Другови, јесмо ли сви ми магарци!

КАКО ЈЕ МИНИСТАРСТВО КУЛТУРЕ ОТКУПИЛО УМЕТНИЧКА ДЕЛА ЗА МУЗЕЈСКЕ ЗБИРКЕ

Скоро да нема ставке у овом откупу која није спорна. Критеријуми конкурса нису уважени, а упућени тврде да је уместо прокламованих принципа и жељених благодети „социјалне кохезије, општег благостања, екологије и културне разноликости“ реч о томе да једна иста екипа пељеши државу

Пише Дејан Ђорић

Упућени знају да је одласком Василија Тапушковића из Министарства културе и доласком демократских министара као што су Лечић, Брајовић и Брадић, наступила криминализација те установе. Захваљујући несебичној помоћи увек истим уметницима од стране тих министарских креатура, појединци као Мрђан Бајић су подигли кућерине у време када 90 одсто уметника нема ни за животне потребе. Наде за бољи живот наше културне сцене, завршетак радова на два највећа музеја и нормализацију токова изневерене су именовањем Ивана Тасовца на место министра културе. Претходни министар Братислав Петковић био је на корак да уведе ред у нашој култури, отвори музеје и пошаље у затвор индивидуе као што је Бранислава Анђелковић-Димитријевић, претходна директорка београдског Музеја савремене уметности, историчарка уметности која се истакла тако што је приредила једну књигу у животу. А онда се несхватљивим партијским рокадама појавио министар са фризуром. Сада је још горе за културу него раније, особље Министарства је запрепашћено гафовима новог министра, као што је скидање слика и допуштање графитерима да ижврљају пријемне сале зграде под заштитом државе. Шта год да је урадио, Иван Тасовац је нанео штету нашој култури а последња превазилази сваку меру.
[restrictedarea]

ЈЕДНОМИШЉЕНИЦИ После скоро деценију и по, Министарство културе поново је откупило уметничка дела за музејске збирке, издвојено је 71,8 милиона динара. Стигао је 81 предлог, захтев музеја и галерија које су новим радовима савремених уметника желеле да обнове своје колекције. Радови су плаћани од 20.000 до 10 милиона динара. Комисију су, на предлог министра, чинили уметнички једномишљеници који су унапред знали коме ће доделити средства, већином увек истим уметницима. Др Јерко Денегри, др Јасмина Чубрило, потпуно непозната Аница Туцаков – историчари уметности, Маида Груден, уредница ликовног програма ДК „Студентски град“, па чак и Љиљана Тадић, власница приватне галерије „Звоно“, били су селектори овогодишњег откупа. Распоређено је, зачудо, 26 милиона мање од укупног износа; у време када већина уметника нема средстава за живот, министрова Комисија наградила је само авангардне послушнике, супротно „Правилнику“ којим мора да се руководи. Противзаконито није уважена 3. тачка члана 6 у делу који се односи на област ликовне и визуелне уметности. „Правилник о начину, критеријумима и мерилима за избор пројеката у култури који се финансирају и суфинансирају из буџета Републике Србије“ донео је сам министар и у њему јасно пише да је једно од мерила откупа „Допринос развоју традиционалних ликовних техника и технологија у области ликовних уметности: сликарству, вајарству и графици“. Од тога, осим у неколико спорадичних откупа, нема ничега у новој работи новог министра. Сваки пут када је донео неку званичну одлуку, прекршио ју је, министар културе је први који у овој влади изиграва закон. Донео је одлуку да се директори музеја и библиотека именују одлукама управних одбора и тајним гласањем запослених а када је, на пример, Владислав Шћепановић у Музеју савремене уметности победио са више од 90 одсто гласова по обе основе, министар је поставио кандидата који је изгубио и који је пред пензијом – омраженог Јована Деспотовића.

ФЛОСКУЛЕ, МАЈСТОРИ И ЗЕЗАЛИЦЕ Критеријуми конкурса су из репертоара општих мундијалистичких флоскула којима се покрива сваки садашњи криминал па и онај у култури. Просечан корисник културе би волео да му било ко из министарства (не)културе докаже да откупљени радови „доприносе социјалној кохезији и општем благостању – борби против предрасуда и стереотипа, мултикултуралности, статусу појединца у друштву, родним питањима, учешћу жена у јавном животу, људским правима, еколошким питањима, питањима тзв. ‚друштвено маргинализованих група‘, културној разноликости и др.“ Уместо „социјалне кохезије, општег благостања, екологије и културне разноликости“, једна иста екипа пељеши државу па су коментатори цинично приметили: „Тим који добија не мења се“. Скоро да нема ставке у овом откупу која није спорна. Свега неколико правих сликара и вајара је добило средства за откуп, међу њима су Милутин Драгојловић, Коста Бунушевац, Предраг Тодоровић, Зоран Гребенаровић, Никола Вукосављевић и Јавор Рашајски. За Музеј града Београда откупљена је слика Јасмине Калић, потпуне аматерке, која је Факултет ликовних уметности завршила да би сликала горе од деце. Њеној мазарији је дата већа вредност него делима угледних сликара, откупљена је по нешто нижој цени од слике Миодрага Б. Протића, једног од најстаријих наших уметника, оснивача Музеја савремене уметности. Домаћи шампион свих прослеђивања средстава из Министарства културе је Мрђан Бајић, чија каријера више наликује тајкунској него уметничкој – откупљене су му сада чак серије скулптура, за своје радове добио је 3,6 милиона динара. Ликовно смеће са Октобарског салона плаћено је скоро пет милиона а стотине хиљада су дате на дигиталне и обичне фотографије.
Принт Драгољуба Раше Тодосијевића плаћен је 255.720 динара а за рад „Бог постоји“, склепан од дасака, дрвене кутије и флаше са вином, овај авангардиста добио је милион динара. За Музеј савремене уметности Војводине су видео-рад и фотографије Уроша Ђурића откупљени за 700.000 динара, а има и комичних момената. Миливој Мишко Павловић, један од истакнутијих аматера, за скулпторски ансамбл „Кад на печурки роди грожђе“ добио је 730.000 динара а та зезалица треба нешто да значи у дворишту „Зрачка“ у Чачку, установе за дневни боравак деце, младих и одраслих са сметњама у развоју. Шта ће рећи ти јадници за нешто што ни они сами не би тако глупо створили и назвали? Уместо за галерије и музеје, дела су откупљивана за библиотеке, „Завод за уџбенике Београд“, београдске факултете, па и за Фармацеутски, или за ГАК „Народни фронт“, Београдску пословну школу, Техничку школу „Дрво арт“, Војномедицинску академију, Спортско-културни центар Обреновац, Институт за здравствену заштиту мајке и деце и сл. Седма београдска гимназија добила је уље на платну Михаела Милуновића процењено на 650.000 динара а за тај новац могу да се на тржишту купе дела и његовог оца Коље Милуновића и деде Мила Милуновића заједно. Неки непознати уметници за то што су уредили простор Инфективне клинике добили су скоро милион динара а за Галерију САНУ набављена су само три рада. Врхунац овог криминалног откупа је давање око десет милиона динара (око 85.000 евра) Марини Абрамовић за црнобели видео-рад „Исповест“. Извикана уметница сат времена седи пред магарцем и ћути, исповеда му се, зато је рад без звука. Цене њених фотографија на светском тржишту крећу се од 15.000 до 30.000 долара, многе су непродате, нису постигле никакву цену на аукцијама, за објекте добија нешто више, али видео-радова нема на листама њених продатих дела, нема их ни у понуди. Рад који ће се наћи у Музеју савремене уметности Војводине најскупље је плаћен у њеној досадашњој каријери, поставља се и питање ауторства – да ли је реч о оригиналу или копији, тј. да ли Музеј у Новом Саду сада једини има права приказивања тог рада?

КИСТ И КАЛАШЊИКОВ Већина откупљених радова је од потпуно непознатих уметника, питање је да ли су они уопште уметници. Упућени у цео овај бизнис говоре о прању пара или о отимачини; ко је у Комисији за откуп уопште квалификован да одреди тржишну цену радова и то по износима које 95 одсто награђених уметника никада не би добило на тржишту? Министар и његова Комисија јасно су поручили видеом Марине Абрамовић: Сви сте ви магарци! Министар Тасовац на крају Решења о откупу дописује: „Против овог решења може се покренути управни спор пред Управним судом у року од 30 дана од дана достављања Решења.“ За пет фотографија и један видео Милице Томић дато је 800.000 динара. Њен рад се зове „Једнога дана уместо ноћи, бљеснуће рафал из митраљеза када друкче светлост не може доћи“. Уместо спора и жалбе на овакву криминалну расподелу од пореских обвезника крваво отетих средстава целог народа баченог у беду, цитирајмо једног од најбољих српских реалиста: „Ово није време да се узме кист у руке, већ Калашњиков!“
[/restrictedarea]