индијом. Ако се у јулу следеће године ШОС-у придруже Индија и Пакистан, а затим и Иран, што је већ најављено, ова организација објединиће половину светског становништва и ресурса.
Земље БРИКС-а и ШОС-а имају, најблаже речено, резерве према Западу. Њих обједињује идеја стварања алтернативе униполарном свету како би својим народима обезбедиле достојанствено место у свету, без било чијег туторства и експлоатације. Оне сада схватају своју снагу и виде јасан пут. Треба, зато, очекивати да ће у наредном периоду Запад фокусирати своју енергију на рушење ових структура у настајању, али је мало вероватно да ће у томе успети. Ипак, све ове промене неће се десити одмах, па је пред Путином најважнији задатак да Русија издржи притиске Запада још неко време. Вашингтон је зато и кренуо на све или ништа, свестан да време не ради за њега. Геополитички рат је почео, а када ће се и како завршити – то не може да се предвиди.
[/restrictedarea]

3 коментара

  1. a koji je vas cilj-bagro




    0



    0
  2. На прву лопту у футбалу је правијо, после може бити касно. Ово није прва војно-политичка кретања на Исток односно Русију. Да Русија је у питању и њен енергетски потецијал који це налази на огромним пространствима Русије. Коће на овом ратном карташком столу извући праву карту тоћемо ускоро сазнати, јер омчу су спремили пројектанти НАТО ИМПЕРИЈЕ. И Наполеон и Франц Фердинат и
    Бизмарк а нарочито Хитлер загблибили су се у руским пространствима. Знамо да данас ракете имају разорну моћ али без
    доласка живе војне силе нема победника. Бомбе и гранате падале су по Србији нису ни народ а још мање војну силу уништили, све је
    завршено за асталом. Русија није Србија Путин није Милошевић. НАТО ИМПЕРИЈА не жели преговоре она жели рат даби опстала. Русија
    са Путином мора се бранити јер му непријатељ копа РОВОВЕ у дворишту. Очекивати је даће у тим РОВОВИМА копачи бити покопани.




    0



    0
  3. dame i gospodo secam se jedne izjave gospodje olbrajt da bogatstvo rusije pripada celom covecanstvu na sta je gospodin putin divno odgovorio da postoje osobe u svetu koje imaju erotske snove.mislim da je pocelo demonstriranje u rusiji po istom onom scenarijukao i kod nas u srbiji. znate nije taj svet zapadni blesav, oni sa svojim ogromnim bogatstvom i potkupljivosti odredjenih struktura i lica tog naroda koga napadaju uspevaju daostvare cilj koji su zacrtali.mnogo pametnihljudi pise u ovom casopisu imnogo nam sustinske stvari tumace i otkrivaju, ali se plasim da malo ljudi ophrvani svakodnevnimmukama i nedacama ima vremena za geopoliticka razmislanja.buditepozdravljeni damei gospodo.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *