Економија деструкције

Колика је дубина понора српске економије, зашто Фискални савет призива грчки сценарио у Србији и постоји ли решење наших економских проблема за које је толико очигледно да их нико и не спомиње?

Пише Никола Врзић

Само монетарна „нуклеарна бомба“ сада може да спаси Италију, драматично и бомбастично ових дана упозорава иначе конзервативни лондонски „Телеграф“ у тексту свог међународног бизнис уредника Амброуза Еванс-Причарда. Ако се нешто не предузме, „Италија је мртва“, цитира Еванс-Причард глобалног стратега италијанске инвестиционе Медиобанке Антонија Гуљелмија, констатујући и да „еврозона остаје у центру безнађа“, да су поред италијанске успориле и економије Француске и Немачке, а што се Италије тиче, „италијански дуг досегао је 135,6 одсто бруто друштвеног производа (БДП) у првом кварталу (2014.) галопирајући навише ка стопи повећања од пет одсто годишње.“ Какве то везе има са Србијом? Веза је вишеструка, а она која нас се овде тиче садржана је у следећој реченици: „Ово се дешава упркос – или управо због – серије пакета мера штедње.“
[restrictedarea]

ЊИХОВА МЕРА НАШЕ ШТЕДЊЕ Нови пакет мера наше штедње због нараслог јавног дуга, иако га нисмо направили ми него они – они који овом земљом управљају кроз све ове године нашег транзиционог пропадања и економије деструкције којом се прославио Млађан Динкић – јавности ће бити представљен када овај број „Печата“ већ буде у продаји. „Печатове“ информације, дан уочи најављеног саопштавања мера, говориле су о смањењу од 9 одсто оног дела пензије који прелази износ од 25 хиљада динара, и плата од такође 9 одсто, изузимајући минимални, загарантовани део.
У сваком случају, оно што се и унапред и већ неко време знало јесте да ће смањења пензија и плата у јавном сектору свакако бити, само што је остало да се види колико ће то смањење бити – „Највише десет одсто и ни динар више, а оставио сам могућност да то може бити и мање“, најављивао је министар финансија Душан Вујовић, 15 одсто колико је тражио Фискални савет а ишло се у овом лицитирању нашим парама и до 20 одсто умањења, колико је хтео да нам узме бивши министар финансија Лазар Крстић, који је из владе отишао и за собом оставио наду да нам се са таквим решењем нашег проблема више неће вратити – и остаје да се види да ли ће те мере штедње, неким чудом, изазвати ефекат супротан оном који су изазвале у Италији. И у Грчкој, и у Португалији… али о томе нешто касније. Најпре да сагледамо где се – што се економије тиче – сада налазимо, све и ако је то сасвим јасно свакоме ко завуче руку у сопствени, уосталом, све празнији џеп.
Билтен јавних финансија, који једанпут месечно објављује српско Министарство финансија, представља штиво које је депримирајуће много више него што је досадно за читање; таква је, наиме, то материја, досадна а растужи човека. Билтен је хроника нашег пропадања, која квантификује распад наших нада у бољи живот и сећања на оне тако лепе а тако прошле дане када су те наде у боље још биле свеже и, наизглед, оствариве, пре него што смо се стрмоглавили у ово лагано пропадање из којега ћемо се, кажу, извући само ако пре тога постанемо још беднији.
Уосталом, заронимо у бројке.
Имали смо, тек да их се подсетимо, две године озбиљног раста животног стандарда, 2006. и 2007. када су реалне нето зараде порасле за 11,4 односно 19,5 одсто. Следеће, 2008. године, тај раст ће пасти на 3,9 одсто, а од тада само таворење: 0,2 одсто 2009, 0,7 одсто 2010, 0,2 одсто 2011, 1,1 одсто 2012. и онда чак и пад од 1,5 одсто у 2013. години. Пензије су пак оне, 2008. године порасле за 14,3 одсто и тиме су ПУПС а за њим и СПС и ЈС превучени овдашњим проевропљанима, још су само следеће године оне порасле за 3,2 одсто, да би од тада биле у сталном и озбиљном реалном паду, редом: минус 5,9 одсто, па 3,6 па 2,2 и на крају минус 3,4 одсто током 2013. године.
Реални промет у трговини на мало демонстрира пак како смо, суочени са стагнирајућим и све мањим приходима, почели да штедимо на себи. 2009. године тај промет бележи пад од чак 15 одсто, 2011. за још већих 18 одсто, 2013. још 5,1 одсто, уз заиста благи и вероватно једва приметни опоравак од 1,4 одсто у првим месецима ове године.
Но, вратимо се закратко на повећање пензија у 2008. години. У својој студији „Ребаланс буџета и фискално прилагођавање: неопходна величина и начини смањења пензија и плата у јавном сектору“ од 15. септембра 2014, Фискални савет наводи озбиљну тврдњу, засновану, додуше, на преувеличаном податку: „Током 2008. године пензије су повећане преко 30 одсто (од чега преко 20 одсто неоправдано) – што није значајно покренуло производњу, али је отворило огромну рупу у буџету и повећало јавни дуг до 2014. за преко пет милијарди евра.“
У сваком случају, јавни дуг од те 2008. године заиста непрестано нараста. Са 29,2 одсто БДП-а 2008, већ годину дана касније он долази до нивоа од 34,8 одсто, па 44,5 одсто БДП-а 2010, 48,2 одсто 2011, следи онда озбиљан скок на 60,2 одсто БДП-а 2012. и тако до 63,8 одсто БДП-а на крају прошле, 2013. године.
Истовремено расте и наш спољни дуг. Са 17 милијарди евра 2007. године дошао је до 25 и по милијарди у априлу 2014, при чему је – ето једног ипак утешног податка – тај дуг на крају априла 2014. (последњи доступан податак у Билтену јавних финансија) био за 137 милиона евра нижи него на крају 2012. године, што ће рећи да је онај узлазни тренд задуживања – осам и по милијарди за само пет година – у последње две године заустављен.
Може ли, међутим, за онолики раст јавног дуга да буде криво само (економски) неоправдано повећање пензија из 2008. године, како то тврди Фискални савет, све и ако имамо око 1,7 милиона пензионера на (тренутних) милион и 715 и кусур хиљада запослених, од којих (на крају 2013. године) 470. 236 у јавном сектору? Ситуација је, ипак, рекло би се, нешто сложенија од тога.
У истом периоду, наиме, и српска индустријска производња, ионако ниска, бележи 2010. године драматичан пад од 12,6 одсто. У наредне две године бележимо скромне стопе раста 1,2 и 2,5 одсто, нови пад 2012. од 2,2 одсто и раст – али недовољан да се вратимо на ниво пре 2010. – од 5,5 одсто прошле године. Овај пад индустријске производње праћен је, логично, и константним падом броја запослених у Србији; закључно са 2007. годином било нас је константно преко два милиона запослених, да би од 2008. године кренуо пад који је, у периоду јануар − мај 2014. године, достигао историјски минимум од свега милион и 698 хиљада запослених у јавном и приватном сектору укупно.
Све у свему, сумирамо ли све ове – упозорили смо: досадне али зато суморне – бројке долазимо до закључка да је све мање запослених све мање и плаћено, да због тога више штедимо на себи али да смо уз сву ту штедњу сви заједно све више и дужни.
Насупрот томе, међутим, и неколико нешто ведријих тонова. БДП по глави становника је 2013. године, са мизерних 4.453 евра, ипак премашио ниво из 2008. (дотад рекордних 4.446 евра БДП по глави становника) при чему нарочито треба имати у виду дубину пада из 2010. године, када је БДП по глави становника износио свега 3.836 евра. А ту је и податак да је прошле године извезено из Србије робе у вредности од скоро 11 милијарди евра, наспрам 2008. када смо извезли нешто мање од седам и по милијарди, при чему је увоз чак и унеколико смањен, са преко 16 милијарди на нешто мање од 15 и по милијарди током 2013. године.

