Почетна / Култура / ФЕСТИВАЛСКИ ПУТЕВИ И СТРАНПУТИЦЕ: Није мачка у џаку, али…

ФЕСТИВАЛСКИ ПУТЕВИ И СТРАНПУТИЦЕ: Није мачка у џаку, али…

У постфестивалским размишљањима на измаку лета, питамо се и због чега је за наше прилике „чиста фантастика” (и незамислива) пракса фестивала у свету – да већ на завршетку програма посетиоцима нуде листу уметника које ће наредне године моћи гледати и слушати!

Пише Рашко В. Јовановић

Својевремено смо, у „Печату“ (бр. 326) писали како су дуговања смедеревског фестивала „Тврђава театар“, као и неспоразуми настали због њих, на путу да доведу до стварања две манифестације – једне у Смедереву, друге у Чортановцима. Тако се заиста и догодило – у Чортановцима је приређен „Нови Тврђава театар“, а у Смедереву такође нови „Театар у Тврђави“. Тако у новонасталој ситуацији, уместо једног летњега позоришнога фестивала имамо два. Међутим, као да је неспоразум који је пратио стварање нове манифестације био присутан и при њеној реализацији.
[restrictedarea]

ПРЕТЕНЦИОЗНОСТ Oрганизатори оба фестивала нису, наиме, имали у виду ону народну да „Договор кућу гради“, па су програме реализовали у исто време: „Нови Тврђава театар“ у Чортановцима трајао је од 5. до 9. јула, а смедеревски „Театар у Тврђави“ од 6. до 11. јула, с тим што је требало да се и на једном и на другом појави румунско позориште „Маска“ из Букурешта, са представом „Парк“. Због невремена она није приказана на „Новом Тврђава театру“ у Чортановцима. Љубитељи позоришта у Београду били су у дилеми шта да изаберу, будући да им је само по једна представа са сваког фестивала могла бити позната, пошто су већ гостовале у београдском Народном позоришту. Кад је реч о чортановачкој манифестацији, то је Станковићева „Коштана“ у извођењу суботичког Народног позоришта − Непсинхаз, а у Смедереву − Нушићева „Деветстопетнаеста, трагедија једног народа“, припремљена у копродукцији Крушевачког позоришта, Народног позоришта у Нишу и Центра за културу „Вук Караџић“ у Лозници. Наравно, наводећи ову чињеницу, не желимо оспорити избор тих представа у програм једног, односно другог фестивала. По обичају, на обе манифестације проглашене су најбоље представе – „Коштана“ у Чортановцима, „Деветстопетнаеста“ у Смедереву. И тиме је „пала завеса“ на оба фестивала. Оно што се може приметити јесте да су оба имала изузетно скромне програме састављене од само три (Чортановци) и пет представа и једног концерта (Смедерево). Да ли се тако скромни програми уопште и могу назвати фестивалима, или пре малим ревијама позоришних представа? Мишљења смо да за тако организоване мале циклусе позоришних представа употреба термина фестивал одаје претенциозност организатора и ништа више.
„Тврђава театар“ основан је 2009. године као амбијентални фестивал, што ће рећи са представама које одговарају амбијенту Смедеревске тврђаве. Међутим, током петогодишњег трајања једва да је имао једну или две представе у складу са амбијентом, већ је представе реализоване на класичним сценама-кутијама, које би одабрала селекторка Бранислава Лијешевић, смештао у амбијент Смедеревскога града. Истини за вољу, било је и неколико представа које припадају уличном театру, што су се изводиле изван Тврђаве – у граду. Фестивал није интензивирао властиту продукцију те је, колико нам је познато, изведено само једно дело у којем се приказују збивања у деспотовини Ђурђа Бранковића. („Град“ Марине Миливојевић Мађарев, која је одиграна у Малом граду Тврђаве). Имали смо прилике да у „Печату“ укажемо на драмска дела, и наша и страна, погодна да се изведу у амбијенту Тврђаве у Смедереву – драма „Ђурађ Бранковић“ Карла Оберњика, коју је београдско Народно позориште приказало 1868. године у Сушићевој кући као прву представу још пре отварања своје зграде, и „Потоњи деспот“, драма у стиховима Јанићија Дробњака, која је први пут изведена на сцени Народног позоришта 1895. године. Наравно, има још дела сличне тематике, а можда се могло доћи и до нових, конкурсима или специјалним наруџбинама за драме које би се изводиле у атрактивном амбијенту Тврђаве у Смедереву. Исто тако, могло би се и у светској драмској класици изнаћи, нарочито у Шекспировом опусу, неко дело које би се „одомаћило“ на фестивалу „Тврђава театар“.