ФИСКАЛНИ МУЛТИПЛИКАТОР У сваком случају, ове позитивне бројке нису довољне да би засениле оне катастрофалне показатеље о расту дуга, стагнацији примања, смањењу броја запослених, односа запослених и пензионера и незапослених… Из чега следи јасан, очигледан и болан закључак да нешто под хитно треба урадити јер нас овакав развој догађаја води у лагано али неумитно економско (само)убиство. Дакле, шта урадити? Или је пак право питање шта лежи у корену ове економије наше деструкције.
Фискални савет, у свом већ споменутом документу, јавни дуг ставља у први план: „Србија је пред кризом јавног дуга. Разлог за то је најједноставније објаснити чињеницом да су државни расходи системски (структурно) за чак преко 20 одсто већи од државних прихода и да се та разлика (тренутно од преко 2,6 милијарди евра годишње) финансира задуживањем… Пред државом су две могућности: 1) или ће у средњем року кредибилно и контролисано прилагодити расходе својим приходима и почети да смањује свој дуг, или ће 2) наставити по старом, све до тренутка када инвеститори процене да им се уложени новац у Србију сигурно неће вратити и престану да јој дају нове позајмице. У другом случају, јавни расходи (укључујући и пензије и плате) тренутно би се и неконтролисано смањили, што би довело до кризе, дубоког пада БДП-а, депресијације динара и макроекономске нестабилности.“
Отуда су, према Фискалном савету, „за избегавање кризе јавног дуга неопходне огромне буџетске уштеде које нису могуће без умањења убедљиво највећих јавних расхода – пензија и плата у јавном сектору… Одлагање спровођења одговарајућих мера довело (је) до погоршања фискалне позиције земље, па због тога предстојеће уштеде морају бити болније и свеобухватније“.
Уштеда коју Фискални савет саветује састоји се у томе да се – ради уштеде од око 800 милиона евра као најважнијег појединачног елемента у смањивању буџетског дефицита са садашњих 2,6 милијарди евра на испод милијарде – плате и пензије линеарно умање за 15 одсто, јер би сваки други сценарио био лошији и завршио би се новим смањењем, при чему „смањење пензија и плата у јавном сектору јесте непопуларан, али је економски ефикасан начин за смањење дефицита. То је током кризе потврђено у свим земљама које су биле у сличној фискалној позицији као Србија и биле принуђене да смање плате и пензије (Литванија, Португалија, Грчка и друге).“
Е, сад. Пре свега, само је по себи јасно – и у економској теорији се назива фискалним мултипликатором – да ће смањење плата и пензија изазвати смањење куповне моћи становништва, која пак (смањена куповна моћ) неће погодити ни „Милку“ ни „Кока-Колу“, већ домаће произвођаче који зависе од те куповне моћи овдашњег становништва. А то даље може да доведе до нових отпуштања и затварања фирми, и још мање новца у буџету, и још веће кризе јавног дуга. Колико ти ударци по џепу осиротелог становништва заправо не могу да донесу озбиљну општу корист, показују подаци из Билтена јавних финансија о наплати ПДВ-а који је, подсећамо, од 1. јануара ове године повећан: „Приходи по основу ПДВ реално су нижи за 2,9 одсто у периоду јануар − мај 2014. године, у односу на исти период 2013. године… Од јануара ове године, у склопу нових мера фискалне консолидације посебна стопа ПДВ-а је подигнута са 8 одсто на 10 одсто. Нето домаћи ПДВ је номинално 12,5 одсто, а реално 14,6 одсто нижи, у односу на претходну годину.“
Насупрот логици и овом очигледно упозоравајућем податку, који у суштини говори да купујемо мање онога што нам је постало скупље, Фискални савет тврди да „смањење пензија и плата у јавном сектору утиче на умањење привредног раста и пореских прихода, али тај утицај је ограничен. Потпуно прецизну и директну оцену негативног утицаја који смањење плата и пензија има на БДП је немогуће дати, јер економетријске анализе не дају поуздане оцене вредности фискалног мултипликатора за Србију. Међутим компаративне анализе које узимају у обзир тренутне карактеристике Србије (…) доста поуздано указују (…) да би смањење плата и пензија за око 800 млн евра утицало на смањење БДП-а за око 240 млн евра и последично на умањење јавних прихода за око 80 млн евра. Толико умањење јавних прихода ни изблиза није довољно да поништи буџетске уштеде (800 млн евра) које би се спровођењем ове мере оствариле – како се некада нетачно истиче у домаћој јавности.“
Насупрот тој рачуници, међутим, говори „нови рад двојице економиста Међународног монетарног фонда (ММФ) од којих је један, Оливије Бланшард, и главни економиста ове институције“. На њихов рад је, још пре више од годину и по дана, указао економиста (неолибералног опредељења, иначе) Владимир Глигоров. Читајте пажљиво: „У основи, аутори желе да објасне зашто је ММФ толико грешио у предвиђању привредних кретања, посебно привредног раста. Одговор је да је константно потцењиван такозвани фискални мултипликатор, што ће рећи колики је ефекат повећања или смањења јавне потрошње на убрзање или успоравање привредног раста. Рецимо, ако један додатни динар јавне потрошње донесе један нови динар домаћег производа, мултипликатор је једнак јединици. Исто важи и за смањење јавне потрошње. Опет, ако је, рецимо, тај мултипликатор мањи, смањење домаћег производа ће бити мање од смањења јавне потрошње. Ако је већи, продубљиваће се рецесија. Пошто је ММФ грешио тако што је предвиђао мању рецесију и бржи привредни опоравак од онога што се заиста догодило, закључује се да су његови економисти рачунали са мањим фискалним мултипликатором од стварног. Што не значи само да је смањење јавних расхода, такозвана фискална консолидација имала негативнији ефекат од очекиваног, већ и да би повећање јавне потрошње имало већи позитиван ефекат да се спроводила таква привредна и фискална политика. Из тога су коментатори закључили да су Европска унија и посебно земље еврозоне спроводиле рђаву фискалну политику, будући да је њихова стратегија била да се приступи фискалној консолидацији што је пре могуће како би се избегли проблеми са финансирањем јавних дугова и растућих фискалних дефицита.“

ГРЧКИ СЦЕНАРИО Управо то се догодило Италији, како је цитирано на почетку текста „упркос – или управо због – серије пакета мера штедње“. А Грчка и Португалија (које нам Фискални савет нуди као светле примере, уз заиста фантастичан аргумент изнет чак на два места: „Да је постојало друго и боље решење, ове земље би га вероватно примениле… Да је постојало неко мање болно решење и са мањим негативним утицајем на привредни раст, те земље би га сигурно примениле.“) − како су, дакле, прошле Грчка и Португалија?
И једна и друга су, збиља, смањиле своје буџетске дефиците. Грчка са минуса од 10,4 одсто БДП-а из 2010. године стиже 2013. на минус од само четири одсто БДП-а; Португалија, са минуса од 9,2 одсто БДП-а из 2010, на минус од 5,1 одсто прошле године. Супер, браво. Али погледајмо и остале податке, јер ће нам тек они открити цену којом је плаћена ова фискална консолидација. Та цена је катастрофална. У Грчкој је БДП по становнику 2008. године био 31.700 долара, 29.600 долара 2010, а 2013. спао је на 23.600 долара. Од 2009. БДП им опада непрекидно, по годишњим стопама од 2,4 и по, 7,1, 6,4 и 3,8 одсто 2013. године. Незапослених је 2009. у Грчкој било 9,4 одсто, у 2013. години 27,9 одсто. Јавни дуг је са 142,7 одсто БДП-а 2010. године, уз сву штедњу која их је сатрла, скочио на 175 одсто БДП-а 2013. године, а спољни дуг је са 532,9 милијарди долара 2010. порастао на 568,7 милијарди 2013. Португалија? Од 2011. до 2013. БДП по становнику пао је са 24.000 на 22.900, БДП пада по стопама 1,3, 3,2 и 1,8 одсто годишње, незапосленост је са 9,5 одсто 2009. скочила на 16,8 одсто 2013, јавни дуг са 83 одсто БДП-а 2009. на 127,8 одсто БДП-а 2013, спољни дуг са 497,8 милијарди (2010.) на 508,3 милијарде за срећну нову 2013. годину… И споменута Литванија је, додајмо, према подацима из једне ММФ-ове анализе, после својих мера штедње са јавног дуга од 15,5 одсто БДП-а на крају 2008. доспела до око 40,7 одсто БДП-а на крају 2012, с тим што треба имати у виду и да наше поређење са Литванијом није баш поуздано зато што Литванија, наводи ММФ, „традиционално има релативно мали јавни сектор, један од најмањих у ЕУ“, а и њој сад ММФ препоручује да, са штедње, „свој фокус окрене ка консолидацији приходне стране“.
И то нас враћа на већ постављено питање, оно које претходи питању шта сада треба да урадимо: шта лежи у корену ове економије наше деструкције? Другим речима, шта је изазвало онолики дуг? Јер ћемо га се ратосиљати – и, што је много важније, економски оздравити – само ако решимо његов узрок. Дуг је изазвала та проста чињеница да трошимо више него што зарађујемо. Искуства Италије, Грчке, Португалије… као и признање ММФ-а на које је указао Глигоров, показују и да се решење не налази у што већој штедњи. Како се не може ни наставити овако како смо досад ишли, безглаво тумарајући у лагано али сигурно пропадање, преостаје, дакле, само да покушамо да зарадимо више (наравно, уз разумне мере штедње и оштре мере спречавања, да упростимо, бруталне пљачке државне имовине кроз разноразне разрађене механизме). Како? Продали смо готово све што смо имали („Укупан приход од приватизације у првих пет месеци 2014. године износи 5,1 мил. евра“, дакле практично ништа, наводи Билтен јавних финансија) а и то што још имамо да продамо а да нешто вреди, попут „Телекома“ или ЕПС-а, појело би се и пре него што схватимо да смо остали и без „Телекома“ и без ЕПС-а и да више немамо шта да продамо, осим коже са сопствених леђа, која је у међувремену ионако постала безвредна. Стране директне инвестиције? Њихови износи у годинама које су за нама толико варирају – од преко три милијарде евра 2006. до мизерних 200 милиона у првих пет месеци ове године – и толико зависе од низа спољних фактора на које не можемо да утичемо да се на страним директним инвестицијама, које су, наравно, и пожељне и добродошле, не сме градити сигурна, извесна будућност. Преостаје, дакле – сад откривамо топлу воду – да сами почнемо да производимо оно што можемо; да то што произведемо у Србији, у Србији и продамо уместо што увозимо (од кромпира, белог лука, меса… до разноразних финалних производа које увозимо а не морамо да их увозимо као што морамо телевизоре, мобилне телефоне, аутомобиле…) и да то што произведемо у Србији извеземо тамо где можемо. Тако ћемо и упослити људе, и зарадити паре, и напунити буџет. Али за то су нам потребне и развојне банке какве смо укинули почетком 2002. године, и јасан државни план, и субвенције, и интервенције, и контрола њиховог коришћења, а пре свега воља и моћ да се прекине са економијом сопствене деструкције која нас је и довела до овог безнађа. Тешко? Да, и више него што то можемо да замислимо. Али, алтернатива нам је грчки сценарио, какав нам, преко нашег џепа, препоручују разни фискални савети и остали господари наше економске мисли, од које су користи имали само они сами…
[/restrictedarea]