У МИНУТ ДО ДВАНАЕСТ Како се ове године обележава стогодишњица Првога светскога рата, то је смедеревски новоустановљени фестивал „Театар у Тврђави“ у свој програм уврстио представу „Постмодерни кабаре доброг војника Швејка“ за коју је по чувеном делу Јарослава Хашека текст написао Александар Лукач, такође редитељ овог извођења. Програм је обухватио и Нушићеву „Деветстопетнаесту“, у драматизацији Спасоја Ж. Миловановића, на коју смо већ указали. На тај начин овај фестивал обележио је и 150-годишњицу рођења нашег великога писца. Други велики јубилеј, 450-годишњицу рођења Вилијама Шекспира, нису обележили ни „Театар у Тврђави“, нити „Нови Тврђава театар“ у Чортановцима, што је свакако штета. Ако се фестивал „Нови Тврђава театар“ може правдати чињеницом да је непосредно пре његовог одржавања на истој сцени на платоу пред вилом „Станковић“ у Чортановцима приређен „Шекспиров фестивал“, који је основао редитељ Никита Миливојевић, не разумемо зашто се смедеревски „Театар у Тврђави“ одрекао обележавања Шекспировог јубилеја. Можда исувише тражимо од оба фестивала када знамо да су им програми састављени у последњи час, нарочито када је у питању смедеревски „Театар у Тврђави“. У таквој ситуацији састављачи програма ове манифестације добро су се снашли, успевши да појединим представама обележе стогодишњицу Првога светскога рата. Не знамо шта ће бити окосница програма „Новог Тврђава театра“ у наредној години, али се надамо да се неће састављати у последњем моменту.
Уопште, ове године наши летњи фестивали припремали су своје програме непосредно уочи почетка. Такав поступак „Белеф“ примењује већ неколико година, па је тако било и сада. У јуну је именован Организациони одбор, који је, као што је познато, одмах саставио програм, чији је музички део, како нам се чини, највише одговарао манифестацији оваквог типа. Евидентно је да су састављачи овогодишњег позоришног програма пропустили да на „Белефу“ обележе Нушићев и Шекспиров јубилеј, што се никако не може оправдати. Биће представа из редовног репертоара београдских и других позоришта. Састављачи позоришног програма „заборавили су“ и да обележе стогодишњицу почетка Првога светскога рата, што би у граду који је у том сукобу био први нападнут свакако требало учинити. Међутим, програм је обухватио поједине редовне представе београдских позоришта − Београдско драмско позориште приказало је „Не играј на Енглезе“, Атеље 212 „Славну Флоренс“, Крушевачко позориште „Лепотицу Линејну“, док је Позориште из Сомбора извело „Чаробњака“ Федора Шилија, дело које су Београђани већ могли видети, јер је приказано приликом гостовања тога позоришта у Атељеу 212. Према свему, „Белеф“ није имао позоришних премијера, што је био случај и са приказаним кабаретским представама. Без обзира на то, како видимо, ситуација што се позоришта тиче била је боља него прошле године, када на поменутом фестивалу практично није ни било позоришних представа. Али, све што је ове године приказано није довољно. Ваља се подсетити да је Београд некад свакога лета, иако није постојала никаква манифестација, имао скоро сваке вечери позоришне представе на Калемегдану. Остаје нам нада да ће идуће године бити боље, јер постоји намера организатора да се изводе представе у дворишту Капетан-Мишиног здања, те можемо очекивати и неке специјално припремљене новитете. Организациони одбор „Белефа“ прокламовао је да фестивал мора да се врати публици. Сматрамо да се то не може постићи приказивањем све самих репризних позоришних представа. Истина је да летњи фестивалски програм ваља да буде састављен претежно од забавних дела, мада се не треба одрицати ни озбиљних ремек-дела наших и страних драмских стваралаца. Такође, не би требало обилазити ни гостовања проверених позоришних ансамбала из иностранства.

КИША ПО „БЕЛЕФУ” Временске прилике нису ишле наруку овогодишњим организаторима „Белефа“. Предвиђено отварање фестивала концертом вокалних солиста уз пратњу симфонијскога оркестра на Тргу Републике реализовано је у Дворани Коларчеве задужбине. Због кише, поједине позоришне представе изведене су на матичним сценама ансамбала који су их приказивали. Међутим, оно што се није смело дозволити свакако је постојање „празних дана“ на фестивалу. На пример, програм од 19. до 25. јула имао је три таква дана, јер 21, 22. и 25. јула није било никаквих манифестација. Мишљења смо да „Белеф“, кад већ не траје читаво лето, мора за месец дана свога одржавања свакодневно имати програме. По његовом затварању, средином августа, ако изузмемо представе за децу у Театру на Сави, настала је катастрофална летња празнина у београдском културном животу, која траје и данас, а потрајаће све до почетка јесени, када по обичају треба да се догоди „Битеф“. Ако знамо да, изузев Театра „Славија“ који почиње сезону редовно 1. септембра, сва остала београдска позоришта из непознатих разлога отварају своја врата тек негде после 15. септембра, а поједина чак 1. октобра, па и касније, онда је јасно да би убудуће „Белеф“ требало продужити, наравно без „празног хода“.
То су наше фестивалске слике и (не)прилике, или путеви и странпутице, до којих долази првенствено стога што се програми не припремају благовремено јер се финансијска средства не одобравају благовремено. За наше прилике незамислива је пракса фестивала у свету − већ на завршетку својих програма они посетиоцима нуде листу уметника које ће наредне године моћи гледати и слушати! Такав поступак изгледао би код нас као чиста фантастика. Ми тек ових дана сазнајемо шта ће се приказивати на „Битефу“ у другој половини септембра, а није оглашен ни комплетан програм „Бемуса“ у октобру. И тако сваке године! Морамо се упитати да ли неко од надлежних у градским органима и размишља о томе: не да ли се може, већ да се мора прекинути са таквом праксом. Поготово што су „Битеф“ и „Бемус“ међународни фестивали.
[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *